Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

20. Februara 2014.
 

Tri kratke priče Emine Vlahović

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:
Emina Vlahović

Emina Vlahović

Emina Vlahović, rođena 20. decembra 1962. godine u Obrenovcu (Srbija), gde i živi. Majka je tri kćeri i baka dva dečaka. Nije zaposlena, u invalidskoj je penziji, pa ima vremena da se bavi onim u čemu je sebe pronašla: pisanjem poezije, u poslednje vreme sve češće i proze (u kratkoj formi, mada pokušava i nešto ozbiljnije…). Po struci je korektor, tako da je uvek bila okružena knjigama. Pisana reč je prati kao nepresušan izvor nadahnuća. Piše intenzivno od avgusta 2010. godine.  Nema objavljenu  ni jednu zbirku poezije, za sada. Svoje radove u glavnom plasiram na internetu: blogu i nekim forumima.

Link njenog bloga je: http://emina-utrenusna.blogspot.com/

 

 

REČI…

.

Čuj… znaš da volim sutone. Stope se odsjaji Sunca u rumenilu mojih obraza, vetar se uplete u crvenu kosu. Sva budem nekako živa… I ti tu kraj mene i eto priče. Lepe malene priče. Hajde, udahni duboko, pusti moj pogled da te opčini. Rekla sam ti da sam luda, da čaroliju imaju moje oči. Mesečina je… senke nam se isprepletale u mraku, tu na obali snova. Evo, pogledaj iskre u oku, ćuti i slušaj. Videćeš, osetićeš da nisi sam. Samo me oslušni. Reči su čudo… Samo treba da se dese… I reći ću ti ko si…

Mesec – tiha, nežna, srebrna svetlost, u kojoj utapam pogled kad me tuge obuzmu
Zvezda – moja jedina, ona što prva prkosi svake večeri, najdraža…
Vazduh – moj udah i izdah…
Voda – talas mojih nemira… plima mojih obala
Nebo – ta dva oka duboka… duša na dlan
Stena – čvrstina, jačina, …moj oslonac, moja uzdanica…

I kad poveruješ u svaku reč darovaću ti srce celo i jabuku rumenu – slatku, podeliću je na dva dela… samo s tobom… I onda ćemo se ljubiti… A Zvezde nek se nižu u vatromet… Pogledaj… one dve najsjajnije… pa to smo MI

Ima još jedna reč… zvuči čudno… ali znaš, rekoh ti da sam malo luda…
Čovek bez kostura ne živi… ti si moja svaka kost… Ti si ja!

.

KAD SNOVI ZASVIRAJU…

.

Jedna sam od onih što znaju sanjati budni i zaći duboko u svet mašte među drvorede i paprat čudesnih oblika. Oslušnuti huk šumskog potoka i na sred proplanka zasvirati po klaviru melodiju po partiturama svog srca.
Znam biti divlja, notama umesto reči, udaranjem po dirkama istresti sav bes trenutka u kom bi da nadjačam svoju nemoć da skrojim javu makar nalik snu.
Srećom… ne drži me dugo taj osećaj da krv zveri kroz vene teče. Kao bumerangom, vratim misli među vetrove i osluškujem šušanj lišća u dubokoj šumi gde odjek moje duše kroz misao, do reči kao nežna sonata rasipa milinu i guši moje jecaje negde ispod kapaka skrivene.
Ipak… otrgne se po neka suza… i kao kristal po dirkama zazveči… nit tugovanka, nit radosnica. Suza, moja druga u snovima koje snivam dok svet život živi…
Vetar pustim da razlista note, da u etar ponese paperje mojih osećaja, još uvek usplahirenih u nadanjima, da negde tamo postojiš, baš onakvim kakvog sam te srela jednom…
Ostala je mala luda zabluda, koja se u meni migolji, i tera me da sviram i kad bih vrištala od bola – da li su nam se pogledi zaista sreli, plavooka reko u zelenookom jezeru?!
Oh, Bože… pa dan je… a ja sanjam, li sanjam… Možda je ovo pogrešan sat da se sniva…
Verovatno noć i tmina kriju tren sna u kom ću naći odgovore…

.

 ŽIVOT…

.

Prošlo je mnogo godina od kako sam se odselila iz mog malog gradića u dolini tri reke. Mnogo prijatnih uspomena sam ponela kad sam odlazila. Ali, srednjoškolske dane i nekoliko drugara, onih najboljih pamtim i najradije ih se prisećam. Bile su to godine ludovanja uz dobre rock pesme u diskoteci do posle ponoći. Bioskopi, odlasci na Savu. Grudvanje onako džumle, da uhvatimo ono malo snega što padne u par zimskih dana. Proleća, puna mirisa lipa, đurđevka iz Zabrana… Takmičenja ko će u letnjim vrelim večerima potamaniti više komaraca udarcem šakom… Pesme uz gitaru pored Save… Da bila su to lepa vremena.
Danas, u velegradu, živim neki drugi život. Sama, deca otišla svojim putem. Nekako, nisam imala sreću da nađem onog pravog, što bi rekli ljudi. Nije mi se dalo. Ili sam ja tražila mnogo. Ne znam. I ne razmišljam više o tome. Guram nekako kroz tu svoju samoću. Priviknuta na nju, kao na sestru bliznakinju. Tu je… a ne smeta.
Spremala sam se da izađem sa kolegama sa posla na neku večeru povodom malog jubileja. Obukla sam svoju omiljenu crvenu haljinu, namazala nokte crnim lakom… Našminkala se, raspustila svoju purpurnu kosu. Pogledala se još jednom u ogledalo. Stavila na usne bordo karmin. Obukla mantil i krenula. Laka koraka, puna samopouzdanja i svoja… Čekao me taksi. Smeškala sam se tokom vožnje, sva puna sebe i zadovoljna. Hm… biće tamo i onaj plavooki kolega s kojim flertujem već duže vreme… Taksista je stao na odredištu, platila sam galantno, ne želeći kusur i sva važna krenula, zabacivši kosu preko ramena.
Štikle mojih cipela su zvečale pločnikom. Usporila sam, ne moram stići prva u restoran. Razgledala sam izloge… pogled mi je privukla neka dobra tašna… Analizirala sam je par minuta i krenula ne gledajući ispred sebe. Naglo sam nogom udarila u prosjaka. Nisam u trenutku znala da li da vrištim ili se izvinem. Pukla mi je žica na svilenoj čarapi. Bes je kuljao iz mene. On je ustao… pokušao da me dodirne, prstima požutelim od duvana, čupav, neobrijan. Izmakla sam se.
Izustio je: – Gospođo, molim Vas… nisam ja ništa kriv, pa vi niste pogledali…
Dreknula sam: – Ma daj, briga me ko je kriv, vidi mi čarapu, idem na poslovnu večeru…
Pogledala sam ga pravo u oči… Bljesnuo je plavooki pogled, isti onakav prodoran kakav je bio i u mladosti… prelep, pogled koji obara. Zaprepašćeno sam zurila u čoveka. Prepoznala sam Mladena, momka s kojim sam se razišla jer se odselio iz našeg grada. Voleli smo se. Iskreno.
Pitala sam totalno slomljena: – Pa, …pa šta se desilo, zašto si tu, zašto prosiš?
Pogledao me, suza mu je klizala niz prerano izborano lice.
Tiho je rekao: – Duga i teška priča. Imao sam suprugu, i dve kćeri… sve sam izgubio, sudbina mi ih je oduzela… a ja… ostao sam bez posla… propio se… Ne pitaj…
Uzela sam njegovo lice među dlanove, pogledala ga sva skrhana i rekla: – Idemo, idemo kod mene… Živim sama…
Nije se opirao… prihvatio je poziv… Nazvala sam kolegu i izmislila da sam dobila temperaturu. Nisam otišla na tu večeru. Odjednom je sve postalo tako nevažno. Želela sam da pričam sa Mladenom.
Sedeli smo do kasno u noć, pričali. Pijuckali omiljeno vino… Sećamo se… ”Vranca”, motali smo filmove, prepričavali život… Slušali ”Dugmiće” i ”Crvenu jabuku”… Živeli smo život, ponovo skupa.
I dan danas često pričamo o tim danima, srednjoj školi i ludorijama…
Ni sanjala nisam onako skockana onog dana, da ću zaokružiti svoju priču ovim susretom…
Da ću konačno voleti bezrezervno i biti voljena. Živimo nas dvoje… baš onako, kako smo nekada želeli…
Često se pitajući, da li slučajnosti postoje?

 

Istaknuta slika: Foto: Ljiljana Milović, Herceg Novi, Crna Gora



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Rizo Popara: Teta

Rizo Popara . TETA . (Iz knjige “Kako smo nestajali”) . Ljudski život polako zamiče u nepovrat, nestaje poput sante leda na nekoj planini, kad je saplaiše julsko sunce ili kakav južni vjetar. Snage postepeno pon...
by Redakcija
0

 
 

Dušan Dojčinović: Roj zunzara

Dušan Dojčinović   ROJ ZUNZARA   Moje, sećanje, dopire, kao magla, sa Morave, na detinjstvo, i roj “zunzara” …- I dok je voda, od reka, kod  sela Krajnjce, plavila, bostan, miris, jedne napukle, iz ...
by Redakcija
0

 
 

Svetlana Radosavljević: Jutro

Светлана  Радосављевић   Јутро   Први петли најавише зору, Сава се лено окрену према прозору. Било је још мрачно ван. Тих...
by Redakcija
0

 

 

Hurija Osmanović: Korona virus u očima ljudi

Hurija Osmanović   Korona virus u očima ljudi . Crno zvjezdano platno prekrilo je nebo. Odraz mog lica se spretno oslikavao na prozoru gdje su se kapi kiše slivale, misli su mi lutale. Odjednom se začu zvuk koji je dop...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Nermin Begović: Slaven

Nermin Begović   SLAVEN   „Bijaše nekoć u zemlji Usu čovjek po imenu Job. Bio je to čovjek neporočan i pravedan: bojao se Boga i klonio zla.“. Ovako počinje priča o Jobu, čovjeku koji je imao silno bogatstvo ...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange