Родило жито као никад до сад. Класје зрело, зрно пуно и једро, а кукољ средину њиве краси и никако да узри.
Жели би жетеоци али морају жито од кукоља одвајати а то ће жетву успорити. У свакој њиви те године беше доста доброг жита али и кукоља. Сви у селу гледају на Живка. Он има највише њива под житом. Кад он крене са жетвом сви ће кренути. Ко ће боље знати од првог газде у селу, кад је чему време?
Гладио је Живко бркове и браду и мислио:
– Ако остане кукољ у њиви догодине ће га бити још више!
– Нека нек узри па ћу га пожњети и спалити.
Лето одмиче а жито презрева, жетеоци најамници долазе и одлазе, нико не почиње да жње.
Једног дана дође неки непознат човек, по оделу би се рекло да је из града. Окупише се сељани око незнанца да виде шта га доводи у њихово планинско село, а незнанац каже да откупљује кукољ и да нуди добру цену за зелен кукољ у цвету.
Слушали сељаци, нису веровали али ипак одоше својим кућама да се посаветују шта да раде.
Незнанац дошао коњском запрегом, а у запрези десетак џакова незрелог кукоља. Видели то и они нерадници што краду Богу дане и банче у сеоској кафани, само испили наточене чашице и у групи изјурили на пољану. Сачекали мрак па право у Живкову њиву, газе зрело класје, ломе, жито испада а наручја им пуна кукоља. Нарамке увезали канапима па право код Милутинове кафане. У тој кафани био је Кукољија, чекао да му продају кукољ. Незнанац им даде нешто ситнине, њима ће то бити доста да пију неки дан.
Кочијаш напуни кочије и оде пре зоре из села.
Следеће јутро је било облачно па су сељаци остали дуже у кућама него обично.
Живко као да је имао неки предосећај, узјаха коња па на њиву оде право. Имао је шта да види, жито изгажено а кукоља ни струк. Умало га срце не издаде. Није веровао шта види.
– Ко би то могао да уради?
Ни са ким у селу није био у завађи. Само је ђаво дошао по своје, знао је Живко да је кукољ ђавоља ‘рана. А шта да ради са изгаженим житом? То нико неће да жање, погажено, уврљано, кластови празни, изломљени. Ретко је Живко пунио лулу и пушио али ипак је у џепу имао кремен-камен и кресиво. Направи неколико варница и приближи житу, а жито презлело плану, и пламен поче гутати сламу и згажено класје.
Како му њиве беху близу шуме, ван села, и шума поче горети.
Сељаци се окупили да гасе пожар незнајући да је пожар изазвао Живко.
Он је одјахао као болесник, осврћући се ка згаришту, није знао шта да мисли и кога да криви!
Поред сеоске кафане када је пројахао коњаник, из кафане се чула песма:
– Кукољија, Кукољија, позлатила ти се кућа и кочија!
Живко је мислио да је и њих ђаво обилазио па им је кукољ у главу посадио. Одјахао је до куће и жени попричао шта их је снашло, питао се кад су се и о кога то тако огрешили, да их таква несрећа снађе.
Жена угну раменима и одмакну главом:
– Једино ако те није онај сиромах клео што си му дао бучук јечма да прехрани сирочиће?!
