Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Proza

30. Avgusta 2018.
 

Svetlana Radosavljević: Ona je volela Kralja

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Време доноси,  време односи догађаје и људе, а сећање остаје. Радују се душе на небу ако их се сетимо, поменемо, упалимо свећу, напишемо причу…

Ово је прича о жени која је била сведок два тешка времена, времена у којима се глава губи за реч, миг или гест. Звала се Вера, била је ћерка свештеника, васпитавана у духу љубави према Богу, краљу и отаџбини. Волела је људе, поштовала свакога, био он сиромах или богат. Причало се о Вери у свим селима около реке Ибар. Помагала је свом оцу попу Перу у сакупљању милостиње за сиромашне и многобројне чланове тих породица.  Те тридесет девете беше посебно тешко година сушна, жито слабо родило, кластови празни, амбари празни, а деца гладна. На сваком кораку прича се о рату, беди, муци… Вера са оцем одлази краљу да траже жито за сиромашне мештане, наравно  на Верин предлог, оца је срамота, мислиће Краљ да су му парохијани лењи и да нису на време посејали жито… Вера га храбри, говори му да се и други свештеници обраћају за помоћ и да им Краљ помаже. Напомиње Вера да је стари Краљ био гост деде Васе и да је сину испричао о породици где је ноћио, није то мала ствар. Но отац само хуче и зноји се док воз полако прилази Београду. Вера своје тешке плетенице утеже да буду уредне, није ставила мараму, мада је мајка молила да не иде гологлава пред Краља, то је непоштовање… Но  Вера, самоуверена каква беше, остаде при своме, ићи ће онако како иде и у селу иако све жене и девојке носе мараме, она због густе косе то не чини. Белог тена, црних крупних очију и витког стаса, била је права лепотица а кад би се смејала две јамице на образима давале су још лепши дојам. Бели низ зуба сијао би при осмеху, а она је увек била насмејана. Ма колико јој било тешко, срце јој је тукло као звоно у звонику, бојала се сусрета са Краљем, али мора, гладна деца, њих стотинак неће дочекати Божић ако не обезбеде жито… Ношена том мишљу стеже руком јелек да не отскаче од откуцаја срца. Отац блед у лицу, дошао некако старији но што јесте, погурио се и чини се да је за дан остарио десет година. Прими их Краљ, беше то сусрет о коме Вера није никад говорила. Поцрвенела би у лицу кад би је у родном селу питали и стално одговарала: ,,Хвала нашем добром Краљу!”.

Прођоше две недеље и у село стигоше пет пари волова са великим колима пуним пшенице. У селу се сви обрадоваше, а посебно гладна деца. Вера је с радошћу помагала оцу и још двојици добрих људи да натоваре џакове на кола сиромашним сељацима. У селу настаде благостање, глад беше побеђена. Свештеник је ишао да свети водицу и служили су га уштпцима, говорећи му да су му захвални исто колико и Краљу. Скромни свештеник добре нарави, одмахивао би руком и говорио: Богу хвала, е Краљ воли нас и неће да нас остави на цедилу…

Вера је престала да меси проје недељом и дели гладној деци која би молила да понесу проје. Беше ово прва недеља да празних руку иде у малу оближњу цркву, где је служио њен отац. Певала је за малом певницом, а народ је волео њен мек глас који би свакоме враћао наду у милост Господа. Заврши се литургија,  кад виде свог братића како отима питу дечаку и баца псу, Вера скочи и руком пљесну малог неваљалца по бутини, а другог дечака помилова по коси и рече му да не плаче. Пас се облизивао и мотао се око ногу чекајући још неки залогајчић, Вера и њега пљесну по леђима, како би отишао од деце. Пас зацвиле, а његов власник, Радуле, подвикну да му не дирају пса, није он крив, но блесави попин син… Вера се нагло окрену па оним својим црним очима оштро погледа старијег бубуљичавог момка. Није га ценила мада се он стално мотао око ње, избегавала га је. Замерила му је што није позајмио сламу за покривање куће комшији сиромаху. Одбио је са речима да је слама потребна његовој стоци. После неколико недеља срела је Радулову мајку како у великом коширу носи из другог села сламу. На питање што носи сламу кад они имају велики стог, старија жена рече да је гром ударио у оближњу крушку и слама се дохватила па изгорела. Вера помисли у себи да има Бога и његове правде… понесе старици кошир до раскрснице и оде за својим послом. Старица јој захвали и рече, како би је волела за снаху узети, хвалећи свог јединца Радула. Вера помисли да је добар не би дозволио да му стара мајка вуче кошир на леђима… и дао би сламу кад је имао. Све ове слике прођоше јој кроз главу док је гледала у Радула и ништа му не одговори, и шта да се расправља да сељани мисле да јој се свиђа Радуле те с њим говори. Други момци у селу су волели Веру као сестру јер је она са свима била добра, дружила се на игранкама, помагала свима и нико јој се није могао удварати. Једноставно су је волели сестринском љубављу. Била је недеља и подне се ближило, кад се на свештениковој капији појави Радулова мајка са завежљајем у руци. Вера је уведе у гостинску собу а Милева, Верина мајка дође да види којим добром им долази гошћа. Већина жена долазило је код попадије да им нешто сашије или окрпи јер она имаше сингерицу машину за шивење. Вера скува кафу свима и послужи. Станика пружи Вери завежљај и рече јој да јој то Радуле шаље како би се извинио што је увредио прошле недеље у свађи око псета. Вера устукну руку и објасни да се она није наљутила, да је браца погрешио што је отео питу дечаку и дао псу… Станика спусти на сто замотуљак, а остало даде Милеви у крило. Кафу и шећер, уз речи да они то примају као помоћ од државе као удовице чији мужеви погинуше у првом рату. Но она и син, сами, то не могу потрошити  Вера по одласку гошће отвори замотуљак и виде бисерну огрлицу са тиркизно зеленим ђинђувима. Најежила се од помисли да то носи око свог белог врата иако је била лепа, на помисао ко јој шаље. Вратила је у замотуљак и мајци рекла да она колико данас, пре но отац сазна мора вратити огрлицу. Милева је поштовала вољу своје ћерке, знала је да је неће предругојачити, а и сама није желела да њена ћерка носи поклон, није ни прошена, а не што друго. Вера пожури и до реке стиже старицу, тутну јој у руке замотуљак, и рече да она то не прима и да се плаши шта ће рећи отац. Отрча до куће и као да се ослободила губавца заплака како би јој сузе опрале одвратност Радуловог поступка. Време је пролазило а рат је био на помолу, сви су се бринули, знало се да ће донети несрећу, мобилизацију, смрт… Свештенику су постављали свакодневно питање о томе мора ли се опет крварити а он би замишљено гладио браду и крстио се говорећи: ,,Можда се Бог смилује и одагна несрећу”. Знао је поп Петар да је рат на прагу, слушао је то у вестима преко свог транзистора, али шта да коме каже, кад им то ништа неће помоћи. Слушали би он и Вера о Хитлеру, бољшевицима, Пољској и знали су да ће те невоље и до ових крајева стићи. Вера је мислила о својој малолетној браћи, о оцу посебно. Веровала је да ће Краљ, као и онда око жита наћи решење проблема. Но сваким даном је нада била све мања. Нико није питао Краља ни за шта. Неке владе доносиле су које-какве одлуке, а једног дана у рано пролеће срете је нико други но Радуле.  Сав срећан рече јој да је њен Краљ збрисао за иностранство, рекао му ујак пролетер. Вера се окамени, а сузе се скупише у крупним очима, није хтела да верује у ту лаж. По Радуловом церењу видело се да слави. Прогута сузе па запева ”Станика има валиду за плату, носи бисер о каљаву врату”… Радуле јој стеже руку у зглобу и хтеде је ошамарит,  но на срећу,  чу се кас копита и наиђе сеоски одборник,  те он спусти руку. Отргла се па почела да трчи и још гласније запевала исти рефрен песме коју је сама смислила кад је видела ону зелену огрлицу о врату Радулове мајке, како би му дала до знања да је није могао купити ђинђувама.

Рат је заиста донео лом у животу сваког појединца. Верин  ујак, који је са осталим четницима бранио село мораде побећи са осталим  пријатељима дубоко у шуму јер су у село стигли партизани. Немци су били само у својим бункерима, нису их у селу виђали, док су партизани били свуда по селу и односили и грабили имовину одбеглих четника. Свештеник Петар се стави на страну породица чије имање отимаше банда ,,никоговића” но то се незаврши добро. Одведоше га међу прве у затвор где сваке ноћи под маскама долазише непознати људи да га туку и пребијају. Вера није могла да стигне да свима помаже, а већ немаштина закуца и на њихова врата. Старац коме кућу покрише да му малолетна деца не кисну, донесе им једног дана на коњу тикве и кромпире у два џака, говорећи да им се нађе. Питао је за попа Пера и рекао да ће издржати он то. Бог је с њим, добар је човек и поштен поп. Вера је плакала, није могла помоћи оцу, није смела ићи и малу браћу оставити. Старац јој рече да је и сам био пет година у бугарском логору, тешко је, али се издржи… Вера га загрли уместо оца и понада се да ће и њен отац ускоро изаћи. На капији лупише вратнице, а у дворишту ујаха Радуле, црвен у лице и још рошавији, па подвикну старцу шта тражи он код младе ројалисткиње, је л’ и он за Краља. Старац га прекорно погледа, а овај натера коња преко оних врећа, те се тикве и кромпири откотрљаше низ страну. Вера стаде пред коња како не би згазио старца, а коњаник сјаха и баци врећу брашна на праг. Дали су партизани, није краљ, да не помрете од глади! Вера без речи одвеза врећу и брашно поче просипати по дворишту, вабећи кокошке, псе и прасиће који се окупише и почеше јести бело брашно рокћући, пијучући и лајући. Црвен од беса он гурну старца у кућу, а Веру бесно ошину бичем преко леђи. Узјаха коња и уз речи претње да ће му то платити кад тад и одгалопира путем. Старац стави руке на уста и заврте главом, а потом рече да ако ови и оваки доносе слободу, боље и да је не буде. Вера седе од бола у леђима и заплака, више због оца него због бола. Од немилог догађаја није много прошло, а један затвореник беше пуштен из затвора и право дође Вери да јој исприча како јој оца туку сваку ноћ, како пљује крв и како му је све горе и горе. На њено питање како да му помогне има ли начина, комшија, који беше изгубио обе руке јер се бомбом играо узвикну да се удаш за Радула, тако ти је поручио ујак Радулов. Вера стисну усне, болело је срце због оца, али зна да то не би могла да учини. Испричала је мајци шта јој је комшија рекао, а она је упита, како ли су пустили њега, него да шпијунира. Милева позва старог комшију и замоли га пошто он зна да пође с њом у затвор да виде Петра, јер други нико неће смети да крене с њом, сви се одмазде плаше. У затвору на кратко остадоше са Петром насамо и видоше да је у очајном стању, блед и у масницама. Старац га упита: ,,Па чим те туку? Ко чекићем, те ти маснице све кругови”. Поп одговори: ,, Познао сам патрљке од руку мог комшије којег су пустили. Не говори то, па он те по целом селу сажаљева и свима прича за твоје муке, рекла му је жена кад је чула. Молио га је да га не удара у стомак и рекао му је да зна да је то он, након чега га је искључиво тукао по лицу и глави. Поручио је ћерки да не слуша уцене и нек се уда за оног кога јој срце ‘оће, а за Радула никако. Кад је чула све то Вера је уздахнула је и захвалила Богу што има несебичног оца, а комшију са патрљцима од руку више није примала у двориште. Веровала је да ће се Бог побринути за правду.

Радула ускоро оженише по партиској линији активисткињом која беше од рода јакога те и од њега постаде човек партијаш неправедни. У то ратно време рађаше се деце више но икада, да бар неко преживи. Кад се старом комшији у шездесетој роди син, Вера се понуди да буде кума, нико није смео ићи у цркву да крсти дете. Сви су се бринули за себе и своју породицу. Годину дана је свештеник Петар био у затвору, а након тога поживе још непуну годину. Стигло га је све и батине и боравак у влажном затвору, а најтеже му је пало што се сви за тако кратко време одрекоше Бога. Нису га звали ни на сахране, ни на венчања, а ни на крштења. Дошла нека нова времена у којима за доброг попа Петра немаше посла. Вера га је тешила да ће се народ вратити Богу и да  ће бити боље само нек се он опоравља. Увенуо је као биљка и упокојио се тихо, а на лицу праведника видео се мир и спокој, отишао је Богу на истину. Вера је организовала сахрану, а три свештеника су вршили опело, било је мало оних који су испратили вољеног свештеника, не што нису хтели, већ нису смели. Ко год би срео Веру тајно је стезао руку и говорио Бог душу да му опрости, добар је човек био.

Дође и та слобода, народна власт заведе нова правила, Задруге правише, неке примише, неке не. Некима се нађоше, неке упропастише. Девојке косе порезаше, мараме скинуше, а Вера одолева свему, носи дуге и тешке плетенице стално се супротставља неправди и говори да без Краља не ваља. Кад се неко пожали што мора сву вуну од оваца предати,  она одговара  ,,Док је била круна, имала и вуна, а сад петокрака, нема баш ни длака”… Дођоше те њене речи до Радула, а он посла своје људе, те њу и њену мајку отераше у затвор да је памети науче. Тамо је примети један моћник из УДБЕ и уцени да се уда за њега или браћу неће видети. Схватила је да нема избора, дозволила да јој плетенице одрежу и дају да их чува, а онда се ћутке удала за пуно старијег човека како би браћу сачувала даљег прогонства и шиканирања. Мајка је прецркла, напрасно је умрла схватајући ћеркину жртву. Верина браћа су штићена сенком њеног мужа. Лепо су живели, а нису знали за сестрину жртву. Није Вера дуго поживела у том браку, након петнаест година срце јој отказа. Гледала је много неправде, а није могла ништа да мења, једино је синовима усадила љубав према Краљу и замолила их да са њом буду сахрањене и њене плетенице у знак протеста и борбе за правду, љубав и традицију.



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Kudret Bulbul: Kongres evropskih muslimanskih intelektualaca

Analiza dekana Fakulteta političkih nauka na univerzitetu Yildirim Beyazit, prof.dr. Kudreta Bulbula Prošle sedmice smo govorili po pitanju „evropskog islama“ i ove sedmice ćemo nastaviti da govorimo o ovoj temi. Govoril...
by Redakcija
 

 
 

Dr Suada A. Džogović: Ekonomski rast Turske – izazov za integraciju u EU (III dio)

Redakcija časopisa i portala Avlija u prethodna dva nastavaka objavila je djelove iz knjige ”Ekonomski rast Turske – izazovi za integraciju u EU” dr Suade A. Džogović, a slijedi Zaključak iz knjige:  ...
by Redakcija
 

 
 

Prvi roman autorke Zorane Manić

Prikaz romana-univerzuma „Igra beskonačne zakrivljenosti“   Prvi roman autorke Zorane Manić intrigira već svojim naslovom, a nastavlja i samom sadržinom. Implicitno i eksplicitno se najavljuju novi delovi romana koji b...
by Redakcija
 

 

 

Poezija Franja Matanovića

Franjo Matanović   ODRAZ DANAŠNJICE   gledam današnjicu i pomalo mislim o razlikama od vremena Da Vincija i Mona Lise i onog mračnog srednjeg vijeka kada se u prvi plan iznosilo lice odraz duše na svjetlo se pozivalo...
by Redakcija
 

 
 

Refik Bulić: Zbilja, kako nam se zove zajednički jezik?

Refik BULIĆ     ZBILJA, KAKO NAM SE ZOVE ZAJEDNIČKI JEZIK?[1]     Deklaracija o zajedničkom jeziku, koju su osmislila i promovirala neka udruženja građana iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine na...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona