Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

14. Aprila 2014.
 

Mirjana Ranković Matović: Hristos vaskrse!

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

У оку јој несан. У души бол. У срцу страх. Погрбљена тумара по соби, кухињи, дворишту. Понекад не зна ни где је пошла, ни где је стала. Време сувоњави. И она сувоњави. Некад није било тако. Некад је била чила. Некад је летела. Некад се смејала и ширила руке животу, a њен живот био је он, њен јединац Ратко.
Онда дођоше неки зли дани. Поче невреме. Животи забасаше у недођију. Завади се народ. Комшија на комшију ударио. Брат на брата ударио. Кум на кума ударио. Њен Ратко навуче униформу, сподби пушку и нађе се тамо где се смрти у очи гледа. Знала је мајка да његова осећајна душа није била спремна за рат. Пре ће он чекати метак, него што ће на неког нанишанити. И убрзо црна сподоба дође за њега. Прерано. Пушчано зрно га у срце устрели. Јавише несрећници да Ратка више нема. Јаук њен до Бога се чуо. После јаука настао је мук. Ни аваза више мајка није пустила. Живот се у мучнину претворио. Годинама је несрећница на сваког била љута. Једино се за своју смрт молила, а смрт не долази.
Благословени, богати, разиграни мај корача и разлистава старе крошње липе и церића у дну дворишта. Бисери росе у дугиним бојама купају беле чашице ђурђевка скривеног испод раскошног жбуна леске која на капији стражари и осматра дуги друм оивичен багремовим дрворедом. На средини дворишта раскокали беле латице поносни нарциси и шепуре се, знајући да њихово жуто окце наликује сунцу. Загрљени и уплетени у једно ко сијамски близаци, плави и бели јоргован богатим цветним гранама лупкају о прозор. Марија похита да отвори прозорска крила и да види ко јој то у цик зоре чука у окно. Кад схвати да се то јоргован надиграва са поветарцем, благо се осмехну, пригрли цветове и дубоко усиса њихов мирис. Благи смешак се указа на њеном смежураном лицу, јер је веровала да се то душа Раткова вија око куће и игра се са мајским цветовима. Суце и раскошна лепота пролећног јутра је измами напоље.
Велики Петак је. Марија пожеле да се с Богом измири, да Бога замоли за опроштај, да му каже да јој је бол разум помутио, па сирота није знала ни шта јој мисли рођене снују и ткају. Како јој на уснама заиграше речи: „Опрости, Боже, мени грјешници“, тако је нека невидљива сила понесе ка ливади. Левом руком савила кецељу и од ње направила торбицу, а десном у њу убацује најлепше травке, лишће и цветове априлске. Офарбаће јаја за Васкрс ко што је некад чинила. Можда ће јој у дом свратити нека душа хришћанска, па да је има чиме почастити. Сети се да је пре осамнаест година купила варзило да сина обрадује, јер ту бордо-црвену боју је највише волео. Те године није га искористила, а ни касније није се Васкрсу радовала. Сад ископа из сандука смотуљак боје и сручи је у лонац. Убаци и јаја биљем облепљена. Све брзо обави као некад кад бејаше животом и радошћу вођена. Из мале котарице провириваху шарена јаја и пресијаваху се неким веселим одблеском. Би јој мило што њена рука поново може да створи лепоту, па се благо осмехну.

Васкршње јутро пружи своју сунчану руку, дотаче јој чело, па она скочи из постеље са осећајем да је негде закаснила. На брзину се уми, очешља и одену стајаће одело. Пажљиво одабра најлепша јаја и стави их у торбицу. Хитро изађе у двориште. Од нарциса и опојних ђурђевака направи букетић и журно сподби пут под ноге. Кад стиже пред цркву одјекнуше звона која огласише почетак литургије. Би јој мило што је стигла на време. Скрушено и покајнички прилази крсту, целива га, кити цвећем и јајима, док јој мисли безгласно изговарају молитву. Кроз народ проструја шапат: Марија! Свима би чудно, али и драго што је виде. Она од неког стида никог не смеде погледати.
Богослужење се заврши. Терет, годинама ношен, сиђе са њених леђа. Растерећена похита кући. Била је збуњена налетом необичних осећања која су јој се по души ковитлала.
Кад спусти резу на дворишној капији, поглед јој се обре на широком друму. Низ друм се ка њеном дому упутило двоје. У некој недоумици стоји крај капије. Ни сама не зна да ли да окрене кући или да чека ту где је. Радозналост се пробудила и голица јој мисли: ко то сад ка њој иде кад јој годинама нико праг не прекорачи. Младић и лепа округласта женица приспеше, па Марији сад нема одступања.
„Христос васкрсе, нано!“, огласи се младић.
„Ваистину васкрсе, сине!“, одговара старица збуњено.
„Христос васкрсе, мајко!“, поздравља и женица.
„Ваистину васкрсе, кћери!“, збуњено одговара Марија и пресабира по мислима познаје ли госте. Кад се младићу загледа у очи, уз леђа јој се успуза језа и болно сећање јој поново раскрвари незараслу рану. Учини јој се да пред њом стоји њен Ратко. Засузи јој око, заклеца колено, срце се узлупа. Смежуране руке стисле капију која зашкрипа и растрезни је.
„Примаш ли госте, нано“, умиљато ће младић.
„Примам сине, примам. Само, не знам јесам ли вам ја добро друштво. У ову кућу годинама нико није крочио“, сетно ће Марија, па отвори капију и пусти придошлице.
Сво троје кренуше ка кући. Младић баца радознале погледе на све око себе. Марија сва срећна што је јутрос ставила нови везени столњак и што је котарица пуна васкршњих јаја. Устумарала се. Износи слатко, кува кафу, а умире од радозналости и жеље да сазна ко су јој гости. Кад заврши послужење она седе за сто и тек тада се добро загледа у лепушкасту жену. Лице јој се зажари, а глас, и њој самој непознат, прерасте у плач док је изговарала: „Расема!?“
Жена се трже и са снебивањем изусти: „Ја сам, мајко.“
Марија тешко долази до даха. Данас, на Васкрс, походе јој кућу туђеверци од којих метак за Ратка стиже, а све у име друге вере. Старица свој гнев који нараста као квасац, спутава, стиска и закључава са девет катанаца. Успева да се савлада и да тихо пита: „Расема, кћери, зашто си дошла. Зар и ти, што на крилима мојим поред Ратка одрасте, хоћеш мој непребол да дираш, да ми по души копаш?“
На Расеминим буцмастим образима огањ се распламса. Јецаји се откидају. Покушава да превали реч, али се она на уснама угаси.
Кад младић виде да ће се све око њега распући, пресече мешину набоја, изговоривши: „Нано, нисмо дошли да ти ране отварамо, већ да ти их лечимо. Ја сам твој унук!“
Старица претрну. Полуотворена јој уста укочила се. Поглед за младића прикован… Бес кључа у њој, само још да га као вулканску лаву избљује напоље, али је онај шеретски Ратков поглед из младићевог ока спутава. Уместо да сукне пламеном љутње, она узе младићеву руку па тихо кроз сузе прослови: „Сине, стара сам ја и довољно несрећна. Сина јединца давно сам изгубила. Никога више свога немам. Грехота ти је што по мојим ранама со просипаш, што ми душу цвијељаш“.
Младићу се ражали. Крупна суза на образу остави му траг и заустави се на старичиној руци, па је он уснама обриса. Затим, младићки обесно зграби Марију у загрљај, одиже је од земље и ускликуну: „Бако, бакице моја, имаш ти наследника. Имаш мене! Ја сам твој унук, твој Марко, твоја крв!“
Марија клону. Шакама поче да притиска груди које су се надимале до распрснућа. Расема се прибра и попрска старицу водом како би спречила несрећу, а кад се ова поврати, узе је за руку и започе причу: „Мајко, не љути се на нас. Дошли смо да те обрадујемо, да ти васкрс честитамо и, ако нас примаш, с тобом да останемо. Твога Ратка сам завољела још од раног дјетињства кад смо на крилима твојим бајке слушали, кад смо боси по ливади трчкарали, кад смо у школу, држећи се за руке, ишли. Стасасмо. Дружење се наше у љубав праву преточи. Застранисмо. Затрудњех, баш кад оно зло дође. Ратко оде и не рекох му ништа. Кад чух да је погинуо, знадох да ме нож под грло чека, па сподбих мало прњица и утекох у Њемачку. Ни моји нису знали гдје сам. Тамо сам родила сина… мога и Ратковог сина… и ево нас сад пред тобом“.
Марија утрнула. Убеућеним погледом гледа час у Марка, час у Расему. Зна, душом осећа, погледом види да је Расема не лаже да је Марко њен унук. И корак му је као Ратков. И велики младеж на левој подлактици му је Ратков. И таласаста црна коса му је Раткова.
„Расема, кћери, што не дође к мени кад сазнаде да си благословена?“, завапи старица.
„Куд мајко да дођем? Зло владаше народом… ако не твоји, побили би нас моји“, узврати Расема.
„А који су твоји, а који су моји, ћерко моја? Зар нијесу наше куће одвајкада у слози и љубави живјеле?“ кроз уздах ће Марија.
„Јесу наше куће у слози живјеле, ал’ мој бабо замало због тога не плати главом. Увјек је зборио да смо сви ми исти народ, да је грех што крв међусобно проливамо, ал’ због тога мораде кућу да напусти и у свијет бјели да утекне и све укућане да од срџбе и ножа сакрије“, са сетом изусти Расема.
„Све ти, ћерко, праштам, ал’ што ми унука не доведе раније, што ме пусти да кроз муку, јад и чемер тумарам ‘волике године?“, скрушено ће Марија.
„Нијесам смјела, мајко, доћи. Плашила сам се твоје срдње. И сад се једва усудих, ал’ морадох. Већ двије године Ратко ме у сну походи, моли и куми да се теби ујавим и унука ти доведем. Ја његову љубав нијесам окаљала ни погазила. Сина нашег сам по православној вјери крстила. Ето, сад смо овдје, а ти даље одлучуј како ти воља“, заврши Расема.
„Шта да одлучујем, ћерко. Крв није вода. Зар могу своју крв погазити“, кроз сузе радоснице одговара Марија.
„Шта сте се расторокале док ја умирам од глади,“ заустави причу Марко.
Старица разиграно и чило скочи, загрли унука, изљуби му косу, очи, нос, образе, руке и ускликну: „Сад ће баба, рођени, сад ће баба ручак поставити!“
Марко пробра најлепше јаје из котарице и погледавши у старицу рече: „Христос Васкрсе, бакуљачо!“
Марија се гласно од срца насмеја као што је то чинила давних срећних дана, па и сама узе јаје и покуца се са унуком узвративши му: „Ваистину Христос Васкрсе, сине бабин!“
Расема сузних очију, а радосног срца гледа како се кућом шири срећа и учини јој се да је Раткове очи са захвалношћу са неба посматрају. Узе и она јаје па се покуца са свекрвом и сином. Још неколико пута се зачу: Христос Васкрсе – Ваистину Христос Васкрсе.
Васкрсе и Маријина радост и жеља за животом. Христов празник оживе јој дом. Од силне среће и Сунце на небу радосно поскочи и обасја цветно Маријино двориште које се размириса и расветли као рајска башта.

***

Маријин дом заискри животним радостима. Мудра старица одлучи да се у кући равноправно славе и хришћански и исламски празници да снаху не би сета из детињства морила, да би свету показала како се у срећној заједници може живети без обзира у ког бога веровали само ако се има довољно памети, љубави и топлих речи за договор.

 

      Мирјана Ранковић Матовић

Мирјана Ранковић Матовић

Мирјана Ранковић Матовић – рођена у Чачку 8. 6. 1957. године.
Основну школу завршила у Мојсињу и Мрчајевцима, а гимназију у Чачку. Диплому професора југословенске књижевности и српскохрватског језика стекла на Филолошком факултету у Београду.Ради као наставник Основне школе „Свети Сава“ у Чачку.
Животне околности нису јој дозволиле да се бави књижевним радом, али је 2007. успела да објави монографију 150 година основне школе у Мојсињу, коју је и сама похађала.
Са учешћем на литерарним конкурсима први пут кренула крајем 2012. године, пославши приповетку Бекство на конкурс„Милутин Ускоковић“ (Ужице). Приповетка је награђена објављивањем у књижевном часопису „Међај“. За кратку причу Огрлица добила је трећу награду на конкурсу „Моравске тајне 2013“, Ћуприја. Прича Морина мора да мори објављена у збирци „Невидбог“, Бјело Поље 2013. Прича Мој први сусрет са школом објављена у зборнику „Најлепше приче о школи“, Ивањица 2013. Песма Бол самоће објављена у Зборнику „Вршачко перо 2013“. Песма Камени цвет објављена у зборнику „Чегарске ватре“, 2013. Песма Кратковека вечност објављена у зборнику „Гарави сокак“, Инђија 2013. Песма Латице за љубавну песму објављена у зборнику „Врата понишавља“, 2013. Кратка прича Сиротињо и Богу си тешка објављена у зборнику „Врата понишавља“, 2013. Песма Маска објављена у зборнику „Осветљавање“, Ниш 2014. Песма Жеђ објављена је у зборнику „Осмех живот краси, Ниш 2014. Песма Љубави, чежњом те зовем награђена као најнеобичнија песма о љубави, Мркоњић Град 2014.
Хаику песме објављене у часописима: ДИОГЕН (Хрватска), ASAHI (Јапан), Јапанорами, зборнцима: ,,Хаику мисли о зими”, Београд – 2014; “24. ХАИКУ ФЕСТИВАЛ”, Оџаци 2013; SHARPENING THE GREEN PENCIL 2014. За сенрју добила другу награду на јесењем Диогеновом конкурсу. Ваке објављене у америчком часопису АТLAS POETICA (SAD) и у зборнику „Жубори са Моравице“.

 

Истакнута слика: http://www.besplatne-slike.net/praznici/uskrs/slides/uskrsnji-kolaci-u-obliku-isanjenih-uskrsnjih-jaja.html



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Nermin Begović: Slaven

Nermin Begović   SLAVEN   „Bijaše nekoć u zemlji Usu čovjek po imenu Job. Bio je to čovjek neporočan i pravedan: bojao se Boga i klonio zla.“. Ovako počinje priča o Jobu, čovjeku koji je imao silno bogatstvo ...
by Redakcija
0

 
 

Emina Jusufović: Stjuardesa

Emina Jusufović   STJUARDESA . Lijepo je, kažu, kada se čovjek probudi rano ujutro pa se onako od srca nasmije. Hem, što je lijepo, a, hem, što je zdravo, kažu. Onako za dušu dobro dođe, pročisti te taj smijeh a d...
by Redakcija
0

 
 

Vlado Jović: Odgoj i higijena ruku obitelji Kulenović

Vlado Jović   ODGOJ I HIGIJENA RUKU OBITELJI KULENOVIĆ   Ademir Kulenović zvani Žmirke nemalo se iznenadio kada je od oca dobio šamarčinu zbog koje ne samo da mu se zamračilo pred očima, već je vidio i sve zv...
by Redakcija
0

 

 

Mirjana Štefanicki Antonić: Procvala samonikla bulka

Mirjana Štefanicki Antonić   PROCVALA SAMONIKLA BULKA     ,,Misli te uvek odvedu do mesta gde ti je srce ostalo.”   Fjodor Mihajlovič Dostojevski     Jutros mi je procvala, samonikla, crvena bulka, u žardinj...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Beloruska narodna bajka Ivan Prelepi i knez Ladimir

ИВАН ПРЕЛЕПИ И КНЕЗ ЛАДИМИР Белоруска народна бајка   Извор: Златна птица: белоруске народне бајке / приредио и предговор на...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona