Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

29. Marta 2018.
 

Svetlana Radosavljević: Baksuz

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Светлана Радосављевић

Баксуз

Возио се Аџо неки пут са Гришом и сваки пут кад изађе гунђао.
– Не седам ти ја више с шепртљом, што само гас додаје, сладак је мени живот, буразеру!
Из аута, то јест зелене фиће, Гриша довикује.
– Гриша је возач, две кривине, две бризине а Аџо ко кромпир а тамо а овамо!
Била је субота, Аџо пошао до прве кафане на два километара од села. Пут прашњав а сунце жеже. Помисли што би добро било да Гриша наиђе па да не пешачи и да што пре окваси писак хладним пивом. Зачу се познати звук фиће, која као да хиће да полети мења звук. Облак прашине покри Аџа, кад комшија заустави „зеленка“, како из милошти зваше свој аутић.
– Ајде Аџо брате мој, дајеш пиво, баш сам жедан.
– Пиво дајем ако возиш како треба а не као на трке… седа Гриша и пружа руку пријатељу.
–  Види, види, па де ћеш преко пута мачкетино црна, шта да окренем, шта, да ме малер не прати? – Гледа Гриша поред себе до мењача али нема ничег.
Чу’се јак ударац а фића удари у паркирану приколицу тракторску и фар оде у комадиће.
– Пази Гришо буразеру, изгинусмо! – виче Аџо док се Фриша труди да отвори браву.
– Ето, ето кад не окренем нешто малер се деси, а ‘де сад да останем без фара, како да се вратим ноћас? – псује Гриша.
– Ћути, да ниси тражио нешто да окренеш видео би приколицу, сотоно лаковерна. – грди га Аџо.
Свршеном послу мане нема, седају и настављају пут, Гриша ћути али вози брзо. Ћути и Аџо а ногама упире о под, кочио би да може, више му ни до пива није. Стају пред кафану а она затворена и пише „Враћам се брзо“.
– Ето, кажем ти ја кад ти мачка пређе пут, па то ти је малер за много дана. – вајка се Гриша.
– Досадан си са мачком, зна она да се Маро брзо враћа и да не ради а шта би било да ти је вук прешао пут? – пита Аџо.
– Ништа, то је добар знак а мачка, е то ти је мука.
– Идемо код Косте, нема ти пива овде. – предложи Гриша.
Седоше у кола онако ћорава па наставише пут. Нова два километра Аџо ципелама упире у под а Гришо вози, вози и само гас, гас…
– Ти ћеш мене мајку ти, пијандуро једна, ма кад те звекнем. – чује се вика испред кафане Костине.
Гриша отвара с муком браву излази и брише зној с чела, кад флаша удари о шоферку и стакло прште на све стране.
Аџо је био већ ван фиће тако да избеже директни ударац  јер флаша у парчићима улете унутра.
– Слушај, сад ћу да се вратим идем по пушку да убијем ону мачку, је л’ видиш Аџо, је л’ видиш белај? – прилазећи пијаном бацачу флаше, јада се Гриша. – Каква мачка, па није она крива, но пијани Стојан! – виче Аџо.
– Брат мој Гришка, теби брат прави шоферку сутра, њега, њега сам гађао скота, лукавога гада Мачка. – извињава се Стојан и показује на човека преко пута.
– Улази у кола Аџо, да идемо мајстору, мани пиво.
Прашина је улазила у аутић и гушила возача и сувозача и било је тешко одржавати правац.
Кочи Аџо, док осети своје прсте ван ципела и опсова и сам.
– Е, Гришо, мачка је баксуз, и ја остадо бос. Да је тражимо и убијемо!
У том тренутку се чу само пуф… пуф… пуф и кола се зауставише.
– Пуче гума! Све га знало, ооо она мачкетина, више ми се живот згади. – хватајући се за главу, Гриша седе крај аута.
Зелена фића је личила на олупину, Аџо на просјака са ципелама које су зевале. Сели су поред фиће и ћутали, није било решења за све муке. Резервне гуме није било, до града је остало још четири километар, натраг до куће  шест километара, а сунце сија као за инат.
– Дај барем ону врућу воду да исперемо грло и очи. – проговори Аџо. – Кад од пива нема ништа!
Освежише се врућом водом и чуше камион из правца града.
– Стали сте да одморите, шта је то са шоферком? – Заустављајући се,  упита Зоран, возач камиона.
– Бураз, не питај, враћај нас назад да узмем гуму. Мачку ти мачећу, ама све ћу да их побијем у селу!
Босоноги Аџо са поцепаним ципелама и гневни Гриша седоше у кабину и натраг у село. На улазу у село опет мачка пређе пут испред камиона.
– Стани, стани да је средимо! Зло, мачеће зло!
Зоран заустави камион и два друга, мамурна од жеђи и врућине поскакаше да мачку.
До вечери су ухватили шест мачака и све их однели са џаком у приколицу Зоранову како би их сутра однели у град, па нек’неком другом буду баксузне а не њима, сујевернима.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Refik Bulić: Začarana rijeka

Jednom davno, tako davno da se i Beranov djed jedva sjeća toga vremena, tiho je tekla rijeka Toplica i pokretala desetak vodenica raspoređenih na nekoliko kilometara riječnog toka. Beranov djed se malo sjeća toga vremena, k...
by Redakcija
 

 
 

Mešino bockanje – aforizmi Mehmeda Meše Delića

*Puno studenata pada na ispitima. Proklete plave koverte… *Ko će kome nego svoj svome da dođe do – DIPLOME! *Omladina je naše najveće bogatstvo. Već nekoliko godina imamo dobar izvoz! *Odem na Zapad – sve mi paš...
by Redakcija
 

 
 

Denis Kožljan: ”Kino Bosna” Zlatka Lukićića

Kako odavno nisam čitala neki dobar i pametan prozni uradak, predstavljen na Digitalnim knjigama, a nešto malo bolje poznavajući autora Zlatka Lukića, odlučih da to ovog puta, bude roman, jedan iz njegove trilogije, naslov...
by Redakcija
 

 

 

Said Šteta: Odraz u očima

Već dugo imam potrebu da ovo  napišem. Nemam ja pravo misli držati u ropstvu. Jok! Ta  ja sam dovoljno rob. Neka! Znam kome robujem i nije mi teško. Samo Uzvišenom Gospodaru. Ahh, i te misli! Đahkad su na gomili složen...
by Redakcija
 

 
 

Ahmet Ademagić: Priča o prezimenu Bošnjak u Rožajama

Ahmet Ademagić   PRIČA O PREZIMENU BOŠNJAK U ROŽAJAMA   Život piše romane. Ljudske su sudbine nepredvidljive. Ovo je priča  jednoj takvoj ljudskoj sudbini. Ovo je priča o majčinom djedu a mome pradjedu. U Gl...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona