Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

17. Marta 2020.

Stojana Garović-Magdelinić: U tegli jagode

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Стојана Гаровић-Магделинић

 

У ТЕГЛИ ЈАГОДЕ

 

– Постаће од тебе велики човек, мој Алекса, велики и поштен – говорио је Михајло сваки пут кад смо одлазили на море, пролазећи вијугавом магистралом изнад Мојковца, где су сеоска дечица, у топлим летњим данима, стрпљиво стајала држећи у рукама пуне тегле шумских јагода и срамежљиво их нудећи возачима. – Ко почне да ради одмалена, ствараће целог живота.
А Алекса, ситан, мршав дечачић плаве, од сунца потпуно пожутеле косе, бледуњавог лица и светлих, скоро белих обрва, које су се једва назирале, климао би главом на сваку Михајлову изговорену реч, што би значило, „тако је, разумео сам,“ чкиљећи тиркизно зеленим очима у нас. Михајло би му потом пришао, узео из његових руку три тегле са јагодама, тутнуо му шушкаве новчанице у шаке и помиловао га по глави.
– Добар си ти, мој Алекса. И вредан… Видимо се за једно месец дана, у повратку с мора. Припреми свеже јагоде и боровнице да носимо за Београд. Постаће од тебе прави човек… И поздрави маму и сестру.
Сваког лета сусрет са симпатичним дечаком Алексом био je обавезан. И обавезна иста питања: јесу ли родиле у шуми јагоде, хоће ли скоро боровнице, има ли траве, је л` почела косидба… и тако.

*

Пролазиле су године и сваки пут смо на истом месту куповали јагоде. И више није било Алексе, али су јагоде у теглама нудила нека друга деца, истрчавајући, покаткад и неопрезно, према магистралном путу, са само једном жељом, да продају теглице укусног шумског воћа и зараде неки динар.
Једног лета на море смо кренуле само Ива и ја.
– Само би неко ко је луд пошао на море овог јутра – мрмљала сам себи у браду док сам тог раног августовског, тачније илинданског јутра, које је више личило на јутро позне јесени, убацивала ствари у гепек аутомобила.
– Зачас ћете стићи до мора – узвикује Михајло, који ће нам се, због неодложног посла придружити пред крај летовања. – Лепа природа, нанизани висови планина, четинарске шуме, чист ваздух, вијугава долина зелене Мораче, вирови као бисери… Путовање као уживање.
– Ти си јутрос баш романтичан. Мислиш ли да је могуће возити и уживати у лепоти природе?
– Могуће је. Купите код Мојковца јагоде, зауставите се на неком паркингу, сладите се укусним шумским плодовима и уживајте.
– Е, баш ћу да мислим о јагодама – одговарам љутито, под нимало пријатним утиском великог невремена које се у току ноћи сручило на мало, планинско село у рожајском крају у којем смо провели ноћ. Иако сам одувек волела планинске олује, ону неочекивану и изненадну смену летње јаре са плахом кишом (има у томе несвакидашње чаролије), а и сећања на завичај и детињство су увек бајковита – ово од прошле ноћи било је исувише непријатно. Севало је и грмело, тресла се земља, нестало је струје – била је то ноћ ужаса.
– Баш сам срећна што идемо саме, мамице – цвркуће Ива. – Биће нам дивно. Највише волим кад ти возиш – додаје, док ја дрхтавим рукама стежем волан, јер мокар и клизав пут ме ужасава. – Можда бих могла и ја мало да возим.
– Само би нам то требало. Тек си положила возачки, а возила би према мору. Па да нас полиција свуд успут кажњава због прекршаја. Или да се негде, не дај Боже, стрмоглавимо.
Уз звуке музике са касетофона, милећи колима због јаке кише, прођосмо Беране.
Кад стигосмо у Рибаревине, киша стаде, праменови магле се проредише и сунце поче стидљиво прогрејавати. Почесмо се приближавати Мојковцу.
– Сад ће, сад ће јагодеее – певуши Ивана.
– Ама, какве јагоде! Не долази у обзир да сада стајемо. Види колика је колона пред нама.
– Е, Богами ћемо стати. Тако је тата наредио… А ја обожавам јагоде. Ево их, почињу! Голица ме њихов мирис… мммм.
Поред пута се, заиста, почеше указивати чупаве дечје главице, са, у рукама пуним теглама ситних, румених пуцади шумских плодова.
– Нећу стајати, изгубићемо ред у колони, изгубићемо време.
– Хајде, мама, не изводи, пустиће нас неко, наићи ће неко лепо васпитан. Види како су слатка дечица. А и ништа укусније од шумских јагода! Обожавам их!
Хтела не хтела, морала сам скренути с магистрале и стати поред једне групе деце.
– Сад би тата рекао „Браво, момци, од вас ће постати прави људи“ – цвркуће Ива.
– Да, да. Одувек је волео ову децу поред пута. И одувек ме нервирало оно његово исувише наглашено поштовање према тим клинцима. Највише је, ипак, волео једног плавокосог Алексу.
– Ма сећам се и ја тог Алексе. Сад да га видим, познала бих га. Плаве, жмиркаве очи, коса рашчупана, скоро бела. Чкиљи у нас као дивљи дечак.
-И ја сам волела тог малог Алексу. Нарочито ме дотакла прича о његовом оцу који је настрадао секући дрва у шуми… Увек сам могла да заплачем кад га видим.
– Јадан дечак. Преузео део бриге о мајци и млађој сестри.
-Давно је то било. Ко зна где је он сада.
Куписмо, евоцирајући успомене, две тегле јагода, поједосмо у сласт по неколико укусних, сочних плодова, па кренусмо. Но, нико неће да стане, да нас пусти у колону која је непрегледна. Једва се један возач шлепера смилова те успори да нас пропусти.
– Ево ти твоје и Михајлове јагоде. Изгубисмо више од пола сата. Досад бисмо већ били у Колашину.

**

Путовање до Подгорице било је право уживање долином модро зелене Мораче обгрљене топлим сунчаним зрацима.
Улазимо у град правом, дугачком улицом. Колона се протегла целом дужином. На стотинак метара испред спазих споредну улицу из које излази црвени голф, са намером да се укључи у колону у правцу града. Међутим, нико да стане да га пропусти. Ја извалих неколико псовки на рачун неваспитаних возача, а кад се примакох раскрсници, сва срећна, застадох, дајући знак возачу да се укључи. Он брже боље улете испред мене, даде гас и махну руком у знак захвалности.
Недуго потом колона се заустави пред црвеним светлом првог семафора на магистарлном путу. Возач црвеног аута изађе из кола, приђе ми, и не скидајући наочаре љубазно ми се обрати:
-Упаљена су вам дуга свјетла на ауту, вјероватно још из тунела.
-Хвала вам – одговорих и притиснух прекидач за светло. – Хвала и вама што сте ме пропустили. Идете ли на море?
-Да – довикујем, док он на знак зеленог светла на семафору отрча према колима.
-Срећно – одјекнуше његове речи уз појачани звук мотора.
На следећем семафору он стаде, престројен на смер право, а ја се престројих у смер налево. Погреших. Кад се упали зелено светло, ја дадох гас, јурнух испред првог у колони, из супротног правца наиђе ауто, ја скренух надесно, улетех у маказе, дадох још јачи гас и јурнух право.
Црвени ауто је остао иза мене, али га више не видим.
На следећем семафору пролетех кроз жуто. У делићу секунде избегох судар са једним мерцедесом затамњених стакала.
Скренух према Тушкој пијаци. Паркирах се поред самих тезги. Ива оде на пијацу, а ја изађох из аута да протегнем ноге. У том тренутку црвени голф стаде иза мене.
-Да нијесте погријешили пут – пита ме, прилазећи ми и смејући се мој млади „успутни пријатељ“.
-О, не, нисмо погрешиле. Свратиле смо по неке ситнице.
-А ја помислио да сте погријешили.
-Хвала на бризи – кажем.
-Гдје идете? У Будву?
-Не, у Херцег Нови..
-Хоћете ли да седнемо у неки кафић, да попијемо нешто? Ко зна колико бих чекао на раскрсници да ме нисте пропустили.
-Хвала, немамо времена. Велика је врућина и боље да идемо што пре.
-Баш ми је жао. А знате ли да изађете из града? – пита баш у тренутку кад стиже и Ива.
-Мислим да знам.
-Боље да вам покажем пут. Само ме пратите.
-Ко ти је бре, овај? – нарогушила се Ива улазећи у ауто. – Шта ти се накачио?
-Љубазан је, шта би друго. А, можда си му се ти свидела, па би да се упозна.
-Ма хајде. Он мене није ни погледао. Мада, морам признати да изгледа врло култивисано.
-Да, баш си добро приметила.
Стигосмо зачас до раскрснице. Мој „пријатељ“ заустави ауто и приђе нам.
-Овдје вам је скретање за Цетиње. Идите до првог семафора право, а онда скрените лијево. И нема грешке.
-Много вам хвала.
-Нема на чему. Само, пажљиво возите.
-Ама возим ја, не може бити пажљивије.
-Богоми, не бих рекао. Малоприје сте направили неколико прекршаја. И то озбиљних.
Ја се тргох.
-Да, да. Прво сте се престројили погрешно, па сте улетјели у „маказе,“ па сте претицали на пуној линији, па сте пролетјели на црвено…
-Јоој, немојте даље, молим вас. Ви сте, очигледно, бројали моје прекршаје.
-Да, баш тако. Скоро да ми је то посао.
– Значи ви сте… полицајац?
-Нисам полицајац, већ судија за прекршаје.
-Јоој, сад сам готова.
-Не, не, нисте готови – смеје се и одмахује главом, а поглед му одлута у унутрашњост аутомобила, али не према Иви, која изненађено зури у њега, већ, колико могу да проценим, јер му је поглед заклоњен окнима наочара, према тегли с јагодама.
-Хоћете ли јагода? Свеже су, купљене пре нешто више од сат времена, горе, на брду код Мојковца – кажем, пружајући му теглу с јагодама. –Пробајте, прелепе су. Шумске, планинске, мирисне и преукусне.
Он узе неколико зрна.
-Узмите све, целу теглу – одобровољила се Ива.
-Хвала, доста ми је. Колико сам их само својим дечјим рукама брао… – додаде одсутно. – Е, баш ми је жао што нисте хтјели да свратите да нешто попијете, да се освјежите.
– Кад се вратимо с мора, обећавам, јавићемо се и сести да попричамо. Дајте нам број мобилног, зваћемо вас.
Он извуче из џепа беле, као снег, кошуље, парче папира и оловку и написа број.
– Не рекосте нам како се зовете.
– Алекса. Алекса Поповић.
– Алекса! – не скривајући своје изненађење, викну Ива.
– Што је чудно? – упита он.
– Ннништа, ништа – мрмља збуњено.
– Ма пустите Иву, она је понекад тако занесена. Вероватно је познавала неког Алексу, а можда је и била заљубљена у неког дечка са тим именом.
– Срећан вам пут! – изговори Алекса, пружајући ми десну руку. Левом је тек сад скинуо наочаре. Зачкиљи погледом, па подиже обрве. Блеснуше сјајем његове зелене очи, и ја схватих, на моју велику радост, да су то сасвим сигурно и поглед и очи „оног“ Алексе са брда изнад Мојковца код којег смо некада куповали мирисне, шумске јагоде у теглама.
– Хвала, Алекса. Много хвала.
– Мама, то је он. Алекса! Невероватно! – виче Ива док скрећемо удесно, путем према Цетињу.
Кроз стакло ретровизора видим Алексу како нам дуго маше.
– Да. То је Алекса са брда изнад Мојковца. Овако нам је и као дете махао.
– И сада чкиљи, али не као дивљи дечак, већ као прави господин – смеје се Ива.
– „Биће од тебе велики човек“, говорио му је Михајло при сваком сусрету. И би тако.
– Тата нам сигурно неће веровати – добаци Ива једући јагоде – кад му кажемо да смо имале сусрет с „његовим“ Алексом.

 

Стојана Гаровић-Магделинић рођена је 1949. године у Башчи код Рожаја, у Црној Гори.
Школовала се у Рожајама, Крагујевцу и Београду.
Живи и ствара у Београду.
Објављени романи:
– Један могући живот, 1999, 2003, 2011.
– Из легенде прстенови, 2002, 2014.
– доротеа, 2005, 2010.
– оливера, 2009, 2010.
– оливера, 2013, превод на турски језик
– текла вода, 2017.



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Stvaralaštvo Branke Bogavac

STVARALAŠTVO BRANKE BOGAVAC U izdanju JU  Centra za kulturu  iz Petnjice, „Komune“ iz Podgorice, i porodice Bogavac Le Comte nedavno je objavljena knjiga „BRANKA vitez umjetnosti i književnosti“, tom drugi, koju je,...
by Redakcija
0

 
 

Dina Murić: Nije dobro u Crnoj Gori biti umjetnik

INTERVJU SA KNJIŽEVNICOM, DINOM MURIĆ   Razgovarao: Božidar Proročić, književnik i publicista   Dina Murić, rođena 1982. godine u Rožajama (Crna Gora), je pjesnikinja, esejista i filmskiscenarista. Autor je ...
by Redakcija
0

 
 

Osvrt na roman Sanele Halković ”ILIR AUTARIJATSKI”

KULTNIM ROMANOM “ILIR AUTARIJATSKI” KNJIŽEVNA SUPER ZVIJEZDA I JEDNA OD NAJORIGINALNIJIH POJAVA U EVROPSKOJ I SVJETSKOJ LITERATURI  SANELA HALKOVIĆ  SE  JE  JEDNOM ZA SVAGDA  NEPOBJEDIVO VINULA  NA SAMI TRON...
by Redakcija
0

 

 

Monografija dr Dušanke Popović o govoru žabljačkog sela Podgore

GOVOR SELA PODGORE   FilološkI fakultet Univerziteta Crne Gore objavio je monografija o govoru žabljačkog sela Podgore, autorke doc. dr Dušanke Popović. Autorka ove monografije Dušanka Popović je diplomirala na Filo...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Said Šteta: Zvijezdo na jastuku (La stella sul cuscino)

Said Šteta   ZVIJEZDO NA JASTUKU   Kako si lijepa na mome jastuku zvijezdo što plavom nebu neumorno bježiš pa odozgo gledaš mene dolje mala Svu noć sam  eto milovao ruku od zlatnog praha, ma da se naježiš ča...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona