Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

2. Marta 2013.

Slavko Mali: Tajko

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

Slavko Mali

 

TAJKO

 

Kad sam doputovao u Niš, imao sam samo džins na sebi i 99 dolara u džepu. To je bila sva ušteđevina moje majke, koja me je tako opravila u život. Jedan dolar je morao ostati u banci. Otac se nije ni pozdravio sa mnom, poželeo srećan put, novi život… On u stvari nije znao ni da želi nešto, voli…

Ja i moja supruga, podstanari, otišli smo da obiđemo tetku, prvakinju niškog pozorišta Mimu Vuković – Kurić. Nismo imali bliže rodbine u gradu.

Tad smo upoznali i teču „Tajka“. Tako su ga oslovljavali sinovi, a zvao se Mensur Kurić. I za nas je zauvek ostao samo „Tajko“.

Sin iz prvog braka glumac Irfan Mensur, kojem je, možda, prezime Kurić delovalo pomalo „nepristojno“, uzeo je očevo ime sebi za prezime. Ova činjenica je osobito impresionirala moju suprugu.

Mene je, pak, oduševio Tajko, svojom jednostavnošću i prirodnošću. Iskreni i čestiti, sarajevski  gospodin.

Tetka je već bila posebna priča. Kao svaka glumica, pobrkala život i pozornicu, ali  beskonačno zaljubljena u Tajka. Do te mere, da je u jednom periodu kad se Tajko propio, počela da pije zajedno sa njim u pozorišnom bifeu.

To je terapeutski delovalo na teču… Biće da mu se smučilo da svaki dan gleda svoju pijanu ženu, pa se povukao u kuću. Tu je čitao knjige, pio kahvu, pušio duhan, i na kraju se šlogirao.

Zaboravio je sve pojmove, pa je Mima morala da ga uči sve iz početka. Kao malo dete. Najteže mu je palo, pričao nam je, što nije znao kako da kaže „đezva“. Valjda mu je taj pojam bio od naročitog značaja.

***

Tajko je posle često svraćao svojim biciklom u apoteku gde je radila moja supruga. Činio je to u prolazu vraćajući se s pijace, sa svojim čudnim kačketićem na polu ćelavoj glavi, ispod kojeg je virio uredno uvezan repić. Tek da se javi, pokloni cvet ili čokoladicu. A i mi smo često svraćali kod njega i kad tetka nije bila tu. Irfan je živeo u Beogradu, a mlađi, Hadi, iz braka sa Mimom, bio režiser u Zenici.

…Onda bi nam Tajko skuvao njegovu čuvenu kahvu iz bakarne „đezve“. Svakom baška, uz fildžan. Sipao nam po jednu rakijicu iz neke posebne keramičke flaše sa drškom…

Kad bi se zagnjurio u frižider da „iskopa“ neko sitno meze, već nam je postajalo jako neprijatno. Mislili smo da mu činimo napor. Ali njega je ovaj ritual zaista usrećivao. Tada bi smo divanili do kasno u noć.

Kad bi nas pratio do vrata, uvek bi rekao: „Nemojte nas zaboravit djeco“. A ko bi mogao?

***

Jednog dana je došao Hadi na odmor. Sedeli smo s tetkom, kad su na vrata banuli otac i sin, malo zarakijani. Bili kod majstora da poprave Tajkovog „fiću“, pa eto…

Hadija je veselilo to što teču zovemo Tajko, i slatko bi se nasmejao kad god bi to čuo. Svi smo bili jako veseli, kao da smo slutili da ćemo se tada poslednji put videti u tom sastavu.

Tada smo Hadija videli prvi i poslednji put. Otišao je za Sarajevo, a roditelji nešto kasnije za njim. Tik pred rat.

Živeli su u muslimanskom delu grada, koji je stalno bio granatiran. Tajko nije imao lekova pa je Hadi jednom prilikom telefonirao da mu, ako ikako možemo, nabavimo.

Uspeli smo nekako, ali nikad nisu stigli do njega.

***

Jedne ratne noći sedeo sam ispred kafića u Prokuplju sam, i pio. Tad se nenadano iz mraka pojavi neka neobična žena kratko podšišane, potpuno sede kose i upita dali je slobodno. Nije ništa htela da pije, samo je sedela i čudno me gledala.

Odjednom progovori: – Imaš nekog za koga brineš, stariji čoek, proćelav, sijede brade, mahom nosi braon odijelo, oda po sobi, tamo – amo, nikud ne izlazi… Vidim broj 2, za 2 dana, 2 mjeseca, dvije godine, čućeš… Onda naglo zaćuta videvši kapi koje kvase crvenu mušemu stola. – Ma neće on umrijet, ne brini, više će to bit kao ime, kao pojava… kao… nisam više razaznavao šta sve priča u pokušaju da umiri vulkan emocija koji je izazvala u meni, ali bilo je kasno.

Posle dva meseca javio je Hadi telefonom: „Umro je Tajko“.

Sad dok ovo pišem shvatam da je ona čudna žena bila u pravu.

Mensur Kurić je umro.

Ali nikad neće naš dobri „Tajko“.

 

slavko.mali (Custom)Slavko Mali, rođen 1957. godine u Peći. Završio srednju školu za likovne tehničare, smer dizajn enterijera.

Od završetka srednje škole odsustvovao iz umetnosti desetak godina, baveći se najrazličitijim fizičkim poslovima. Prve radove objavio u omladinskoj štampi, a potom i drugim časopisima u zemlji i inostranstvu. Imao pet samostalnih izložbi kod nas i puno kolektivnih u svetu  iz oblasti crtež, strip, mail art… Predstavljen u pet antologija i dobio pet nagrada – diploma iz različitih oblasti umetnosti. Bavi se slikarstvom, crtežom, karikaturom, stripom, pisanjem poezije i kratkih priča, grafičkim dizajnom, scenografijom, novinarstvom… izlaže retko… objavljuje retko… Pisanjem se bavi iz povremene potrebe da emocije i razmišljanja izlije na papir…

Živi i ne radi u Prokuplju, Vojvode Mišića 2.



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Uglješa Kesić: Vilenjak Jan

Uglješa Kesić   VILENJAK JAN   Baš kad se jednom budio dan, na zemlju dođe vilenjak Jan, planeta ova, puna čudesa, postade njegova nova adresa.   Bio je malen, ko grudva snijega, samo je brada veća od njega...
by Redakcija
0

 
 

Nikos Kavvadias

NIKOS  KAVVADIAS, VJEČITI MORNAR GRČKE POEZIJE Piše: Božidar Proročić Nikos Kavvadias (grčki: Νικος Καββαδιας ) rođen  je 11. januara 1910. godine u gradiću Nikolski Ousouriski, u blizini Harbina, u Man...
by Redakcija
0

 
 

Ali-aga Šihlinski

ALI AGA ŠIHLINSKI, ARTILJERIJSKI GENERAL AZERBEJJDŽANA Piše: Božidar Proročić Ali-Aga Šihlinsku (azerbejjdžanski: Əli Ağa İsmayıl ağa oğlu Şıxlinski). Ali-Aga Šihlihnski je rođen 23. aprila 1865. godine u obla...
by Redakcija
0

 

 

Objavljen izbor iz poezije Luiša de Kamoiša

U izdanju Udruženja za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“  upravo je objavljena knjiga „Vitez ljubavi“, izbor iz poezije najvećeg pesnika portugalske književnosti Luiša de Kamoiša. Ovo je prvi prevod ...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Džeraldina Delić: Čovjek je hram (iz knjige „Ispod crvenog mjeseca“)

Čovjek je hram priča iz knjige „Ispod crvenog mjeseca“- autor Džeraldina Delić   Ljepota življenja je u različitostima i poštovanju različitosti. Mnogo je primjera, a jedan od njih je bijeli tanjir od porculana...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona