Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

10. Aprila 2013.

Senad R. Avdović: Čovek i usud

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Senad R. Avdović

 

ČOVEK I USUD

 

Beše to podavno u jednoj varoši osrednje veličine; kada žene bi sramota da pokazuju svoje kose neznancima, kada deca ne znavahu ovako mnogo pojmova i ne bejahu stara kao danas, a kada se muškinja vraćaše svome toplom domu s prvim mrakom i na ulicama ostajahu samo probisveti, secikese, notorne pijanice i one druge žene što se drznuše da svoje telo izlože perfidnoj kompromitaciji. Narod je uglavnom živeo mirno i prosto, krijući se pod okriljem porodične idile i daleko učestalije se posvećivao ličnim problemima i problemima svoje familije nego što je raspredao kojekakve bezazlene i zluradne priče o drugim ljudima i njihovim nesrećama. Duhovno i moralno uzdizanje svojeg sopstva je bilo prevashodni cilj većine tadašnjeg življa; ona nekolicina profanih se ustrajno odavala alkoholu, hazardnim igrama i promiskuitetu.

Određeni tabori, okupljeni oko harizmatičnih lidera, su osuđivali ove „čireve“ društva i na sve načine pokušavali da ih izuluju u neku enklavu kada već ne žele da se saobraze sa društvenim i moralnim principima njihove zajednice. To je neretko dovodilo do žustrih i beskompromisnih polemika koje su pretile da prerastu u kavge sa teškim konsekvencama. Što je za jedne dobro, za druge i nije baš, i obratno; nikako nisu mogli da shvate i prihvate relativnost dobrog i lepog ponašanja, jer kada god neko za nešto kaže da je dobro i lepo, to je dobro i lepo u odnosu na nešto drugo, i sve se vrti oko tih odnosa i proporcija. Ali ljudi su ponekada isuviše tašti da bi se okupili oko jedne odrđene valorizacije dobroga i lepoga, a napustivši pri tom svoje lično stanovište; ono što nasledimo od svojih predaka grčevito držimo uza se kao otisak heraldike, koji nam omogućava da stvorimo još jednu distinkciju više među nama, kada ih imamo ionako na pretek.

Jedan od meštana, Erol, je bio sasvim običan čovek, trgovac svim i svačim, onaj što od života ne traži niti očekuje nešto nemoguće. Iako prostih shvatanja, on je zračio svojom plemenitošću i dobročinstvom koje se nadaleko ne može videti. Suv, omanji čovek sa svojih pedesetak godina, malo pogrbljen, prosede kose a crnih obrva, misirbaba bez ijedne dlake na telu. Lice mu beše naborano i bleđe, oči upale, zelene i umorne, nos šiljat i snažan, a usne tanke, dugačke i bledo, bledo crvene, sa dosta dobro očuvanim zubima čiju je higijenu marljivo održavao, bilo misvakom, koncem ili nekom četkicom. Za njega je najbitnije bilo da mu je trpeza pristojno popunjena, bez nekih pompeznih i luksuznih jela i dekoracija. Zadovoljstvo njegove skromne porodice, koja se sastojala od žene i dvoje male dece, je održavalo žar u njegovoj volji da besomučno privređuje domaćinstvu. Puni stomaci i nasmejana lica njegove čeljadi budila su u njemu neku nadu koju nije mogao da okarakteriše rečima, a on je mislio da nije dovoljno načitan i vičan da to prikaže razumu. Nekada bi se desilo da njihov obed može da bude i mnogo raznovrsniji i bogatiji nego onaj koji njegova poslušna supruga servira, ali on to nije dozvoljavao govoreći da nije pravo da on uživa takvim preteravanjima a da njegove komšije oskudevaju u osnovnim namirnicama. Onda bi im krišom od drugih, zlonamernih komšija odnosio pod prozor kakvo poveće parče pogače, katkad nekoliko simita, ovčijeg kiselog mleka, nešto jaja, masla, a ponekad i parče pršute kada odradi neku unosnu trgovinu. Nikakvo priznanje i uslugu nije tražio za to, čak je zahtevao da se te priče ne šire, jer ga nije interesovalo šta ljudi pričaju i da li koga hvale ili kude. On se jednostavno osećao lepo i berićetno kada bi drugima bio od koristi; a onda bi spokojno posmatrao svoja dva sinčića kako hrle i grabe po sofri, ne bi li nadoknadili energetske rezerve potrebne za sve te dečije vragolanije.

Jedne jesenje večeri, u oktobru mesecu, na san mu dođe čudna utvara, bezobličnog lica, u nekakvoj zelenoj odeždi sa baršunastim nimbusom oko glave. Ta sablast mu se jasno i glasno obrati, i učini mu se da su oni divanili do pred samu zoru. Kada se trznuo iz tog teškog i burnog sna, pulsa ubrzanog do usijanja, uvideo je da pred sobom ima zaista težak zadatak, jer on u taj san verovaše kao što je verovao da se i probudio. Prikaza iz sna mu je obznanila haber iz metafizičkog sveta, da on, naime, uskoro treba da premine; ali, pošto je dobrodušan i krotak čovečuljak, daje mu se šansa da otkupi još nekoliko godina života uz svoje najmilije i da bude od pomoći drugim ljudima. Bilo kako bilo, uslov je bio taj da mora petorici poganih i zalutalih beskrupuloznih ljudi koji su posrnuli u moralnom i socijalnom pogledu, da objasni šta je stvarno dobro i bitno, i da ih konvertuje u dijametralno oprečne individue. Erol u snu tvrdo negodovaše toj misiji, jer, kako je i sam kazao, ni on sasvim ne zna šta je to dobro, a i ako bi nekako mogao da taj specifikum približi razumu, onda sigurno ne bi mogao da ga opiše svojim skromnim rečnikom, a još manje bi bio uspešan u tome da nekog drugog preobrati, pogotovo ljude takvog soja za koje je dobio instrukcije.

Osvrnu se po sobi, sav u graškama znoja; pogleda čežnjivo svoju porodicu, čiji su svi članovi bezbrižno snevali, i čvrsto reši da još malo ostane uz njih. Prvo što je pokušao u tim ranim časovima bilo je da proba sam da definiše šta je dobro i svrhovito. „Dobro je ono što nikome zla ne nanosi, što svakom odgovara i svaki ga želi“, napregnu se iz tabana svojih da sastavi što ubojitiju rečenicu i bi prilično zadovoljan ovim pokušajem, nadajući se da će uspeti da prodre još dublje i opštije. Ode do kuhinjice koja je spojena sa dnevnim boravkom i uze jednu krpicu da njome obrise izlive na površini svoje kože usled straha i neugodnog previranja u snu. Nakon toga se osveži malo, a onda sede i pokuša da da još bolju definiciju. „Dobro je ono što čoveka održava u životu, daje mu snagu, volju i ljubav… Pff, i nije nešto…“, ražalošćeno pomisli i shvati da se on, u stvari, samo vrti oko jedne te iste misli o dobru, a to je da je ono samo dobro za ljude, što je samo odblesak suve logike; elem, kada pokuša da definiše to dobro, da kaže zašto je to zaista dobro, onda nailazi na nepremostivu zapreku. On tada odluči da pođe nekome po savet, nekome ko je pametniji i učeniji od njega, ko će umeti da mu da iskrenu i svrsishodnu pouku. Na pamet mu dođe misao o samo jednom čoveku, za koga je čuo da je dugo bio osamljen u jednoj staroj kućici u brdima i da je tu izučavao život i njegovu svrhovitost, pa on sabahile pođe k njemu.

Dugo je pešačio dok nije stigao na jedan neograđen plac na kome se nalazila omanja kuća, koja više ličaše na izbu, od trošna ćerpiča sa mahovinastom ćeramidom. Dva pendžera behu potpuno iskrivljena i oronula, a ulazna vrata niska i od debele bukove daske. On blago pokuca; niko ne otvori. Tada zveknu o vrata mnogo jače, još par puta, i ču škripu trulog patosa koja se u vidu hoda približava vratima. Škljocnu zveket davno prevaziđenih metalnih poveza i pred Erolom se ukaza čovek sav obrastao u sopstvenim maljama. Brada mu beše bela kao stratus, dugačka i podsećala je na odraz nekog šiljatog himalajskog masiva u vodi; kosa dugačka i proseda, veđe beličaste i razbarušene mu padahu skoro preko zift crnih očiju. Beše povisok, tanan, ali po pokretima se dalo primetiti da je krepak i čio. Starac svesrdno pozva omalenog Erola da uđe i da mu ispriča zbog čega je došao u ove nepristupačne krajeve. Ovaj mu uz čaj od nane ispriča sve od samog početka, šta je i kako sanjao, onda njegove muke oko definicije i na kraju mu saopšti da je došao po savet i uputu, jer je po varoši čuo priče da je on, dotični starac, najpametniji i najučeniji čovek koji je hodao ovim prostorima. Starac se samo blago i ironično nasmeja na njegovu izjavu i otpoče svoje predavanje: „Potraga za istinskim znanjem ume katkad da bude mučna i nemilosrdna, neretko nedostižna. Uopštavanje emotivnih i psiholoških nadražaja je naš najveći problem, i ako zaključimo iz dosadašnjeg iskustvenog znanja, taj problem je zaista nerešiv. Verovatno si čuo negde mudru izreku da se o ukusima ne raspravlja, tako da se to može preneti i na tvoj problem, koji si, ja mislim, umislio da imaš. San je odraz naših skrivenih želja i čežnji, naših nesvesnih pečata koje svesnost udara kao na graničnom prelazu, potajnih nada i otvorenih opsesija. Metafizika, ili natprirodni svet, putem koje si ti dobio jednu predusretljvu poruku, je nesipitana oblast, i verovatno nikada na ovom svetu nećemo dosegnuti njen kriš. Ono što je najizvesnije iz tvog sna je to da ćeš umreti; a kada, to je već u rukama neke mnogo veće sile nego što smo u stanju da pojmimo. Prebaci svoju perspektivu samo na obližnji nam Mesec, i pokušaj da zamisliš našu planetu, koja odatle izgleda mrtva i nenaseljena, a onda astralnom projekcijom preleti nesaznajne međuzvezdane prostore koje ne možemo da zamislimo, odleti bilione i bilione kilometara daleko, sve dok od naše planete ne ostane ni bobica koliko stoti deo jednog zrna pustinjskog peska. A onda se vrati u ovu sobu, u kojoj ja i ti divanimo na ovom nesklapnom madracu, i pokušaj da zamisliš nas dvojicu u tom sveobuhvatnom prostoru, a potom možeš da dodaš i sve ljude na ovom svetu, možda ti nešto sine u pameti. Ono što želim da ti kažem je da smo mi prolazni kao vetar koji te je pirnuo na putu do mene, i da se ne treba bojati toga, jer je to naša suštinska osobina. Ti si dobar čovek, i puno si pomagao i pomagaćeš ljudima, pa čak i da toj tvojoj petorici objasniš svu mudrost i preusmeriš ih na humani kolosek, to neće odgoditi tvoj smrtni čas. Ono što treba da uradiš, ako mene želiš da poslušaš, to je da i dalje nastaviš da besomučno pomažeš svim ljudima koliko možeš, da ugrabiš život pre smrti, ali da ne radiš to zato da bi navodno odložio svoj umor, to je apsurd, već to čini zbog viših ciljeva. Razumu nikada nećeš uspeti da približiš natprirodno, ali nemoj da te to spreči i obeshrabri da veruješ; da veruješ u Boga, u dobrotu ljudi, u Raj i Pakao, u bolje sutra, u lepotu… u šta god želiš, jer je vera ono što poslednje napušta čoveka, i mi smo bez nje samo pusta lađa bez posade i kormilara, koja plovi ogromnim plavim prostranstvima oslobođena cilja i svrhe, okrećući svoja jedra vetru ne bi li je on gurnuo još dublje u ništa. I veruj mi, svaki čovek mora u nešto da veruje, zato dobro razmisli u šta ćeš ti poverovati“; a onda nastade malo duža pauza, koju je Erol iskoristio da se malo presabere posle svih ovih informacija i pouka, a zatim ga starac upita: „Umeš li da čitaš?“, na šta mu ovaj odgovori da zna. „Ponesi ovih par knjiga, pa ih listaj kada budeš imao vrmena, ali svakoga dana pomalo, i ne preteravaj“; tu se njihova beseda svrši.

Erol se tako kreposnog i jedrog duha vrati svojoj kući i sa takvim elanom poče da izučava knjige koje je doneo iz one zabiti, trudeći se koliko može da ne pređe granicu koju mu je starac odredio, a kroz koju godinu je i sam kupio pozamašan broj, da njegova žena pomisli da je potpuno skrenuo s pameću. Nastavio je da srdačno pomaže druge ljude, a da prikladno vaspitava i obrazuje prvo svoje ukućane, a potom najbliže rođake, pa prijatelje i ostale meštane koji su vapili za nadobudnim govorima. On oseti nepresušno ispunjenje koje mu nije okretalo leđa dok on nije okrenuo leđa ovom svetu, a poživeo je još dosta, dočekavši čak odrasle unuke.

Ona sablast iz sna mu se više ne vrati, ali joj on bi ponizno zahvalan.

 

senadSenad R. Avdović je rođen u Novom Pazaru 17. 6. 1983. godine. Završio je pravni fakultet Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru, a trenutno je student četvrte godine Departmana za matematičke, informatičke i fizičke studije na Državnom univerzitetu u istom gradu, na smeru matematika – fizika. Zaposlen kao producent u radiju „Sto plus“.

Do sada je osvojio drugu nagradu na konkursu za najbolju kratku priču, koji je bio organizovan u sklopu književnih susreta „Avdo Međedović“ u Bijelom Polju, objavljivao je u časopisu „Avlija“, elektronskom časopisu „Afirmator“ i zborniku najlepših kratkih priča „O malim i velikim stvarima“ izdavačke kuće „Alma“.

 



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Nermin Begović: Slaven

Nermin Begović   SLAVEN   „Bijaše nekoć u zemlji Usu čovjek po imenu Job. Bio je to čovjek neporočan i pravedan: bojao se Boga i klonio zla.“. Ovako počinje priča o Jobu, čovjeku koji je imao silno bogatstvo ...
by Redakcija
0

 
 

Emina Jusufović: Stjuardesa

Emina Jusufović   STJUARDESA . Lijepo je, kažu, kada se čovjek probudi rano ujutro pa se onako od srca nasmije. Hem, što je lijepo, a, hem, što je zdravo, kažu. Onako za dušu dobro dođe, pročisti te taj smijeh a d...
by Redakcija
0

 
 

Vlado Jović: Odgoj i higijena ruku obitelji Kulenović

Vlado Jović   ODGOJ I HIGIJENA RUKU OBITELJI KULENOVIĆ   Ademir Kulenović zvani Žmirke nemalo se iznenadio kada je od oca dobio šamarčinu zbog koje ne samo da mu se zamračilo pred očima, već je vidio i sve zv...
by Redakcija
0

 

 

Mirjana Štefanicki Antonić: Procvala samonikla bulka

Mirjana Štefanicki Antonić   PROCVALA SAMONIKLA BULKA     ,,Misli te uvek odvedu do mesta gde ti je srce ostalo.”   Fjodor Mihajlovič Dostojevski     Jutros mi je procvala, samonikla, crvena bulka, u žardinj...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Beloruska narodna bajka Ivan Prelepi i knez Ladimir

ИВАН ПРЕЛЕПИ И КНЕЗ ЛАДИМИР Белоруска народна бајка   Извор: Златна птица: белоруске народне бајке / приредио и предговор на...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona