Gledam ga već danima. Umire kao pas. Baš kao pas, ali ne onaj koga udari auto, upucaju šinteri. Ovaj umire onako kako želi, kako je odlučio. Mnogi bi kazali – ofucani avlijaner, jedan od nebrojenih kerova koji je imao sreću da ga neko naziva svojim , pa će valjda i koja suza za njim ostati…i pokoje sećanje.
– Reci mi kako si kupio taj mir druže? Kako si stekao tu lakoću mirenja sa krajem?
Gleda me, onako kako se gledaju prijatelji koji se rastaju i nisu nikom ostali dužni.
– Zar je bitno, na kraju, da li ćeš umreti kao čovek, ili ker? Svakako te neće biti. Vi, ljudi, previše se vezujete za ovaj svet, paničite od samoće.
– Zar i vi, psi, niste sentimentalni? Koliko se radujete ljudima koje volite! Nekada ste i euforični. Zar niste tužni kada ostanete sami, odbačeni… ljuti kada vas povrede?
– Čovek nije savršen, a misli da jeste. Kažu – ljubomoran k’o ker, a zar ima stvora ljubomornijeg od čoveka? To je proizvod posesivnosti. Volite da vladate ljudima i da ih, nesvesno, pretvarate u svoje robove. Kada se ovi oslobode toga ropstva u vama se javlja osećaj poniženosti i gubitka…
– Zar i vi niste ljubomorni na pažnju koju gospodar posvećuje drugom stvoru?
– Jesmo, ali zato što smo verni onome ko nas voli, a čovek je ljubomoran i kada nije veran.
– Ovde sam jer više nemam šta da naučim od čoveka. Više puta me je izdao, prijatelj, onaj najbliži… Kako vi znate da prepoznate onoga ko je iskren, ko vam želi dobro?
– Mi više pamtimo udarce. Vi, ljudi lako zaboravite uvrede, pljuvanja… Istoj osobi pružite šansu da vas opet izda, prevari. Pas oseti neiskrenost, laž… lošeg čoveka. Još po nečemu smo od vas savršeniji. Naučili smo da savladamo strah.
– Kako to od vas da naučimo? Čovek se svega boji. I kada , zbog ponosa, pravi gluposti, strah mu ostaje kao pratilac i kazna. Zato sam ovde. Čime se leči strah?
– Ničime. Kada je svevišnji stvarao čoveka video je da je , dajući mu svest, u njega ugradio previše emocija. Ugradio mu je i strah. Ona rukovodi svakom. Vi strahujete zbog ljubavi, egzistencije, ponosa, karijere… Strah vas ograničava u svemu. Psu je dao samo vernost i hrabrost. Zato smo savršeniji.
– A dostojanstvo? Kažu da se vi stidite svoje slabosti… Da zato, čuvajući dostojanstvo, kada osetite kraj, zavučete se negde da je dočekate sami.
– Možda je to i dostojanstvo, ali i svest da više ne možemo pomoći ni sebi , ni onome kojem smo bili verni… Ne možemo se dičiti snagom, siliti hrabrošću koju bolesni pas nema. Ne volimo da nas sažaljevaju. Vi ste drugačiji. I kada vam dođe kraj želite da se sve oko vas vrti. Pristajete na poniženje bolesti i kraja, ljubomorni ste na život oko vas.
…Sada me ostavi da skončam. Nadam se da sam ti odgovore dao.
– Mirno počivaj učitelju! Naučio si me kako da živim i umirem.
Mirjana Đapo
Mirjana Đapo, rođena 1950. u Smederevu, Srbija. Završila Filološki fakultet u Beogradu, grupa za srpsko-hrvatski jezik i književnost.
Živi u Brčkom (Bosna i Hercegovina) i radi u Gimnaziji “Vaso Pelagić” kao profesor.
Objavljena dela: zbirke poezije “U bunilu”, “Tumaranje po egu”, zbirka proze “Klupa za tihu raju”, roman “Elysion”, priče za decu “Put u središte bajke” i “Lepe i ružne reči”.
Dobila više prestižnih nagrada i priznanja.
Zastupljena u antologijama i zajedničkim zbirkama.
Prevođena na više jezika.
Nosilac Zlatne značke Kulturno prosvetne zajednice Srbije.
Član Udruženja književnika Srbije.
