Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

3. Februara 2014.
 

Miloš K. Ilić : Inicijacija

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

   “Rekao si da ćeš mi ga pokazati za osamnaesti rođendan.”

   “Pa šta?”

“Šta šta? Prošlo je tri dana!”

“Nije prošlo toliko.”

“Ma nemoj? Koji je danas datum?”

“Dvadeseti.”

“A kad je bio moj rođendan.”

“Sedamnaestog.”

“I koliko je onda prošlo?”

Tišina i pad kesa u gepek automobila. Otac zatvara peta vrata i odlazi ka vozačevim. Otvori ih.

“Idi vrati kolica.”

Sin gleda oca, širom otvarajući kapke; kao da želi da što više svetla da njegovoj zenici što bolji vid. Ali stvar se ne menja. Parking supermarketa je isto popišano, vlažno mesto, sa legijom kola, uokvirenih belim linijama.

“Neću da vratim kolica.”

Otac pogleda u kolica. Pogleda u zadnji deo automobila u koji se spremao da uđe. Slegne ramenima, pa nestane u plavoj šasiji.

Sin besni, puštajući nesvesno da mu se obraščići napune krvlju i načine od njega zajapurenog dečaka. Cimavim pokretom otvara vrata, upada na suvozačevo sedište, i zalupi ih. Skrsti ruke na pulsirajućim grudima, te odvrati pogled od oca.

“Veži pojas”, ni ne gledajući ga. Gleda u retrovizor, s namerom da se perfektno isparkira; čak oseća neku vrstu odgovornosti, kao da ga posmatra instruktor vožnje.

Njegov sin neće da zaveže pojas – pravi se da ga ne čuje.

Otac mirno ponovi da zaveže pojas. Ovaj posluša, uhćući i puhćući pritom, kao da to nešto stvarno menja u njegovoj situaciji.

“Ali rekao si da ćeš mi pokazati.”

“Rekao sam i pokazaću ti.”

Otac smota volan jednom rukom; servo mu dopusti da taj manevar izvede majstorski, pa pusti krug da se vrati sam na svoje mesto, a onda ubaci iz rikverca u prvu, nagazi papučicu za gas, naglo puštajući kvačilo; auto podrigne, ali nastavi ka traci uličnog osvetljenja što iluminira ulaz parkinga.

“Kad ćes da mi pokažeš?”

“Što ti je to toliko važno?”

“Zato što jeste.”

“Dobro, shvatam da jeste”, sve se uključujući u saobraćaj – redak saobraćaj – i skrećući desno. “Ali zašto ti je toliko važno.”

“Zato što si mi pre godinu dana rekao da ćeš da mi pokažeš kada napunim osamnaest godina. Zašto, sad kad sam napunio, nećeš da mi pokažeš?”

Otac slegne ramenima. Promeni brzinu i zamota ručicu na vratima, otvarajući prozor.

“Ne znam. Nešto kao da mi govori da bi trebalo to da ostavimo za neki drugi dan.”

“Ostavio si.”

Otac se naceri.

“Shvataš šta hoću da kažem.”

“Ne shvatam.”

Sin ne prestaje sa durenjem. Želi da iskoči iz kola u pokretu i kazni oca svojim samoubistvom. Kukavica je; dlanovi mu se znoje od same pomisli da mozak rasprska po asfaltu i nanese sebi netrpljiv bol. To što se ne baci na kolovoz natera ga da misli kako njemu nije ni stalo do toga zbog čega dosađuje roditelju.

“Nisi fer. To kaže i mama.”

“Rekao si mami?”

“Jesam. Pa šta?”

Šmrkne i proguta, pa skrene u levu ulicu i zatandrka preko kaldrme.

“Ništa. Rekao sam ti da joj ne kažeš.”

“Zašto joj ne bih rekao?”

“Zato što mislim da nije trebalo da zna.”

Tišina.

“I šta ti je rekla?”

“Ko? Šta?”

“Mama. Šta je rekla kada si joj rekao?”

“Ništa. Krstila se i smarala.”

Nasmeje se.

“Rekao sam ti da joj ne kažeš.”

“Rekao si i da ćeš da mi pokažeš.”

“Dosadan si.”

Parkira kola u blizini zgrade okružene drvećem i zelenim pločama trave. Brzo povade kese zategnute pod težinom i zapreminom namirnica; otac zaključa vozilo, pa krenu preko trave do zgrade. Ćutke. Sin gleda negde u stranu, negira očevo prisustvo. Ocu to godi – bar koji trenutak bez suvoparnosti.

Čekanje lifta se odužilo. Otac dosadu pobeđuje brojanjem sandučića. Prvo vodoravno, a onda vertikalno. Trideset i dva – ispalo je kada ih je pomnožio.

“Rekla je da treba da mi pokažeš, ako si već rekao da ćeš da mi pokažeš.”

“M?”

“Mama je rekla da treba da mi pokažeš…”

“A to.”

Prekide ga, pa zaćuta. Sin, naravno, misli da sledi nastavak, objašnjenje. Ali kada tišina još istraja u hodniku – hodniku u kojem se činilo da sve odjekuje, pa i ta tihota – sin nastavi.

“I šta ćeš da uradiš?”

“Pokazaću ti.”

Punoletnik se ne da prevariti.

“Kada?”

“Čim ostavimo ovo što smo kupili.”

Sin ne može da sakrije kez na licu ni najupornijim pokušajem što ga je njegovo telo ikada bilo osetilo u nastojanju da suzbije emociju.

Po ulasku u stan, ostave stvari u kuhinji. Otac ćutke prebacuje kupljene potrepštine iz šuškavih kesa u frižider, to jest špajz, to jest ormariće; sin odlazi u svoju sobu i ushićeno vrti kanale – piljeći negde kroz televizor, u svoju srećnu, skoru budućnost.

Otac najzad uđe u sobu.

“Je l’ idemo?”

Nanovo u kolima. Otac gleda sebi iza ramena i polako ide u rikverc, da bi brzo prebacio u prvu brzinu i krenuo napred kroz sve gušći mrak.

Staju na poljani van grada. Jedino dva mlaza žutog iz farova seku noć. Nekih sto metara ispred njih, osunčan kolskim svetlom, uzdiže se znak koji najavljuje oštru krivinu. Vazduh ispunjava smrad kravljeg izmeta i mukanje stoke, negde u tami ispred njih.

Otac izađe iz kola i stane između farova. Sin ga gleda – njegova silueta se okrene i prizove ga sporim pokretom ruke.

“Plašiš se?”

Sin zatvori vrata za sobom, pa priđe ocu. Jedan far blešti po zadnjici sina, te su znak i deo poljane tamniji.

“Vidiš onaj znak?”

“Aha.”

Otac otkopča jaknu i izvadi pištolj. Mukanje ne prestaje.

“Probaj njega da pogodiš.”

Preda oružje. Sinu kao da sve to punoletstvo iscuri kroz prste na kojima ga je peckao hladni metal.

“Uhvati ga lepo.”

Sin zgrabi pištolj desnicom, a levom ga pridrži, hvatajući dršku od dole.

“Tako je. Sad proveri da li ima municije.”

Sin ne menja pozu. Zuri kroz nišan ravno u znak.

“Muuuuu!”

“Reko’, proveri da li ima municije. Pritisni ovde i izvuci.”

Sin najzad posluša. Izvadi magacin i pogleda u kraj metka koji se šilji pri vrhu.

“Dobro, sad vrati šarzer.”

Sin to čini.

“Repetiraj pištolj.”

Sin repetira.

“Pokušaj da pogodiš sam vrh znaka.”

“Muuuuu!”

Sin odvoji neko vreme pokušavajući da se umiri. Kada ne uspe, odluči da opali, pa šta bilo. Stisnu oroz, a mehanizam oružja odradi ostalo; izbaci metak iz grotla i zrno podeli prostor putanjom; ni ne dodirnu znak, i nastavi put preko polja. I baš kad je otac hteo da izusti kako je promašio, metak naleti na toplo meso životinje; probi ga i zaustavi se duboko u srcu koje je odmah promenilo svoj rad i zaliptalo, terajući marvi sve glasnije, paničnije mukove kroz grlo; da bi se utišala, ispustila još koji klokotavi zvuk i najzad sasvim izdahnula; negde u mraku, farom ne dodirnutim.

Otac ote sinu pištolj iz ruke. Zakoči ga i vrati u jaknu.

“Polazi.”

Otac već ulazi u kola, a sin i dalje zuri u tamu.

“Kažem, polazi!”

Punoletni posluša, pa se brzo uvuče u auto.

“Muuuuu!”

Ne pričaju na putu do kuće. Ni skučenost lifta ne tera ih da nešto kažu.

Majka u kuhinji prebira po stvarima koje su bili kupili u prodavnici.

“Ćao. Otkud vi?”

“Bili smo da mu pokažem pištolj.”

Žena odmahnu glavom.

“I, kako je prošlo?”

“Super.”

“Šta ste gađali?”

“Neki znak.”

Otac uzima parče hleba koje je isekla majka.

“Jesi ga pogodio?”

Ali odgovor joj ne stiže. Samo zvuk blagog zatvaranja vrata i škljocanja brave.

“Šta mu je? Šta se desilo?”

“Ništa, promašio je.”

 

Miloš K. Ilić

Miloš K. Ilić

Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu, gde živi i danas. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Za izdavačku kuću „Laguna“ izdao knjigu priča „Priče o pivu“, 2008. godine. Na radio Beogradu izvođene su mu drame: „Ruka“, „Rat“ i „Smrt Kraljevića Marka“… Učestvovao je na festivalu „Kikinda Short“ 2010. godine. Objavljivao priče u časopisima i zbirkama „Polja“, „Koraci“, „Rukopisi“, „Kvartal“, „NIN“… Studira dramaturgiju na FDU, u Beogradu.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Mešino bockanje – aforizmi Mehmeda Meše Delića

*Imam sahat bez kazaljki, jer više ne vjerujem ni – vremenu. *Nestrpljivi mole Boga da On da strpljenje, ali odmah. *Za većinu ljudi život je ružno vrijeme, stanu i čekaju da prođe. *Danas je bolje biti bogat nego biti ...
by Redakcija
0

 
 

Ivana Đukić: Novi ”Kosač”

Ivana Đukić   Novi ,,Kosač”   Śedi tako u svojoj fotelji zavaljen/a, zagledan/a u budućnost kroz prozor svoje fancy kancelarije, i među mislima probira jednu: “Pa, možda ja i nijesam mašina! Možda i ja im...
by Redakcija
0

 
 

Intervju sa NJ. E. Nataliyom Fiyalkom

INTERVJU SA OTPRAVNICOM POSLOVA AMBASADE UKRAJINE U CRNOJ GORI NJENOM EKSELENCIJOM NATALIYOM FIYALKA  Razgovarao: Božidar Proročić   Prvi tragovi ljudske civilzacije u Ukrajini sežu još u daleku prošlost prije 300.0...
by Redakcija
0

 

 

Božidar Proročić: Razgovor sa Nebojšom Burzanovićem

Gospodine Burzanoviću, direktor ste Narodne biblioteke ,,Radosav Ljumović” koja čuva tradiciju knjige punih 138 godina jedan je od najljepših kulturnih reprezenata glavnog grada Podgorice koliko je važno da ovako značaj...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Remza Lagarija: PITANJA PJESNIKU NADANJA

Remza Lagarija   PITANJA PJESNIKU NADANJA   Koliko svjetlosnih godina postojiš U krilu svemirskog ozračja Pjesniče nadanja Čuješ li šapat mjesečeve sjene U valovima toplih riječi Što se pomiješaše sa pjesmo...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona