Два човека ходају ходником. Ходник је дугачак и изгледа као да нема крај. Дуго су ишли њиме, а крај очију су им промицали само бели зидови. Идући тако, одједном су наишли на врата на десном зиду. Врата су била мала и да би одрастао човек уопште видео кроз њих морао би да се сагне. Два човека су застала и погледала у врата. Одлучили су да провере шта се налази иза њих, јер ходник ионако не намерава да се заврши. Отворили су их. Ходником се прошири шкрипутави звук. Сагнули су се да би видели било шта. А онда је један од њих двојице само слегнуо раменима и усправио се. Други га је зачуђено погледао: „Како можеш да останеш равнодушан поред таквог призора?“ Овај му одговори: „ Не видим ништа посебно, само црнило и мрак“. Други човек, и даље сагнут, погледао је опет кроз врата. Очи су му се засијале, а лице се озарило. Пожелео је да прође кроз та врата, да се нађе на том савршеном месту где би заувек био срећан. Помислио је како би било дивно да се та врата магично повећају и да он прође кроз њих. А онда се то и десило. Зид око врата кренуо је да се обрушава, док се није направио отвор кроз који је могао проћи. Преплавила га је срећа. „Хоћеш ли са мном?“, питао је свог пријатеља. „И даље видим само црнило и ништа више“, одговорио је. Опростили су се, а онда је један пошао кроз врата, док је други остао у ходнику и гледао свог пријатеља како нестаје у тами. Схватио је да нема више сврхе да стоји ту, већ да треба да настави својим путем. Убрзо, наишао је на друга врата. Била су мало већа од претходних, али је и даље морао да се сагне када их је отварао. Као кроз измаглицу видео је оно што се налазило иза њих. Остао је прилично равнодушан и није пожелео да прође кроз њих. Наставио је даље. Наилазио је на све већа и већа врата и сваки пут би све јасније видео оно што се иза њих крило. Иако су многи од призора које је угледао били невероватно привлачни, ниједан на њега није оставио неки нарочит утисак и ни кроз једна врата није пожелео да прође. Коначно, наишао је на врата која су била довољно велика да се кроз њих прође без сагињања. Отворио их је и угледао нешто најлепше што је до тада видео. Желео је да прође кроз њих, али помисли да постоји и нешто боље, да не треба сад да стане. Наставио је да хода још мало, а онда је стигао до краја ходника. Тамо није било врата, само је високи зид стајао пред њим. “Ипак желим да уђем кроз она последња врата”, помислио је. То је оно што је одувек желео.
Окренуо се да се врати, али иза њега био је зид. У паници се окрете око себе тражећи излаз, али све што је видео били су зидови, зидови без врата и пролаза.
Вања Ралић 2ц
Основна школа при Математичкој гимназији, Београд
професорка: Анђелка Петровић
Истакнута слика: Ученице и ученици београдске Математичке гимназије и основне школе при истој гимназији чији су радови похваљени на 3. међународном конкурсу часописа Авлија за најбољу причу и пјесму у региону за 2013. годину
