Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

6. Februara 2014.
 

Slobodan M. Stefanović: Zbeg

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Слободан М. Стефановић: Збег, похваљена прича на конкурсу часописа Авлија за најбољу причу у региону за 2013. годину

 

Под притиском окупатора, 1915. године, са севера и од Дрине, друмови су постали тесни да приме реку избеглица. Кретање је било успорено, јер су се заједно повлачили и војска и народ. Рањеници и болесни, старци, жене са децом, пешке или на колима прекривеним церадом, кретали су се ка унутрашњости Србије, носећи са собом оно, што су на брзину могли понети.

– Од уласка Бугара у рат, ово су најтежи тренуци на источном фронту. Знамо, шта нам је чинити. Да спакујемо шта можемо, па у збег, а и ви сте трудни газдарице. Овде не смемо сачекати Бугаре. – рече Пера Јарац, најстарији калфа.

– У праву си! Бугари ће зулум чинити. Сакупи шегрте и децу, па да се договоримо. – рече Катарина.

Топови су се стално чули, али сада све ближе и више није било избора. Ускоро су сви били на окупу и Пера Јарац поче говорити шегртима.

– Ја ћу кренути са газдарицом и децом. Преко кола ћу ставити цераду, због снега. Понећемо доста хране и сву чебад, јер зима је дуга.

– Ја бих кренуо кући, у моје село. Отац је отишао у рат, па нема ни једног мушкарца у кући. – рече Стеван.

– И ја бих газдарице кући. Кад се врати газда Радован из рата, ето мене опет. Неће ово вечно трајати. – придружи се и Коста.

– У реду је, слободни сте. А ти Алекса, шта си наумио? Волела бих да пођеш са нама, требаш ми! – рече Катарина.

– Ја остајем овде. Ушпарао сам нешто новца, па бих пробао са трговином. Ако радиш мудро, за време рата можеш доста да зарадиш.

                                                            *  *  *

            Колона је била дуга и сви су покушавали да што пре напусте несигурно подручје. Катарина је већ неколико дана осећала трудове, али ништа није говорила, очекујући да оду што даље, да им Бугари не би пресекли пут. Почео је да дува јак ветар, који је снизио температуру за неколико степени, а суве пахуље, затрпавале су пут испред колоне.

На великом успону, Пера је запазио како један коњ почиње да се заноси, а онда паде на колена и преврнуи се на бок. Цела колона је стала. Пера је испрагао коња коме више није било помоћи. Наставили су пут, али су полако почели да заостају за колоном.

Дуго су били на путу и само неколико села их је делило до Ћуприје. Када су ушли у прво село, почео је порођај. Кућа у коју су ушли, била је напуштена. Пера је запалио ватру и ставио је велики лонац да загреје воду.

Катарина је отишла у другу собу. Деса је са нестрпљењем очекивала шта ће се догодити. Пера Јарац је улазио код Катарине, али ништа није говорио. Стално је нешто уносио и износио, а онда су чули да беба плаче. Нешто касније, сви су заспали омамљени умором.

Ту су остали неколико дана. Када је Катарина коначно изашла из собе знали су да ће наставити пут пошто је Пера упрегао коња и ојачао цераду. Деса је пажљиво пратила сваки мајчин покрет, јер бебу ни једног тренутка није помињала. Изнела је некакав замотуљак у двориште, али се брзо вратила. Села је поред Пере на кола и показала му руком да крене.

– Нисам угасио ватру, одмах се враћам. – рере Пера Јарац.

Деса крену за њим. Ништа нису говорили, али обоје уђоше у кућу, а затим појурише ка задњим вратима. Био је мрак, без месечине, али потрчаше у правцу суседне куће. Никако нису могли да одреде одакле долази пригушени плач. Катарина је већ била нервозна.

– Перо, шта толико радите? Хајдемо!

Пера прескочи ограду свињца и угледа замотуљак у валову за сплачине. Зграби га и додаде Деси која откопча капут и кошуљу и завуче бебу у недра да би је загрејала својом топлином.

Пера потера кола, а Деса Жарку показа прстом да шути. Остала деца су спавала. Узела је марамицу и у њу стави мало кукурузног брашна помешаног са слатком од мајских ру`а. Друге хране више није било. Направила је замотуљак у облику цуцле и на крају везала дрвце да се беба не би угушила. Ову импровизовану цуцлу беба прихвати и поче да цокче.

Беба се налазила у Десиним недрима и више није било неизвесности. Чврсто је стезала малу икону Св. Николе, опточену лимом, само са прорезом за светитељев лик. Њу је отац увек носио када је полазио на пут. Жарко очима показа на бебу, али Деса слегну раменима и рашири немоћно руке. Још увек нису знали да ли су добили брата или сестру.

– Халт! – зачу се оштар глас из мрака.

Пера заустави кола. Неколико војника приђе колима и са фењером почеше да завирују у унутрашњост кола. Подигли су децу и загледали испод њих, а онда су запазили да Деса нешто држи испод капута.

Један од војника приђе и грубо јој повуче капут. Са њега отпаде неколико дугмади а беба, која је била у недрима, после ове грубости заплака. Катарина се нагло окрете и тек тада схвати да је беба са њима. На лицу јој се појави гримаса, али ништа не рече. Деса покри груди капутом, да заштити бебу од хладноће, а војник се окрете и оде.

– У вихору рата, можда нико од нас неће преживети, али нећемо се унапред предавати Катарина. Можда сутра више неће бити хране, али заједно можемо успети. – рече Пера Јарац.

– Мама, да ли је брат или сестра? – запиташе деца у глас.

– Брат! Перо, потерај коња.

                                                            *  *  *

            Прошло је неколико дана од када су напустили колону која се за војском повлачила ка југу Србије. Калфа, Пера Јарац вукао је коња и неколико пута је ошинуо недужну животињу корбачем. Све је било узалуд, јер коњ се последњим атомима снаге пропињао да савлада високи снег. Дебеле беле пахуље, све више су угрожавале мали караван.

– Катарина, не можемо даље. Изгубићемо и другог коња. Било би добро да негде преноћимо и да се деца мало угреју. Село смо оставили иза себе, али пред нама је Ћуприја. Ту би смо могли да останемо неколико дана због бебе, али и да  прикупимо снагу за пут.

– Идемо даље! Терај га док не цркне.

– Греота је, беба ће се смрзнути.

Катарина више није говорила, али Пера је добро знао да је то знак да треба да послуша газдарицу. На ногама је имао вунене беле чарапе и опанке, али то у овој мећави није било довољно. Ноге су му биле промрзле, јер их готово није осећао. Деца су се збила једно уз друго да би се загрејала, пошто је ветар после неколико налета поцепао део цераде с којом су кола била покривена.

– Мајко, молим те да негде преноћимо, не можемо више!

– Кад ћемо кући, хладно је. – питао је кроз плач Братислав.

Од некуд се поново створише окупатори, али сада нису претраживали кола. Као да их је сам Бог послао да прокрче пут и пробију смет. Пера Јарац седе на кола поред Катарине и ошину уморног коња. Он поскочи и крену напред. Били су на домаку првих кућа пред Ћупријом.

Ушли су у град. Нигде никог није било, чак су и топови утихнули, само се чуо лавеж кућних чувара. Пера заустави кола и упути се ка једној кући. Велики црни пас, са неколико белих пега, кидисао је на ограду.

– Домаћине! О, домаћине! Изађи!

Нико се није појављивао, само се завеса на прозору мало затресла. Пера Јарац поведе кола до следеће куће. Двориште је било пространо са шталом и вајатом, а у кошу је било нешто кукуруза. И ова кућа је имала пса, Жућу, који је опрезно посматрао придошлицу. Из куће изађе човек одевен у гуњ и чакшире од грубе чоје, са великом шубаром преко ушију. Приђе огради и помази Жућу по глави, стављајући му до знања да је све у реду. Пас поче да маше репом.

– У колима је беба, четворо деце и моја газдарица Катарина, а за мене не брините, ја бих могао и у штали да преспавам. Велики је снег, страшно је хладно, а изгубили смо и једног коња. – рече Пера Јарац.

– Људи нису за шталу. Хајде, поведимо децу.

Када су ушли у двориште, Жућа се умиљавао око деце и поче својим храпавим језиком да лиже ручицу заспалог Братислава која је висила из Катарининог наручја. Пера отвори капију и утера кочију у двориште.

                                                            *  *  *

            Деца су се окупила крај фуруне из које се чуло пуцкетање ватре. Дуго времена се нису поштено огрејали, а образи су им се тек сад заруменели од врелине која је допирала из фуруне коју је домаћин добро наложио. Деса је тек тада извадила бебу из недара и када откри лице, први пут видеше брата. Катарина је седела у дубини собе. Ништа није говорила.

– Вуко, донеси млека за бебу и провери да проја не изгори. Подели свима пођеднако, па колико буде. Ја одох да донесем оно мало сланине коју сам сакрио на таван. Донеси и белог лука, ваља се!

– Хоћу Станоје, хоћу!

Вука принесе синију и постави тањире. Мирис проје голицао је децу по ноздрвама. Нису одавно јели ништа топло, па су разрогачили очи кад Вука извади проју и поче да је ломи. Станоје исече сланину и донесе мало козијег сира, па деца навалише. Катарина плану и укори их, говорећи да треба да се понашају како доликује деци из домаћинске куће.

– Оставите децу, Катарина. Сигурно сте дуго ван куће, па овај кијамет, нека их, нека. Проклет је рат, ко ће децу сад да куди.

– Ми ћемо кренути ујутро! Хоћу да стигнем српску војску да бих могла да пронађем мог Радована. Он је трећи позив, у комори за снабдевање моравске дивизије.

– Код нас можете остати колико хоћете. Деца не могу издржати овако јаку зиму. Немачка врховна команда послала је депешу са коминикеом, 28. децембра, да су завршили рат у Србији и ако нисмо капитулирали. Наша војска се сакупља на Косову, а српска Врховна команда заседа у Пећи. Данас или сутра, ако Бог да, кренуће у контра офанзиву или ће почети да се повлаче преко Албаније и Црне Горе.

– Док они заседају, ми ћемо их стићи.

– Снег је велики, свуда је окупатор. Покрети њихових јединица ка југу су мањи, али почињу да учвршћују положаје и сигурно да никоме неће дозволити пролаз.

– Ми ћемо ипак кренути, – тврдоглаво настави Катарина.

– Забога жено, видела си како је беба модра од хладноће. Стара је тек недељу дана. Можда ће умрети, а није крштена. Греота је. – рече Станоје.

– Јесте газда Станоје, није крштено. Ја ћу остати са бебом и Братиславом, – рече Деса. –  @арко и Миле, такође нису толико снажни да би могли са тобом. Можеш натерати Перу, али мајко, зар би могла то да урадиш?

Катарина је ћутала. Покушавала је да нешто разазна кроз ледом оковани прозор, али у тој језивој помрачини, једва је назирала крупне пахуље које су затрпавале последње трагове којим су стигли до куће. Чак су и пси, сакривени у неком кутку дворишта, престали да лају.

– У ово проклето време, треба крстити дете. Срби смо! Ја ћу отићи по попа Милоја, да не буде касно.

Станоје навуче гуњ и стави велику шубару, која му је прелазила преко ушију, а и очи су му се једва назирале. Био је необријан и помало неуредан, али одлучан да спроведе оно о чему је говорио.

Након десетак минута, Станоје се појави са попом, који поче да отреса снег са мантије када уђе у кућу. Приђе детету и узе га у руку. Полако одви дроње којим је био умотан и помази га по образу.

– Ја ћу бити кум! – рече Станоје.

Домаћица је већ све била припремила. Беба поче да плаче, али не превише гласно. Видело се да је изнурена и слаба.

– Дете мушко! Права момчина. – рече поп, гледајући бебу. – Ипак, морамо га одмах крстити. Колико је старо?

– Рођено је средином децембра, у збегу, пред Ћупријом, – рече Катарина.

– Ову момчину увешћемо у црквене књиге Ћуприје, – рече поп Милоје и поче да пише:

– Четрнаестог децембра 1915. године, у збегу, пред Ћупријом, рођено здраво мушко дете, од оца Радована, трговца и мајке Катарине, као шесто дете.

– Ваш кум, госпођо, неће се љутити. У ово тешко време за Србију, да Бог да, да што пре мир славимо! У то име, нека се ова момчина зове Мирослав.

– Куме, дај вино да наздравимо Мирославу.

 

Слободан М. Стефановић портрет урадио умјетник Момчило Голубовић Кани

Слободан М. Стефановић
портрет урадио умјетник Момчило Голубовић Кани

Слободан М. Стефановић, рођен у Београду 1948. године. Дипломирани историчар уметности. Члан: Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије (УНС) и Удружења примењених уметника и дизајнера Србије (УЛУПУДС)
Од друштвених признања добио је: Захвалница Педагошког музеја поводом стогодишњице 1996.; Плакета УЛУПУДС за 2005. и 2007. годину; Сребрна плакета Удружења београђана за културу, поводом 15 год. 2007.; Златна значка Културно просветне заједнице Србије 2007.
Објавио је књиге:
– Жали се Марксу, Београд, 1989, Књижевне новине, афоризми и карикаторе
(коаутор са Милутином Алемпијевићем и Драшком Антовом)
– Сатански афоризми, Београд, 1991. Привресни преглед, афоризми – подлистак
– ИН ВИНО ВЕРИТАС, Београд, 1992, Солид, афоризми
– Степенице које никуд не воде, (београдске приче), Београд, 1998, ГЕА. Књига је била у најужем избору за књигу године о Београду за 1998. годину
– Београд у Београду (београдске приче 2), Београд, 2002. Сингидунум. Књига је добила награду “6. Април” за књигу године о Београду за 2002. год.
– Либеро афоризми (Мојих 30 година, збирка) Београд, 2007. Графички атеље “АС”
Књижевна омладина Ваљева прихватила је 1993. и 1996. два пројекта за штампу, а учесник је у ТВ серији РТС-а “Прича за лаку ноћ” (2002.)
Слободан М. Стефановић је добитник великог броја награда и заступљен је у више антологија и збирки за прозу, поезију и афоризме.

 

Istaknuta slika: http://sh.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Serbian_retreat_WWI.jpg



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

MEVLUD – ROĐENJE ALLAHOVA POSLANIKA, S.A.V.S.

Nesumnjivo, zajednička tačka svih vjernika je ljubav prema Uzvišenom Allahu i Njegovom poslaniku, Muhammedu Mustafi, s.a.v.s. Allahov Poslanik, s.a.v.s., je prvi nur koji je stvorio Uzvišeni Allah, on, s.a.v.s., je Habibull...
by Redakcija
0

 
 

Nejra Džananović: Roditelji kao prvi dječiji uzori

Nejra Džananović Roditelji kao prvi dječiji uzori Kako odgojiti dobro dijete; koji je recept za uspješno roditeljstvo; gdje griješim u odgoju djeteta  su pitanja koja svaki roditelj, koji teži da bude što bolji otac/maj...
by Redakcija
0

 
 

Osvrt na zbirku poezije ”Bogumilske” Miraša Martinovića

OSVRT NA ZBIRKU POEZIJE „BOGUMILSKE“ MIRAŠA MARTINOVIĆA   Piše: Božidar Proročić, književnik i publicista   U izdanju „Lena graphics design“ iz Prištine ovih dana je izašla iz štampe nova zbirka poez...
by Redakcija
0

 

 

Predstavljamo: Alija Redžematović

ALIJA REDŽEMATOVIĆ KULTURNI POSLENIK PLAVA   Piše: Božidar Proročić, književnik i publicista   Alija Redžematović profesor, bibliotekar, poslenik kulture, i vješti hroničar svih plavskih književnih, kultur...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Predstavljamo: Vanja Rakonjac

VANJA RAKONJAC MEDIJSKI SIMBOL BIJELOG POLJA   Piše: Božidar Proročić   Postoje oni skromni, tihi, poslenici medija koji otvore vrata mnogima. Pripremajući priloge, pišući reportaže, snimajući okom kamere ant...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona