Пре неки дан поквари ми се бицикл и отерам га мајстору. Старац ме није видео годинама, па се изненади: – Откуд ти? Стару бициклу поправљаш? Опао ти стандард? Да се није ово десило, не би дошао!
Ћутим.
– И реци ми ти шта има ново код тебе? – упита ме радознало мајстор.
– Постао сам отац. Чуо си да сам добио сина? – почех причу.
– Нек је жив и здрав! А колико година нисте имали деце?
– Ма, ћути! Четири! Ишли смо од доктора до баба, ма шта све нисмо пробали. Сав сам новац истрошио. Зато сад и немам кола. Тек када нађох човека да ми заврши вештачку оплодњу, онда је успело. А све је бесплатно! И мало им што ме музу годину дана, још су тражили да их частим. И дао бих, није ми жао, али што ме прави будалом. Тражи да му донесем поклон, али да то није ништа што се носи у кеси.
– Није то ништа! Мени се разболе отац, па ме више коштало него сто порађаја. Теби остало дете, а мени дугови. После доктора, натоваре ти се попови, скупље њихово ”алелуја” него светог Петра кајгана. Даће су прича за себе. Дођу да се наједу и напију, па још запевају. Тек гробно место ти је посебно поглавље. Ако не даш испод жита, има да скапају очеве кости. Закопаће га у реку и чим дође прва бујица можеш из чамца да палиш свећу. Кад човек закаса, нема му спаса – изјада ми се мајстор док је отклањао квар.
– Мајсторе, како ти је унука?
– Добро је! Сачувасмо је да не остане слепа код очију. Хтедоше да ми уче дете Божа Пијаница или Дара Радодајка. Они себе научили! Оде син код директора, направи бизнис – сад дете учи нормалан учитељ.
– Јеси ли сина запослио? – упитах за школског.
– Узех кредит код банке, платих колико треба. Сад ради, па нека сам враћа рате. Ево, друже, готова поправка! – задовољно рече старац.
– Хвала. А шта му је било?
– То је примитиван механизам, подмажеш га и тераш.
Саша З. Станковић
Саша З. Станковић рођен је 4. августа 1980. године у Лесковцу, Србија. Основну школу и гимназију завршио у Власотинцу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Нишу на Студијској групи књижевност и српски језик са темом Владар и владање – идеолошко читање Гетеовог „Фауста“. Почетничке стихове пише у другом разреду основне школе када је и штампао прву песму у сарајевској Веселој свесци, а прву књижевну награду добио је у седмом разреду за кратку причу на тему заштите животне средине. Као гимназијалац наставља да објављује поезију у информативном листу Власина, а у истом ће гласилу током студија књижевности објавити семинарске радове Новокомоноване народне песме – узроци експанзије турбо фолка и Стеван Сремац и Власотинчани. Као студент чита сопствену поезију на књижевним вечерима у Нишу. Године 2007. штампа песме у колективној збирци Кућа од расцветалих жеља, Фондација даровирих Христифор Црниловић – Власотинце. Прву самосталну књигу прозе Двадесет жуљева објавила је Књижевна омладина Србије у едицији „Пегаз“ (2010).
