Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

5. Juna 2013.

Senad R. Avdović: Napuštena kuća

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Senad R. Avdović

 

 NAPUŠTENA KUĆA

 

Dositejeva ulica je uvek mamila uzdahe i izazivala neskrivene želje idiličnog života porodičnih i introvertnih ljudi. Nije bila duga, tek nekih dvesta metara. I nije bila prava, imala je oblik blagog luka, taman toliko blagog da se sa jednog kraja ulice nije mogao videti onaj drugi. Ima već nekoliko godina otkako je asfaltirana, par lokalnih izbora unazad, a kanalizaciona i vodovodna instalacija rešena na savremen način.

Avlijskih ograda je tu bilo od svakakvih materijala i dekora. Od običnih metalnih šipkica spojenih za kamene blokove, preko kojekakvih gipsanih ornamenata na prednjim stranama zidova, do zatvorski visokih betonskih bedema bez ijednog okna, sa ogromnim metalnim vratima iz dva krila koja su se otvarala daljinskim upravljačem. Svako se pitao šta se to toliko krije iza takvih duvara. Na pojedinim stožerima brojnih dvorišnih međa koji su držali metalne delove ograde, mogao se pobrojati pozamašan deo faune, što od modelarskog gipsa, što od alabastera. Bilo je tu orlova, lavova, pasa, mačaka, labudova i čega sve još nije imalo. Unutar avlijskih ograda se moglo naći gro različitih polja za svakojake aktivnosti. U jednom uglu se mogao videti izdvojen sto sa stolicama, u onim imućnijim kućama bilo je i luksuzne nadstrešnice od fino obrađenih dasaka ili nekog egzotičnog šiblja. Na drugoj strani ponegde je bilo terena za različite sportove, negde za basket, negde za mali fudbal a negde čak i teren za tenis. U nekim, pak, avlijama nije bilo ničega od svega toga; bile su obrasle korovom, trava nepokošena, zemljana površina neravna bez betonirane staze do kućnog trema. Neko je tu možda živeo, a možda i nije; najpre će biti da je to vlasnik izdao u zakup i da stanodršca ne interesuje stanje oko kuće, već samo ono što je u njoj.

Kuća je, takođe, bilo kojekakvih. Bilo je starih i oronulih, gde se na levom ili desnom zidu, zavisno od toga gde je bilo smešteno kupatilo, protezala ogromna mrlja od vlage koja je potklobučila fasadu što je izazvalo i njeno otpadanje na par mesta; jadan i teskoban primer propadanja jednog zdanja u kome obitava nekoliko ljudskih duša. Na suprotnoj strani je postojao širok spektar različitih arhitektonskih dostignuća. Neki domovi su bili tešnje povezani sa savremenim trendovima, pa je tu bilo vrlo malo betonskih zidova a veći deo kuće su prekrivala stakla visokog sjaja. Preko dana se nije ništa moglo videti kroz njih, ali se zato noću sve videlo kao na dlanu i to nisam mogao da shvatim. Krovovi su često bili ravni, sa ili bez balkona na vrhu sa mesinganim šipkama izuvijanim tako da prave neke čudne i nezgrapne oblike. Na jednoj od ivica višespratnih kuća bi se često nalazio neimarski podvig u obliku valjka koji ide celom visinom kuće, a u kojem bi se nalazilo kućno stepenište. Terasa je bilo od tako malih da mi njihovo izgrađivanje i umetanje u čitav ambijent uopšte nije bilo jasno, do toliko prostranih balkona da se na njima komotno mogao smestiti odbojkaški teren. Balustrada na njima je takođe bila šarolika; na nekim je postojala samo kolonada gipsanih stubića na čijim je vrhovima virila armatura koja je čekala da se na nju postavi naslon, ali od kojega je kućevlasnik verovatno odustao; zatim je na nekim terasama postojao samo podignut niski duvar od giter-blokova, na nekim kombinacija tih blokova i metala, aluminijuma ili mesinga, dok negde uopšte nije bilo ograde, već su se samo na ivicama betonske ploče nalazile saksije sa tresetom bez zasađenog cveća.

U takvom građevinskom diverzitetu Dositejeve ulice, meni je pažnju uvek privalačila jedna osamljena kuća. Ona je bila lepljena sa jednom većom kućom u kojoj je život prosto bujao; na sve strane deca koja od razdraganosti ne znaju šta rade, a psi i mačke zajedno obitavaju u istom dvorištu; gosti često dolaze i odlaze, vidim ih kada se ljube i oprašataju. Samo jedna mrežasta ograda deli ove dve kuće, ove dve suprotnosti kada je graja i veselost u pitanju.

Ta kuća je bila prosta. Postojala su dva stepenika ispred ulaznih vrata koja su se nalazila na levoj strani kuće; desno od njih je bio jedan dvokrilni prozor. Iznad njega, na drugom spratu, bila je jedna omanja terasa sa metalnom, skrletnom balustradom, koju je činioniz vertikalno paralelnih šipki, uvijenih na vrhovima i krajevima obrazujući tako latinično slovo S i sa vrlo tankim naslonom od nekog neobrađenog drveta. Desno od te terase, a tačno iznad ulaznih vrata, nalazio se još jedan dvokrilni prozor sa poluspuštenom roletnom. I nad svim tim je stojao krov, koji je činio krajnji deo celog krova spojenih kuća, jer je ona druga kuća bila skoro dva puta duža od ove koja je u meni budila čudno osećanje kao amalgam praznine, lepote, otuđenja, prividne tuge i nizmernog spokoja. Onde gde ne borave ljudi, tamo moja duša hrli i takvi su mi krajolici uvek budili splet nespojivih nadražaja svesti; kada je ova kuća, u kojoj niko ne živi, u pitanju, i kada znam da je čovek morao da je sagradi, smatram da ju je on spasio napustivši je.Ostala je sama i naizgled sposobna da se stara o sebi, a kao da je okrenula leđa onoj lepljenoj koja vrvi od živosti i akcije. Elem, nekada jarko crveni crepovi sada su dobili gotovo boju purpura, i jasno su ocrtavali razliku od onog spojenog krova druge kuće gde se videlo da je krovna konstrukcija pre nemnogo vremena dobila nove.

Plac na kome se nalazila ova kuća je bio dosta čudnih granica; od avlijskih vrata, koja su, kao i cela ograda, bila od čistog metala, pa do kućnog praga je bilo nekih petnaest do dvadeset metara dužine a ne više od pet metara širine. Odmah sa leve strane taj dugački prostor je oivičavao otprilike isto tako dug zid od nekakvog lokala u kojem je smeštena stolarska radionica. Činilo se da je ta prostorija napravljena na istom placu, jer bi tako bilo najlogičnije; ali ipak to nije bio slučaj, već se to kućno zemljište širilo u levu stranu od kuće, a odmah iza ove stolarske radionice. To znam jer se na tom prostoru nalazio jedan veliki orah koji je virio iznad tog lokala i svojim ćosavim krošnjama bez ijednog lista prosto uzurpirao taj deo kuće, nadvisujući se nad njom kao opaki medved nad nemoćnim plenom. Veći deo dugačkog prilaza do kućnog trema je bio betoniran, a samo je deo sa desne strane, uz ogradu od kuće koja se sa njom lepi, bio isto toliko dugačak ali jedan metar široki travnati prostor sa dva stabla jabuke, međusobno udaljena desetak metara.

Nekako u tom sivom, jesenjem mesecu oktobru, kada posle sveobuhvatnog zelenila lišće jednostavno opadne za kratko vreme, sve bašte postaju tako prozračne kao najtanji i najfiniji veo. Ostaju suve i ćosave grane i grančicenalik na kandže nekog mitskog čudovišta da čine avlije još više tužnijim i pustijim nego što zapravo jesu. Lišće koje je nekada krasilo dve jabuke i orah u dvorištu ove nenastanjene kuće i činilo ih gizdavim i neprozirnim, sada je formiralo lisnati tepih tamno oker nijanse koji se prostirao duž čitave avlije. Niko to nije očistio; nikome to ni ne privlači pažnju, ali je u meni takav prizor samosvesne prirodne delatnosti budio čudno osećanje spokojstva koje bi mi dovoljno dugo strujalo organizmom da me je dovodilo do stanja opšteg mrtvila. Tu sam gracioznu sliku svudašnjeg srozanog i nakvašenog lišća, suvih i golih grana nad njim, kuće grimiznog crepa i nekada bele a sada pepljasto-sive fasade bez ijednog ukućanina mogao da gledam satima; ali nisam smeo da ostavljam pogrešan dojam nepoverljivom komšiluku.

Svoje puteve sam uvek trasirao preko Dositejeve ulice, kada bi to bilo moguće. Želeo sam da je vidim i svaki put bi mi dala nešto novo; nekada nadu u bolji život, nekada strah od samoće, katkad mudrost prolaznosti a ponekad i eklatantan prizor stoičkog držanja spram mikroorganizama. Motrio sam je i zagledavao kao maldoženja koji merka potencijalnu mladu; tražio joj mane, izmišljao vrline, menjao ugao gledanja, ali nikada nisam imao dovoljno snage da joj priđem. Ona je u mislima drugih napuštena, ponižena i povređena; a ja bih želeo da joj vratim stari sjaj i dostojanstvo, zato i toliko često prolazim tuda. Maštam, pravim nesuvisle planove, umišljam da i ona mene opaža i svom se snagom trudim da opštim sa njom. Noću je tamna i sablasna; od gustog mraka se ne vidi njena lepota koju i preko dana pokušava da sakrije od prolaznika koji je samo letimice pogledaju, primete nered u kome ne vide red i samo nastave svojim putem. U tome je njena snaga i misterioznost; mora se zagrebati ispod površine, u uobrazilji otkloniti njene nedostatke i videti je u punom, još uvek nerealizovanom, estetskom kapacitetu.

Uvijao sam se oko nje danima i noćima, znam kako izgleda u svakom dobu dana; uvek sama, istrajna i gdekad nadmena. Juče sam prolazio u sam suton i ugledao jednu svetlo-zelenu žabu nalik na gatalinku kako skače po onom lisnatom tepihu. Čudna je tada bila kuća sa živim stvorom koji se kreće po njenoj bašti; nisam mogao da je tek tako povežem sa nekim drugim životom osim sa svojim, pa je u meni izgubila na svojem prevashodstvu. Nisam zadovljno odvojio pogled od nje, a kada smo se konačno rastali, jedva sam dočekao da je večeras ponovo vidim i nanovo prostudiram, u nadi da ću nekom novom rekombinacijom sinoćnjih utisaka uspeti da joj povratim blaženo mesto u svom bivstvovanju.

Noćas nije bilo lišća. U sobi na prvom spratu je gorelo svetlo.

 

senadSenad R. Avdović je rođen u Novom Pazaru 17. 6. 1983. godine. Završio je pravni fakultet Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru, a trenutno je student četvrte godine Departmana za matematičke, informatičke i fizičke studije na Državnom univerzitetu u istom gradu, na smeru matematika – fizika. Zaposlen kao producent u radiju „Sto plus“.

Do sada je osvojio drugu nagradu na konkursu za najbolju kratku priču, koji je bio organizovan u sklopu književnih susreta „Avdo Međedović“ u Bijelom Polju, objavljivao je u časopisu „Avlija“, elektronskom časopisu „Afirmator“ i zborniku najlepših kratkih priča „O malim i velikim stvarima“ izdavačke kuće „Alma“.

Istaknuta slika: Foto: http://www.besplatne-slike.net/arhitektura-gradjevine/ulica/slides/stara-ulica-sa-drvenim-kucama.html



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Svetlana Radosavljević: Prijatelji

Светлана Радосављевић   Пријатељи . Тихо, тише ко падање кише… Певуши Зорка дечије стихове и држи под руку свог пријате...
by Redakcija
0

 
 

Marijana Jovanović: Srebrna lisica

Srebrna lisica   Te decembarske, novosadske večeri 1946. godine, košava je besno kotrljala olovno sive, snežne oblake. Oblaci su se sudarali, menjali svoje oblike i boje, i kao pocepani perjani jastuci rasipali svoje pa...
by Redakcija
0

 
 

Said Šteta: Ooo Abdulvehabe!

Said Šteta   Ooo Abdulvehabe! (priča “Ooo Abdulvehabe” je doživjela televizijsku ekranizaciju na RTV BIR)     Oblačim noć umjesto džubeta, tešku k’o ovaj dunjaluk. Još se na jaciji ljudi izm...
by Redakcija
0

 

 

Rizo Popara: Teta

Rizo Popara . TETA . (Iz knjige “Kako smo nestajali”) . Ljudski život polako zamiče u nepovrat, nestaje poput sante leda na nekoj planini, kad je saplaiše julsko sunce ili kakav južni vjetar. Snage postepeno pon...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Dušan Dojčinović: Roj zunzara

Dušan Dojčinović   ROJ ZUNZARA   Moje, sećanje, dopire, kao magla, sa Morave, na detinjstvo, i roj “zunzara” …- I dok je voda, od reka, kod  sela Krajnjce, plavila, bostan, miris, jedne napukle, iz ...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange