Цјелу ноћ киша је беспекорно лила као из ”кабла” сва могућа вода је кинула и јурнула овим превојом и ивицом мог кревета који смјешно виси на крају ове слике. Посљедње капи звонко бију од кровни прозор који је наочиглед вјетра који тек треба да покаже своје жуте и климаве зубе –звонко трућкају невезано и без реда и очекивања.
Тупи погледи –црни су им мисли, коњи готово невидљиви, оштре потковице бију на бетон око куће, тај црни витез окреће се у мјесту. Са шеширом црним од нацрњег сна, шалом који пада до скуте коња, свила лепрша нестварно и готово чудно, бјеснило путника и немоћ укућана који су мањи од мака, скроз изгубљени. Гдје обале рјека, стрмо падају у воду… блато и лишће ”кипе” надрастају крајолик ноћни, погурени и ћитљиви слушамао Шопенов Ноктурно, басмислене ноте отресају росу са обода витеза, црног од ноћи која стеже и не пушта никакао. Иде кад им се прохте, углавном табанају на степеницама, кришом ударају иза плота у башту, ломе коље за парадајз, лук гњече, каубојским пиштољем скидају ноћне уснуле птице у крошњи багрема. На превоју иза плота, дјете нервозно плаче, ноћна бука одзвања као судбина, комешање нелагодно у штали осјећам… На клупи до баште испод старе јабуке, и очевог банка и пепељаре-лимене, са мјесецом у ногама моја мајка спава, пролазе висоравном изнад њене главе, мој ђед и баба, мајка их не види, броји струкове купуса и слаже велике главице купуса у дрвену кацу за зиму…
Недуго, дрварска звона у свитање бију, у одсуству другог извора и воде која тек треба да потече, сручи се низ Мамловића кланац све доље до Дрваре и доње баште. Непотковани коњи лупају низ кланац који пробија се кроз маглу, сјенке које играју своју игру, преваре које трају и бритко сјеку пред зору. Љигава и тешка смрт на прстима промиче уским кланцем, долином испод Брине, на крилима јужног вјетра, додирнувши ме онако овлаш, скаменио сам се… сјај у чима сам изгубио, мирис укислих јабука… и свјеже ракије.
Румених образа мјесец се у то не мјеша, и заробљених погледа и уста која јецају. Али она долази касно… Увио сам се у своје мисли, а оставио сам успомене на полицу у предсобља. Без вјетра вријеме пролази, не слушам га… Круже рјечи око мене, круже сјенке ка кланцу-Шопен и даље ”откида” уводну мисао. Ноте плету своју игру, северни вјетар тек треба да се пружи – да хладноћа замрзне свитање у огртачу Анђела – и смијемо се наочиглед свих.
Дока јутарње звјезде гасе се, цјелу ноћ киша беспекорно лије – уз лагану… посве лагану пјесму за ноћ.
