Широког срца покушаћу и овога пута да опишем крајолик који ме гњечи као стару слику склоњену иза хекланих тешких завјеса до сјеверне стране кухинје.омале собице урасле у брдо воћњака и села.
Хладноћа брије иза простора – слике који је рам сам од себе,као иглице росе и пропадање које тек предстоје, слагање слика пожутјелих иза ормана у углу шупе. Остављена огледала сјаје ко никад до сада, пеглање магле и слагање нијанси које постоје и које само ја могу да видим… Испод леда зелене очи парају танку покровицу која се купи на сваком мом походу преко тог моста који не води никуд. То сигурно…
Сан опет је на чекању,слатки откуцаји срца бију сваки минут који се биљежи и остаје иза свих лутања и посртања… кретања и спавања…
Поход незнанца је присутан и лед и сан опиру се често… и читава слика губи на сјају и трајању и остајем због тога само у покушајима… само у покушајима.
Пред зору опет скупим се и помјерам дах свевишњег који и те како разбија лед и сан облачи у шарене капи јутарње росе… благи лахор јутра и молитве које бију најдубље што могу и чију мирис траје у крошњама шљива до подне и предаха заслуженог.
Рој мува се сручи често и заледи у мјесту – смјешној пирамиди која нарста сваког дана све више и више… без граница и краја пута, мостова који себи воде, лед и сан опиру се често…
