„Мисао је разговор твоје душе са тобом. Какав је разговор таква је и душа“ рекао је Платон. А шта ми одговорисмо: „ Да у праву сте“. А опет постависмо себи питање ,,Умемо ли да мислимо?” Уместо нас мисли паметни телефон. Но он није душа, па тако остајемо без разговора са собом.
„Данас је баки рођендан“, јавља подсетник. Помисао на баку, на њене пите и колаче… лепо, али честитаћу јој поруком. „Питу и колаче појешћу други пут“. И бака чита поруку, а на столу ђаконије, миришу и позивају. Скотрља јој се суза онако топла али чежњива.
Зна она да би дошли сви који јој честитају, али раде. Заузети су и како да своје обавезе оставе? Добро је док мисле на њу док јој честитају, нису је заборавили. Не схвата ова осамдесетогодишњакиња да је телефон мислио на њу, да је он подсетио унучиће. Још се радује и том сећању, није заборављена, па и нек остане пита и колачи. Није штета ако се баци, важно је да су се ње сетили. То је оно што ову позну старицу радује. Било би јој тешко да схвати да је заборављена, а још жива. А коме још остаје времена док листа инстаграм, прегледа фејсбук и прати шта раде непознати људи, да помисли на баку. Она није на тим друштвеним мрежама, њен свет је реалност. Живи са својим мислима о деци, унучићима, праунучићима и води разговор душе са собом.
