Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

14. Januara 2015.
 

Senad Avdović: Ispovest jednog klovna (Druga nagrada časopisa Avlija za najbolju priču u regionu za 2014. godinu)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Nikada neću razumeti šta u tome ima čudno i ponižavajuće. Ja volim da budem klovn, da izigravam budalu ne bi li se drugi smejali i u tome uživali. Ne vidim šta ima loše u tome. Izmamiti osmeh na lice najtužnijem čoveku za mene je životni poziv, smisao postojanja. Želim da ga odvučem od svakodnevne učmalosti, od neprestane borbe, od svih zala koje ga posmatraju kao krhki plen koji sa lakoćom upada iz zamke u zamku; ja to želim, makar i na tren.

Šta ja u stvari radim? Prosipam prazne reči i besmislene šale, mahnito skačem i pravim uvrnute zvuke ustima, kolutam očima, vidno pomeram uši, širim nozdrve. I još mnogo toga. Deca uživaju u tome. Ona ne znaju ko je čovek iza šminke i zbog čega to radi. Sigurno ne znaju da i taj klovn možda ima istu takvu decu kod kuće kojima su dodijale njegove šale i kostimi, pa utehu traži u graji i smehu tuđe dece. Roditelji, s druge strane, na klovna gledaju kao na mašinu za zabavljanje bez ikakvih emocija, mada treba da znaju da se ispod odežde nalazi ljudsko biće, jedno pamćenje, strah i zaborav. I ako pomisle na to, ukoliko im to nekim čudom padne na pamet, onda se u njima probudilo saosećanje. Gledaju u klovna i u njemu vide čoveka vrlo čudnog zanata, podvojenu ličnost. Zato ja poslove ugovaram najčešće telefonom, ali ako neki roditelj baš insistira na viđenju, onda striktno dolazim pod punom opremom. Jer, zamislite kako to čudno izgleda kada znate ko je ispod te šarene odeće. Ujutru sasvim običan građanin sa redovnim poslom, popodne luda koja neumorno zabavlja dečicu, a uveče ozbiljan čovek koji sa svojom porodicom odlazi u restoran na večeru. To je lice i naličje ljudskog života. Jedno tužno obećanje sebi, ništavna usluga svome egu.

Ali, ja to volim, ja uživam u tom poslu. Volim da nasmejavam ljude. Volim da se smeju i kada to ne žele, onako iz pristojnosti. Još uvek se nije desilo da ne mogu da prodrem do nečijeg smeha, da uništim onu usiljenu ozbiljnost koja bi trebala da predstavlja otmenost i dostojanstvo. Uzimam to stegnuto i kruto lice pravih linija, krivim ih polagano, pretvaram ih u smešak alhemijskom formulom. Da, to sam ja! Čovek na usluzi drugima, katalizator smeha i razbibrige. Uzdižem druge ponižavajući sebe. Lude i nakaradne želje roditelja pretvaram u stvarnost zato što oni nemaju tu hrabrost pred svojom rođenom decom. Nekada me polivaju sokovima, gađaju voćem i jajima, lupaju mi papirne tanjire sa tortom u lice kao u crtanim filmovima, jašu me i neretko udaraju; budi ovo, budi ono i ja to sve budem. Ne vidim šta ima loše u ovom poslu. Ljudi se smeju, zar to nije najvažnije? Makar i na trenutak.

Ali, ko sam ja zapravo? Možda se neko nekada upitao da li se ja smejem nečijim šalama. Slično kao Raselov paradoks: ako klovn nasmejava sve ljude – ko nasmejava klovna? Niko! Ja se odavno ne smejem. Iz razloga što svaki čovek teži onome što nema ja se i bavim ovim poslom. Svi su uzimali da je Eros lep dok Sokrat nije objasnio da on nije takav jer teži upravo tome. Ne smejem se, ali osećam smeh drugih. Ispunjava me njihova radost i sposobnost osmeha. U njihovom društvu ja naslućujem unutrašnji kikot koji je ubijen u svom razvoju, u začetku. Osećam mrtvi potencijal onog treperenja koji drugi u potpunosti proživljavaju. Oni popunjavaju prazninu koja se nalazi ispod maske, ništavilo koje se nikako drugačije ne može ispuniti. To je tuga jednog groznog, uslovljenog iskustva: manjkavog po prirodi, mada savršenog u osećajnosti.

Smeh je iz mene nestao kao prvi zapisi pamćenja, kao sećanje na davni početak jednog postojanja. Postojanja koje ne mogu drugačije razumeti nego posmatrajući dok se rađa iz drugog početka koje se odvija pred mojim svesnim bićem. Samo tako razumem i znam za svoje, nikako drugačije. I baš tako znam šta je smeh: posmatrajući kako se razvija i manifestuje iz drugih, ja sam ubeđen da je nekada pripadao i meni. Nekada, kada nije vredelo pamtiti ga, kada se nametao kao neodvojivi deo čoveka, nešto što se samo po sebi podrazumeva. Kada ga nije trebalo dozivati gluvim ehom, budeći taj prafenomen u sebi. Ja čvrsto osećam da se u meni smeje atrofija pravog smeha, pokušaj jedne radosti. Nekada stanem pred ogledalom i bledom imitacijom razvlačim lice u nešto nalik osmehu, u neki vid tihog i šizofrenog podražavanja toj atrofiji. Uz prividnu mogućnost doživljaja, sav moj trud ostane u toj hladnoj refleksiji; u turobnom traganju za istinskim razvojem. Na tome se sve završi.

Zato ja volim svoj posao, jer drugačije ne bih mogao osetiti klicu smeha koja se ubrzo raspline kao izdisaj pijanca. A šta je to smeh, zapravo? Kakvo je to treperenje, kakvi su to drhtaji omalenih organizama? Tvrdim da se u najboljem slučaju svaki dvadeseti čovek zapita o poreklu smeha, o značaju i značenju. Svi ga koriste a niko mu poreklo ne zna. Je li to dar ili prokletstvo? Ne znam. Ja i dalje jurim za odgovorima krijući se pod okriljem tuđih kikotanja. Zato i trčim od čoveka do čoveka tražeći u njemu bedno spasenje u magnovenju, praveći budalu od sebe.

Da, smešan sam. To mi je posao.

 

New PictureSenad R. Avdović, rođen je u Novom Pazaru 17. 6. 1983. godine. Završio je pravni fakultet Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru, zatim apsolvirao na Departmanu za matematičke nauke na Državnom univerzitetu u istom gradu, na smeru matematika – fizika.

Osvojio je prvu nagradu „Kreativnog Magazina“ za najbolji esej na temu „Patnja“, drugu nagradu na konkursu za najbolju kratku priču, koji je bio organizovan u sklopu književnih susreta „Avdo Međedović“ u Bijelom Polju, objavljivao je u časopisu „Avlija“, elektronskim časopisima „Afirmator“, „Kreativni magazin“, „PULSE“ i zbornicima najlepših kratkih priča „O malim i velikim stvarima“, „Najlepše kratke priče 2012“, „Hilandar“ i „Kajmakčalanska 11“ izdavačke kuće „Alma“.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kuća dobrih tonova iz Srebrenice nastupila u Njemačkoj i Sloveniji

Kuća dobrih tonova iz Srebrenice nastupila u Njemačkoj i Sloveniji Najpoznatija muzička priča iz Srebrenice, „Kuća dobrih tonova“, održala je koncerte u Njemačkoj i Sloveniji u sklopu svoje turneje „Koncert prijate...
by Redakcija
0

 
 

Redakcije časopisa ”Avlija” na odmoru od 1. do 31. maja 2019. godine

Čitajte, pišite, fotografišite, šaljite radove za objavljivanje na portalu avlije.me tek od 31. maja 2019. godine ______________________ Istaknuta slika: Fatima Ahmed Photography
by Redakcija
0

 
 

Mustafa Smajlović: Majka (Najbolja priča za 2018. godinu po izboru časopisa ”Avlija”

– Majko, imaš da imaš sve što ti duša zaište. Ni ptičijeg mlijeka ti ne smije manjkati. Ti okom, ja ću skokom! – kazao je sin Muradif i pokazao majci Behari njenu sobu sa pogledom na veliki park u jednom od najlj...
by Redakcija
0

 

 

Mustafa Smajlović: Pomirenje

Mustafa SMAJLOVIĆ  POMIRENJE (Treća PLAKETA S ATRIBUTOM „Udruženja bosanskih umjetnika“ za već objavljeni rad, 26.05.2017. – Sarajevo, Dobrinja, Vila Hadžihalilovića.)   Kada mu se najviše mililo živjeti, um...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Posjeta Ekonomsko-kulturnog centra Azerbejdžana Centru za kulturu Gusinje

Posjeta Ekonomsko-kulturnog centra Azerbejdžana Centru za kulturu Gusinje   Piše: Irfan Dervišević, direktor centra za kulturu Gusinje Kultura je jedan od najljepših reprezenata Gusinja, kroz njegovu bogatu istoriju. Sama...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona