Stefan Zlatković
NAJVREDNIJE JE SUNCE KOJE DRUGIMA DAJEMO
.
Svaki čovek u sebi nosi svetlost, kao što nosi i ponor, i kao što je moguće nositi oba sečiva, jedno je zaslužno za porađanje Sunca, a drugo za porađanje Mraka. Ovo su dve sile koje se u duši večno sudaraju.
Pričaću vam prvo o Mraku, o ponoru, o onome što hrani dušu. O hiljade pacova što trče kroz noć lavirinta moje misli, i grizu, grebu, jedu, odnose, kroje krajeve, proždiru zidove, humanosti, jedu slezinu prikrivenog greha, da bi ispale kese upozorenje, i kroz njihove rupe iscurelo moje ružno. Lako se rađa taj mrak, u dužini u kojoj gori cigareta, do jednog pogleda sa pogrešnog kraja ulice, gde vidim različite ljude, različitog stava od mog, različnog oblika u čistom prostoru malenog grada, različitih cigala koje pamte šta je bilo, i znaju da ne znaju da mogu da sude ko je kriv. Misli, misli, misli, koje cure u logičkim rupama ili opet u čistoj logici samo da utvrdi mladi mizantrop, teraju me dalje u ovaj ponor da poljubim svog demona, da mu dam krila, da leti kroz noć, a ja mu pružam ruke, dok se osećam prvi put u gnevu kao čovek. Kakav osećaj, jedna ampula da trenutno usmrti bol, i jedna ampula da je dvostruko vrati, kada adrenalin zamre, toliko vredi jedna ampula mraka, bol je večna i sve ti mržnja uzme. Sada ću vam pričati o Suncu, o njegovoj svetlosti. Kada vas proguta ampula mraka i kada se završi njena priča, i posle toga što je spaljena poslednja korica te knjige i njena slova, njeno mastilo, njena krv, nadje se skorena na kori moga malog mozga, i kada jasno vidim da nema misticizma u krugu njene rune, da je to lažan šamanski znak, onda počinjem da mislim drugačije, da ispravljam svoje greške, da slavim čednost vrline što može doći. Ponovo su tu cigarete i ulice, ali ovoga puta nema boli, nema čemera, nema jada, nema napora, tajna života je u samom življenju. Vrednost života nije vrednost ako tu nema vrline, jer čemu nositi otpor svih mogućih spojenih svesti ujedinjenih u ljubavi sa drugim ljudima, ako ću sebe ograničiti u kaveze i okove mržnje nema. Dugo je trebalo da se skuje to sečivo. Na ispitu poslednje munje, gledao sam kako odolevam hiru i video znak, presekaao sam noć i ubio mrak, ali on nije umro, jer nije moguća njegova pogibija, on je napustio mene ali nije napustio njih. Otvaram oči da vidim još jednom šta me to čeka nakon borbe, tamo se porodila, želja čistog svetla, želja čiste vrline, koja je čistila sav katran iz oluka ulica moje duše, i tada spoznah pred svetom da sam čist. Spreman sam, da izađem u svet. Rane moje kroje velike ožiljke, ali srce ovo titana noću mirno spava.
Svaki čovek u sebi nosi svetlost, kao što nosi i ponor, i kao što je moguće nositi oba sečiva, jedno je zaslužno za porađanje Sunca, a drugo za porađanje Mraka. Ovo su dve sile koje se u duši večno sudaraju. Ja sam izabrao da večno hodam u svetlu.
.
Stefan Zlatković
Стефан Златковић, рођен 19. августа 1993. године. Студент друге године Филозофије на универзитету у Новом Саду.
Писањем се бави посљедње три године.
Истакнута слика: http://www.besplatne-slike.net/priroda-pejzazi/izlazak-sunca/slides/izlazak-sunca-iznad-vode.html
