Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

24. Jula 2013.

Stefan Megić: Moderna poučna priča

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Stefan Megić

 

MODERNA POUČNA PRIČA

 

          Na ogromnom, zelenom prostranstvu, koje je bilo popločano niskobudžetnim asfaltom iz pretprošlog veka, postavljen je bio nekakav štand koji je podsećao na omanju trafiku koju su koristili naši dedovi. Na tom štandu bila su poređana odlikovanja od najnebitnijih do najvažnijih. Iako su nekada sva ona predstavljala nešto ponosno u našim srcima, pretvorena su bila u jeftino posuđe, oljušteno zrnevlje, običan ukras. Pored ordenja položene su bile razne kape sa našim grbovima, prišivači, amajlije i ostale kućne potrebštine u patriotskom maniru.

Za pultom je radio predstavnik druge generacije porodice Mitić, od starog Vedrana mlađi Nemanja. Vedran se, pre nekoliko godina, nisam tačno siguran da li su dve ili tri, povukao sa svog trona i predao je Nemanji uz blagoslov ključić od katanca koji je otvarao štand. Taj se datum u Nemanjinom kalendaru slavio kao drugi rođendan. Sa tolikom ljubavlju je otvarao, svakog jutra u pola šest, svoje radno mesto da su to primetili i ostali prodavci koji su sa srećom i blagom zavišću posmatrali Nemanjinu toplu ljubav prema prodaji. Isto su tako primetili da mu se, kako je vreme prolazilo, iskra u očima postepeno gubila, da bi se na kraju potpuno izgubila i nestala. Nisu mogli da ga prepoznaju. Nije to više bio onaj razdragani prodavac koji je ulivao drugima želju za radom; onaj koji je svojom pojavom mamio mušterije. Iz najblažeg i najumiljatijeg osmeha lice mu se lagano spuštalo da bi se na kraju pretvorilo u sliku snuždenog čoveka koji je izgledao bezvoljno. I sam je primetio da ga ovaj posao nije više ispunjavao. Dešavalo se da je otvarao radnju čak i posle sedam, radio je samo radi novca, ne radi samog čina prodaje. Verovatno je netrepeljivost bila cena sazrevanja.

Kada mu je otac otišao na onaj svet sve se u njegovoj glavi preokrenulo. Stvarno, više nije bilo poente raditi. Usput bih voleo napomenuti da je on svom ocu slepo verovao videvši u njemu uzor i želju za dokazivanjem. Kada je izgubio svog vodiča, smernicu, glavnog sudiju, izgubio je i volju za bilo čim. Čak ga ni slikanje, još jedna umetnost koja ga je vezala od malena i koja je predstavljala njegovu najveću strast, više nije privlačila. Pronalazio je zamerku svemu i postao je normalni primerak svoje razdražljive populacije.

Jednog dana, koji je jako bitan za našu priču, Nemanja je ustao sa željom da se promeni. Ni sam nije znao zbog čega, jednostavno je bilo pola pet i on se naglo probudio. Ustao je, skuvao gorku, crnu kafu. Pojeo je četiri pržena jaja zajedno sa dva parčeta belog hleba i šoljom jogurta. Kao i nekada u pet je izašao, zaključao je tri puta vrata za sobom i uputio se svom uobičajenom mestu. Još uvek je mrak vladao horizontom. Prohladno jesenje jutro koje je ujutru štipalo, a tokom dana grejalo, i koje je zajedno sa plahovitim vetrom činilo od okoline zanimljivu sutrašnjicu nije predstavljalo ništa naročito za jednog prodavca. Stigao je tačno na vreme. Otvorio je štand i po ustaljenom redu, bez ikakve novine, poređao je artikle. Ostali trgovci su se začudili videvši ga zbog toga što u poslednje vreme nije dolazio u ovo doba. Ni on sam nije znao šta je bilo to što ga je nateralo da dođe u isto vreme kao i nekada. Jutro je bilo prohladno i vlažno, samim tim nije se očekivalo previše ljudi. A on je svakako bio na svom mestu tražeći bar delić nekadašnje emocije u prodaji. Na drugim štandovima tračarilo se uz kafu i cigarete, dok je on povučeno čekao da se završi nešto što je, ni sam ne znajući zbog čega, počelo. Lišće je ćarlijalo i kao u usporenom snimku je padalo. Ponekad bi ustao samo da bi pomerio po koji list sa štanda. Pijana omladina vraćala se kući, ogorčeni roditelji su kretali na posao. Društvo se najbolje oslikava u jutarnjim časovima, kroz tužni kontrast koji se iskvario zbog već poznatog zla.

Dok su ostali prodavci uz kafu prepričavali svoje nekadašnje dogodovštine jedan izlizani pešak je prolazio putem. Kosa mu je bila duga i talasasta, ali i vidno prljava i masna lepila se praveći jutarnju frizuru na njegovoj glavi. Imao je dugu, ujednačenu bradu i nos koji se slagao uz lice. Ali njegove oči, nisu bile bilo kakve oči. U sebi su sadržale bes i nežnost u isto vreme. Imao je pogled koji je delovao kao da će čoveka u isto vreme da ubije i da mu oprosti za sve što je uradio ikada. Blistavo sivo-plave i velike, prozirno su gledale u bezdan i direktno u dušu. Bile su jezive. Kada bi ih neko jednom ugledao, ne bi mogao da skine pogled sa njih. Izazivale su strah. Kao da je čovek u njima mogao da vidi sve svoje slabosti. Njegova odrpana spoljašnjost odavala je utisak da je u pitanju neki prosjak, narkoman, lopov ili lutalica. On i jeste bio lutalica, no on je tražio nešto drugačije.

Hodao je i sve vreme je gledao u beton, u noge, dole. Govorio je tiho i sve je to izgledalo kao da broji korake dok ide. Približavao se polako štandu i dalje gledajući dole. Nemanja je nekontrolisano podigao glavu i kada je ugledao lutalicu nije video čoveka koji pokunjeno korača govoreći nešto sebi u bradu, ne! Video je čoveka koji ga je takvom dubinom gledao da je osetao podrhtavanje u svim delovima tela. Najmračnije misli slivale su mu se kroz telo. Koji je to osmeh? Kakva je to zarobljena mašta? Poželeo je da sve to već jednom prestane, no pogled je usiljeno nastavio da jede svu dobrotu koja se nalazila u njemu. Pogled je trajao nekoliko minuta, no njemu je sve trajalo nekoliko sati, najčudnijih sati u njegovom životu. U drugom trenutku pogled se izmenio i odjednom je krenuo da se približava čovek sa veselim izrazom i pokretima kojima je želeo da nagovesti da želi nešto da kupi. Nemanja ga je, i dalje, uznemireno gledao i trebalo mu je par sekundi da se pribere i da vrati normalan izraz i kopiju nekadašnjeg osmeha zejedno sa emocijom. Zbog čega je baš ovaj dan izabrao?

-Dobro jutro. Baš je lep ovaj dan, zar ne? – Kao fina melodija protekla je uobičajena rečenica prvoj mušteriji. – Izvolite?

-Poštovanje! Ja i ne vidim baš tu vašu lepotu, gde god da je. Čak i ništa nalik na tome.

-Zbog čega tako mislite? Dajte ima i lepih stvari u ovom našem lošem svetu.

-Pogledajte oko sebe. Nekada sam želeo da vam pomognem, a vi ste mene naterali da shvatim da ni meni nema pomoći. Vi uništite sve što u ruke uhvatite. Iskvarili ste zlato, ko vam je kriv…

-Ja sam vas naterao? – Drsko je odbrusio Nemanja.

-Da, vi i svi ovi nalik vama. Razmislite malo bolje. Bilo vam je fino, svakoga dana vam se dešavalo nešto prelepo, uzvišeno, što vas je činilo srećnim. I odjednom to je izgubilo svoju težinu u vašim očima i nakon nekog vremena vezali ste se za nešto od čega se živi, ali od čega se i umire. Taj paradoksalni otrov pomutio vam je misli, ne samo vama, već svima okolo. Popićete ga vi, nakon toga daćete ga nekom drugom i taj neko će dati nekome. – Približava se Nemanji i šapuće mu. – Otrov nije smrtonosan za svakoga, u tome i jeste čar. A na kraju krajeva zbog njega će te svi i umreti, samo je pitanje vremena i naravno trenutka. Kad smo već kod očekivanog trenutka sviđa mi se ovaj orden. On predstavlja jedinstvo.

-Da to je lep primerak…

-Znam sve o ovom ordenu, čak i to da je izgubio poentu pre mnogo godina.

-Sto pedeset dinara i vaš je.

-Koliko? Da li sam to loše čuo?

-Sto pedeset dinara, ovde su cene fiksne?

-Razumem ja to, nego, čoveče, ti stvarno prodaješ ovaj orden za sto pedeset dinara.

-Da, šta je u tome čudno?

-Šta je čudno? Šta je čudno! Razumete li vi da ovaj orden ima neprocenljivu vrednost – glas mu je delovao pomalo uvređeno – uvreda je prema mrtvima to što ga prodajete za siću. Znate kako, da bih osvetio mrtve daću vam… je l’ vam odgovara deset hiljada, za ovaj fin primerak.

-Vi ste ozbiljni?

-Želite li deset hiljada ili ne?

-To ne vredi?

-Kako ne vredi, je l’ si čuo šta sam ti rekao o njemu. Deset hiljada ću platiti za njega. – Iz unutrašnjeg džepa iz ofucanog, kožnog novčanika izvadio je deset novčanica po hiljadu dinara, izbrojao ih je i pružio iznenađenom Nemanji na ruke. Zadovoljno i srećno uzeo je orden, no pogled mu je sve vreme bio upret u Nemanjine oči i kao da je želeo nešto da izvuče iz njih. Pozdravio se sa Nemanjom čija je savest nagovestila da kaže.

-Hvala vam.

-Ne, hvala vama, Nemanja.

Držao je deset hiljada u rukama i nije mogao da veruje. Deset crvenih novčanica, jedan i tri nule i to deset puta. Svaku je ponaosob ispipao, proverio, bile su savršene. Na licu mu se ukazao osmeh, no u sebi je bio prazan. Bilo je devet ujutru i već je zaradio onoliko koliko nije u proteklih deset dana. Znao je da je ovaj dan bio predodređen za nešto veliko. Nešto ga je vuklo da dođe na vreme, i eto posrećilo mu se. Pogledao je ka nebu, zahvalio se i uzeo je da se pakuje. Srećno je vraćao stvari u metalni kovčeg koji je posle toga zaključao lancima. Ostali prodavci su njegovo ponašanje pripisivali ludilu. Krstili su se gledajući ga, neki su mu čak i dobacivali želeći da ga ponize, no on je sve to sa lakoćom zaboravljao, što ga je činilo još luđim u njihovim očima. Zaključao je štand i ponosno je otišao gordo posmatrajući ostale. Novac je potrošio na dnevne potrebštine, a ostatak je stavio u banku. Zaspao je sa ubeđenjem da mu je protekli dan bio najbolji dan ikada, čak je i verovao da će mu se mantra i nekadašnja emocija vratiti nakon ovog, u njegovom srcu sudbonosnog, dana. Žao mu je jedino bilo zbog toga što nije mogao sa ocem da podeli svoj uspeh, no verovao je da bi on bio dosta ponosan na njega zbog toga što je zaradio najviše od svih ostalih, iako nije bio materijalista.

Sutradan je isto kao i nekada ustao u predodređeno vreme. Uradio je sve što bi inače uradio, ništa se nije promenilo. Ostali prodavci su ga ponovo sa čuđenjem gledali. Bio je dosta lepog raspoloženja, i dalje ponosan na svoju zaradu i svemoć, no primetio je krajičkom oka da su i ostali prodavci bili srećniji no inače. Čavrljali su sa osmehom na licu, čak mu ni jednom nisu dobacili ništa loše, već su nanovo bili prijateljski raspoloženi. Jedan od njih, koji je bio dugogodišnji prijatelj njegovog oca, prišao mu je običnim razgovorom, ali i sa lukavim izrazom lica.

-Nisi trebao da odeš juče. – Rekao je to ravnodušno, ali kao da je veštački hteo da da do znanja Nemanji da brine.

-Zbog čega? – Nemanja je radoznalo upitao.

-Imali smo najjači dan juče. – Nemanja je pomislio i ja sam, no starac je nastavio. – Čak tri ekskurzije su doletele ovde. Buržujska deca, sve smo im uzeli i došlo je do rasprodaje. Zamisli, znaš li ti koliko dugo se to nije desilo. Biserka na kokicama je uzela dvesta evra, a kamoli mi. – Osetio je u grudima nešto kao blago gušenje. Poželeo je da sedne, uhvatio se za naslon. – Da si ostao i ti bi profitirao. Ali jebiga, nekog drugog dana.

-Je l’ da? – To je sve što je uspeo da izusti.

-Stvarno, bez zezanja, baš sam bio iznerviran zbog toga što nisi ostao. Šta se dešava sa tobom, što odlaziš tako rano? Mali ispadaš iz sedla, nije valjda ovaj konj preveliki za tebe? Ja sam tvog oca pošto…

-Nebitno je. Sada je već sve nebitno.

-Bitno je, ne gubi nadu, sutra… Kako je tvoj otac govorio, sutra… – Otišao je nasmejan, a Nemanja je seo. Nije mu odgovorio, niti je želeo da mu bilo šta kaže. Osećao se kao da ga je nešto upucalo. Osećaj koji ga je ščepao nikako mu se nije dopao. Blagi bes koja je postajao zloba, možda čak i zavist, sujeta, ili plač u grudima zbog izneverenog maštanja, ili je možda maštanje uzrokovano zlom, nije bio siguran. Otrov je već odavno bio u njemu.

Samo je završio sa radom. Prekinuo je dan koji je ionako bio slab zbog kiše koja je padala čitavo vreme i kao da ga je svaki njen dodir sa zemljom usmeravao upravo ka njoj. Potišteno je sedeo ispred ogledala. Tada mu je prošla kroz glavu cela jučerašnja situacija sa lutalicom, priča o otrovu i još jedna zanimljiva misao koja mu se do tad činila nebitnom. Lutalica je nekako znala njegovo ime.

Sledećeg jutra pronađen je mrtav. Kažu da se ubio i da je na sebi imao isti onaj Orden Jedinstva, kao i onaj što je prodao, i u rukama sliku oca, a pored sebe ceduljicu sa natpisom BIO JE U PRAVU.

Ko bi znao zbog čega?

 

Stefan Megić

Stefan Megić

Posmatrajući šta se dešava u okolini, ne samo mojoj, shvatio sam da je i identitet izgubio na važnosti. Nije bitno što se zovem Stefan a prezivam Megić. Nije ni to što celog svog života tražim sebe u nekim stvarima koje većini ljudi deluju sa jedne strane intrigantne a sa druge nerazumljive. Ostaje samo da izgovorim ono što stvarno verujem da jesam, a šta drugi misle o ovome, to je već njihova stvar.

Kao što rekoh, ime Stefan Megić, studiram opštu, u narodu poznatu kao svetsku ništa nećeš raditi posle nje, književnost, iza sebe imam mnoštvo pesama i jedan roman koji je u fazi izdavanja. A kada me pitaju ono standardno pitanje, u čemu pronalaziš inspiraciju i sva ta trivijalna pitanja koja, u suštini, i nemaju odgovor, ja im ipak odgovorim, znate u čemu, u besu, nezadovoljstvu, u patnji, bolu, najlakše je reći u svim osećanjima koji me okružuju. Pored toga što pišem, takođe, sviram bas gitaru i pevam, mada to sada nije ni bitno. Uzori mi ne trebaju, rušim idole. Postojim sa iluzijom slobode u grudima dok punim plućima udišem vazduh izgovaram tiho i polako, reči najboljeg pesnika svih vremena, Vergilija, amor omnia vincit, ili bolje rečeno, ljubav će pobediti. Sve ostalo je nebitno…

Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/studijske-fotografije/slides/umetnicka-studijska-slika.html



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Predstavljena inicijativa Odmori u Bosni i Hercegovini

Od danas aktivna i web platforma www.odmoriubih.ba   PREDSTAVLJENA INICIJATIVA „ODMORI U BIH“ ZA PODRŠKU TURIZMU U BIH   (Sarajevo, 07. juli 2020. godine) Na današnjoj press konferenciji u Botaničkoj bašti Zemaljskog ...
by Redakcija
0

 
 

Bečki proces: Zajednička budućnost – Jedna Europa (Vienna Process: Common Future – One Europe

Diplomatska akademija Beč – Obilježavanje 75. godišnjice (01. srpnja 2020.)   Dana 01. srpnja 2020. god. Platforma Modern Diplomacy, Međunarodni institut IFIMES, zajedno sa najstarijom diplomatskom školom na svi...
by Redakcija
0

 
 

”Prašnjavo sunce” Valerija Kazakova na srpskom

„Прашњаво сунце“ Преведена збирка песама Валерија Казакова   У Београду, у издању Удружења поетских стваралаца (ур. Анђе...
by Redakcija
0

 

 

Slavica Jovanović: Ivanjdan

Славица Јовановић    ИВАЊДАН   ДАНАС ЈЕ ИВАЊДАН КАД СУНЦЕ ЗОРОМ ИВАЊСКИМ ЦВЕЋЕМ ПРОЦВЕТА  И ОКИТИ ЗЕМЉУ СВИЦИМА И ЦВЕТН...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Faruk Ličina: U Luksemburgu ljude cijene po kvalitetu, a ne po pripadnosti vjeri ili naciji

Faruk Ličina, predsjednik ŠURE Luksemburg U Luksemburgu ljude cijene po kvalitetu, a ne po pripadnosti bilo kojoj vjeri ili naciji Faruk Ličina je rođen 1980. godine u Skoplju, a živi i radi u luksemburškom gradu Kayl. Po...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona