ПОКРЕТНЕ СЛИКЕ
Дубоки процјепи који ломе простор који морају да трају… Скупио сам и овога пута све своје слутње и поносно ступио сам на бину која је била празна. Јутром хитам до обале, мале клисуре која се смије мору, и скидам сву росу која је остала на рукавцу, уској линији којом улази сва та мала хладна вода…
На малој бини сам стојим – потпуно наг, обриси јутра трају на мом лицу, руке усахле од чекања, очи ми сузе и потпуно ћу остати сљеп… потпуно…
У парку иза улице клупе огуљене покретне слике – трептаји који пале се и гасе као по такту, вјетром уз пазух прољећу на доку до воде која меље све пред собом. Дунав се и не осврће, на све то – дигнуте главе гура све пред собом, меље до ситног муља који прекрива сво каменито дно и пут којим се Римске легије тутњале ономад, давно…
Понекад, када вјетар само мало застане, чујем рзање коња поносних Римских легија, црвених барјака, оштрих ножева и сломљених копаља… Склониште племенских моћника, бјес туђина и охолост отоманских ратника… Бркатих хајдука…
Дубоки понори који остају и овога пута иза ситних сложених грана, с вранама као завјесом која пада и покрива све трагове које су остале иза нас… Дивни увређени бродови од папира плове водом, савијам новинске флоте и освајам те нове просторе који су остали ван свих домашаја, притисака, немоћи да се крене до нове луке или новог прага.
Капи кише остају као залог злато које чувам за крај, ту лагану пјесму и клавир Шопена који бије на сав глас. Морам сигурно да омеђим сву ту бину коју сам сам саградио,подигао као нешто најмилије што сам имао до сада.
Вода и даље трља дно корита каменог вјековима, долазио сам и раније хиљадама година на ову бину – знам. Долазио, скицирао и носио посрамљен том љепотом.
Свјеж мирис хљеба пара ми ноздрве, корицу у руци – чувам за крај…
