Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

25. Aprila 2013.

Vesna Laudanović: Baba Kosa i baba Miljka mog djetinjstva

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Vesna Laudanović

.

BABA KOSA I BABA MILJKA MOG DETINJSTVA

 

Kosa Dobrota

  

Bio je divan  dan kad sam, razume se nenajavljena, došla babi Kosi u goste. Dočekali su me zraci sunca iz njenih očiju.

– Ene, otkud ti? S kim si došla? Što nisi povela djecu? Imam lubenicu”

Ne zna šta će pre, a ni ja ne znam šta ću pre. Da li da joj odgovaram na pitanja ili da i ja nju nešto pitam dok se sudaramo na vratima, ljubeći se. Kao i obično, reda tu nema, ali  se sve lepo završava.

Ubrzo u kujni pijemo kafu. Ta kujna je kao kuhinja moje majke od pre četrdeset godina. Šporet na drva, zeleni kredenac i astal. Prozori mali, cveće u nekim zbijenim formacijama krnjavih plavih lonaca na okapnicama. Zavese razapete na kanapu i ukrašene  ljubičastim veštackim leptirom. Sunce što proleće kroz rozetlu na prozoru i u šarama pada pred nas, njiše ruže i limunove na stolnjaku.

– Gde si kupila ovaj ovako divan stolnjak? – pitam je kao žena ženu.

– ‘Nomad prodavala neka žena iz Pazara. Valja mi ‘vako kad neko dođe”, kaže. – Imalo je i nekig drugig, al’ meni se ovaj svideo ‘bog ruža.

– Pa dobro, nisam ti ja neko. Mi smo naši, nisi morala da ga povlačiš. Valja ti za slavu.

– Ma neka more, pusti kraju. Nemoj danas, nemoj sutra, nemoj nikad… Prođe život. Kad ću da ga turam? Ima nekol’ko kako ga turam  svaki dan. Nisam ni znala da ćeš doći.

– Pa jeste. U pravu si. Nećeš valjda da dočekaš Miljčine godine pa da… – Ne znam ni sama šta sam htela da kažem. Tako se ovde razgovara. Počneš rečenicu pa onda sa sagovornikom na pola puta doneseš odluku o nastavku. Tako je bilo i sada:

– A be’šale, kako baba Miljka, šta radi, jel živa? – pitam.

– Ma živa je, jadi je ubili, sva se nako izdivljačila. Nešta mi je jadne i žao – kaže.

– Kako, Kole, misliš izdivljačila? – smejem se izrazu i dobijam napad uživanja od njenog rečnika.

– Pa ‘nako, sva začupavila, i ona joj bradurina porasla i brkovi, pa ‘no nako, tamo njoj, bijelo i odvratno. Da Bog sačuva kaka je, Tugomirka! – pokazuje rukama po licu i pomera se s mesta da i nju ne bi stiglo. – Ope’ mi je i žao, znaaaš. – Prevezuje maramu.

Na tren opažam njen topli potiljak i trouglić belih leđa, kao od nadošlog testa za mekike. Čujem pucketanje vatre u šporetu. Zaboravljam o čemu mi priča i mislim o njoj samoj. Sve je  tu bilo od dobrote, pa i ta leđa i taj potiljak i ruke i podvaljak i sve, sve. Na  njenoj pravougaonoj suknji – paketu, kao na kakvom postolju, ležao je, bogme, i podobar stomak, a po njemu levo i desno  razlivale su se velike  grudi (da se ne “izražavam!”). Iz daljine je izgledalo kao da njene, inače tanke noge, nose samo njih. Ostalo je bilo beznačajno na toj silueti. Te grudi bile su njen osobeni znak i to ne samo kao fizičko obeležje već i kao najviša materinska titula. Kole je, naime, hranila svu komšijsku decu, bilo da su se nalazila  na njenoj zvaničnoj evidenciji za čuvanje, bilo da su samo prolazila pored njene kuće a ona je slučajno saznala da su trenutno sama… Niko nikada nije mogao, dok je Kole, biti gladan. Onoliko koliko je imala, delila je  svima. A sama  nije imala mnogo. Naprotiv. Pa ipak, takva Kole bila je bogatija od mnogih. Ta Kole, redak Čovek…

I dok ona nastavlja  nadugačko i naširoko svoj raport povremeno zatežući suknju ispod kolena, pomišljam i podvlačim  u sebi neki svoj međuzbir: ostala je Kole ona ista. Čim čujem ono njeno “nešta mi je žao” znam da je sve u redu. Mogu i da je ne slušam neko vreme sve dotle dok povremeno registrujem taj refren. Mogu samo da je gledam, znam šta priča… Ne mora ni da priča, znam šta misli. Gledam varnice što izleću iz napukle plotne. Gledam njene crne kao ugalj oči, uvek pomalo vlažne, uokvirene ogradicom savijenih trepavica… Smeju se. Uzima me san…

– Slušaš li ti mene ili ja ovo džaba pričam!? A!? – prenu me. – ‘Oćes nešto da jedeš? Sad ću časkom da podmesim uštipke. Imam divan sir… Donio ‘nomad Radovan s puta…

A onda ode i donese brašno, jaja i sir. Donese i belu krpu, vanglu i kvasac. Lonče tople vode i varjaču. Malo soli i trun šećera. Opasa kecelju i varjačom namah podiže manji oblačić brašna već kod prvog forhenda.

– Lezi ti malo, odmori se, zvaću te ja kad bude gotovo.

I dok su u sanjivoj svesti počinjali da se gube mekani udarci varjače o vanglu, poče da me prožima neki davnašnji miris detinjstva. Na trenutak se prosu pšenica u mom sećanju i osetih toplu prašinu žita kako mi puni nozdrve dok se sa nestašnim malim rođakama krijem u bakinom ambaru. Ćutimo i posmatramo valcer čestica u zraku dnevne svetlosti što se probija kroz rupu na vratima… A onda nestade i tog zraka. Valjda sam zaspala.

Probudio me miris bele kafe, uštipaka i sira. Sve to na krnjavom limenom poslužavniku, belom sa plavim izgrebanim tufnama, koji mi je moja Kole prinela s ljubavlju… I s nešto brašna na nosu, grudima i stomaku.

 

Miljka Autoritet

.

Posmatrah narednih dana babu Miljku što se “izdivljačila”, i zaključih da tu ima mesta za istraživanje i analizu. Nešto nije bilo u redu s njom, programski.

Već prvog jutra ugledah njenu zabrađenu glavu što je virila iza suve tarabe taman toliko koliko joj je trebalo da kontroliše raskrsnicu puteva koji su se, kao u dobro režiranom komadu, ukrštali baš pred njenim očima. Da li ju je stogodišnji boravak na tom razrokom mestu izdivljačio? Stade me proganjati ta reč i njenih bezbroj pravaca kretanja. Ili ona možda važi samo za babu Miljku sa kojom se desila neka vremenska greška u globalnom raspoređivanju života po zemlji. Tek, baba Miljka je bila živi duh bivšeg veka, zbog nečega zaboravljana na ovom svetu i osuđena da ga deli sa stvarnim ljudima.

Beše je mučno dugo gledati. Istovremeno, paradoksalno, bilo je nekako i privlačno. Ličila je na smrt iz stripova, samo što je za razliku od nje imala oči, a to je na mahove izgledalo možda još i strašnije. Bile su to dve ledeno plave kuglice, koje su lebdele u crnim dupljama kao u bezvazdušnom prostoru i glumile osmeh mrdajuci levo, desno  kad nekog ugledaju. Osobito decu. Tada su još dobijale i sjaj i pokretale se unapred, usredsređujući se na njih kao na plen koji treba da se približi dovoljno blizu kako bi ga paralisala strahom, a onda privukla lepljivim jezikom i progutala bradatim ustima. Deca su bezglavo bežala od nje i u dugim letnjim večerima u komšijskim kružocima gorljivo  ispredala razne sto posto istinite priče o njoj. Nekoliko generacija je već  tako progutala. Više niko nije znao ko je preživeo, a ko je završio u njenoj pećini. Tamo negde, u brdu Rujevac, malo malo pa se čuju  krici i zapomaganja u noći… Ko ne bude dobar, zvaće Miljku da ga pojede. Ko ne bude učio, Miljka će ga progutati. Ako neko uveče neće na spavanje, sad će zvati Miljku!… Pa probaj, brale, da nećeš! Bolje mrak nego Miljka. Bolje škola nego Miljka. I tako, bolje sve ono najgore nego Miljka.

Tako je još od pre onog rata Miljka postala autoritet. Bez ijedne izgovorene reči. Samo očima. Do dana današnjeg.

A ko je ona zapravo bila?

Narednih dana sam se raspitivala. Mišljenja su bila različita. Imalo je nekih, dakako respektabilnih, tumačenja uz vruću rakiju i meze da je Miljka  ustvari potrošila jedan život i načela drugi. ”Čudo nad čudima! Mnogo je ona mlađa nego što se misli! Ona je, izgleda, ponovo postala dete, ustvari. Da nekim slučajem može, možda bi trčala za ostalom decom i igrala između četiri vatre… Sveti Petar je zaboravio da je zove gore, ko da se i njemu negde zaturila evidencija, pa sad troši nečiji tuđi život dok se greška ne ispravi i ovaj  stornira (premda se tu otvara pitanje nadoknade legitimnom vlasniku tog života koji je Miljka, iako bez svoje volje, uzurpirala, kao i druga pitanja u vezi s tim…)” Drugi pak misle da ovim produžetkom ispašta neke mladalačke preljubničke grehe. “Ne znate vi koja je to lepotica i opasnica bila! Nikad ne bi rekli da je to ova ista Miljka! Ljudi su ludovali za njom, brakovi se rasturali, deca cviljela… Mnoge su je poštene žene i raspuštenice proklinjale, nije čudo što ne može da izumre!” S njima su se slagali i oni koji su joj pripisivali greh da se posle smrti oca prihvatila svog dela očevine i tako bratu otela njivu u Polju i štalu u Vilovinama, zašta je stiže primerena, najgora kazna, da ne može da se rastavi od ovog života i ode na onaj svet…

Imala je i nekolicinu  branilaca. “Ko je, uostalom, video i jedno njeno zlodelo? Ko? Niko. Dokon svet svašta priča…” Ali oni su bili u manjini… Nisu bili interesantni, nisu imali mašte, bili su ravni ko cigle, njihov sud se nije cenio u formiranju opšte slike o Miljkinom liku i delu i stoga nije ni uziman u obzir. Pas laje, vetar nosi…

Jedan školarac, psiholog amater, doseljenik sa nepoznate lokacije, izneo je pred seosku skupštinu o đurđevdanu komplikovano tumačenje da ljudi, kada pričaju o Miljki,  samo opisuju svoje sopstveno naličje i ka njoj kao ka  pogodnoj meti ispaljuju svoje strele sa otrovnim vrhovima, koje su, ustvari, njihova samomržnja… I time je otišao predaleko! Nama tu filozofiranja… Ovo, ono… Bio je odbačen i on i njegov bezvezni stav. Šta više, bio je najuren iz sela. Neka ide u grad i neka tamo lupeta. Tamo sve pije vodu, pa i njegove gluposti. Ovde se živi od rada.

Sve u svemu, zaključila sam posle samo par dana istraživanja da nikom nije bilo dopušteno da menja, skrnavi i rasklapa misteriju o babi Miljci kao da je to njegova privatna prćija  jer je ona, kakva god bila, predstavljala živu legendu i bila vlasnistvo čitavog sela. Brend! Okolna sela nisu imala takvog lika. Pored nesumnjive koristi u vaspitavanju dece, bila je večna tema i proizvođač čuda, generator trofazne mašte, pojačivač  signala za nepoznato… Bila je strah i strah od straha…

Teško da je iko mogao da bude realan nad njenom nadrealnom pojavom. Ja sam pokušala, onako u sebi i za sebe, da niko ne čuje. Čak ni moje nesvesno koje voli strahove i drugu groznu hranu, a  koje je  još od detinjstva nakupilo hladne grudve straha od nje i progutalo ih sa zadovoljstvom kao vanilice. Od tada ih  čuva u nekakvom zamrzivaču da se ne odlede. Da li zbog njih ili zbog nečeg drugog, tek Miljkin lik se kasnije u mom životu često pojavljivao. Na primer u liku moje učiteljice, zatin moje profesorke latinskog, moje gazdarice na fakultetu i nekih drugih. Bila je to misterija. Osećala sam da tu postoji nekakva zakonitost, ali nisam znala da je protumačim. Morala sam da se suočim s njom. Oči u oči. Moje oči u Miljkine oči. Strašno, ali neophodno! Bilo bi preterano da još koja Miljka uđe u moj jedini život.

I, učinila sam to. A onda me izdao sopstveni strah! Nestao je. Jesam li ja ili je ona postala neko drugi! Izgubila sam orijentaciju. Bez straha od nje ona nije  postojala za mene. Neko me je pokrao, neko me je olakšao za milione nečega važnog. Preplavila me tuga: ne znam kad sam je izgubila. Babu Miljku mog detinjstva.

…A ova tamo baba Miljka, stara i nesvesna toga šta se o njoj priča i raspreda, sitna  kostoboljna bakica, gluva i nepokretna, ukotvljena u glomaznim piroćanima, bar četiri broja većim gumarama parkiranim kraj tarabe, samo je grejala svoje praistorijske kosti na prolećnom suncu i na svoj način se veselila  kad ugleda decu. Godine su od njenog lica napravile geografsku kartu sa ucrtanim svim mogućim i nemogućim, potrebnim i nepotrebnim linijama i vijugama, tako da se na njemu formiralo mnoštvo koje zbunjuje i plaši njene posmatrače i tumače: od visokih planina i dubokih kanjona, preko pustinja i prašuma, do geopolitičke podele sveta, uključujući i ljudske rase i raspored neklearki sa obe strabe nosa… Sve to u mreži uporednika i podnevaka na globusu koji, istini za volju nije bio baš okrugao već više kruškast… I takav i danas stoji na suvom repeljku njenog vrata koji, kao  brodsko uže u moru, nestaje u zagrljaju macastog kineskog džempera sa zmajem… Onom strašnom crvenom zveri što bljuje vatru na zlatiborski vuneni prsluk izvezen kućicama i kolači oči na ovčice što smerno pasu  po krivim Miljkinim leđima.

 

vesna.laudinovic2 (Custom)Vesna Laudanović je rođena  30. 05. 1957. godine u Beogradu. Do pre dve godine živela je u Sevojnu, a sada u Kragujevcu, gde je inače 1987. godine diplomirala na ekonomskom fakultetu. Pisanjem se bavi iz zadovoljstva i potrebe. Od nedavno šalje radove na književne konkurse. Njene priče „Susret“ i „Mala prepodnevna jednočinka“ uvrštene su u zbirke „Najkraće priče 2009.“ i „Najkraće priče 2911.“, a priča „Plaža“ u zbirku „ Najkraće kratke priče 2012.“ izdavačke kuće „Alma“ iz Beograda. Кratki roman „Izborni proces“ našao se i među izabranim kandidatima za nagradu „Zlatni omnibus 2012“ izdavačke kuće „Smart Studio“ iz Beograda.

Poseban afinitet ima prema humoru i satiri, kao i prema esejima.



About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Džeraldina Delić: Čovjek je hram (iz knjige „Ispod crvenog mjeseca“)

Čovjek je hram priča iz knjige „Ispod crvenog mjeseca“- autor Džeraldina Delić   Ljepota življenja je u različitostima i poštovanju različitosti. Mnogo je primjera, a jedan od njih je bijeli tanjir od porculana...
by Redakcija
0

 
 

Alija Nametak: Priča o arapskim bedelima u Bosni

Sejjid Emin Akkad je dolazio na godine u naš šeher, gdje je tražio da bude bedel za kakva umrlog bogataša, pa, iako nije nikad bio sâm, ako je bilo i drugih Arapa koji su tim poslom dolazili u Bosnu, on nije nikad ostao da...
by Redakcija
0

 
 

Ivana Đukić: Novi ”Kosač”

Ivana Đukić   Novi ,,Kosač”   Śedi tako u svojoj fotelji zavaljen/a, zagledan/a u budućnost kroz prozor svoje fancy kancelarije, i među mislima probira jednu: “Pa, možda ja i nijesam mašina! Možda i ja im...
by Redakcija
0

 

 

Milanka Kuzmić: Kako sam zavoljela školu

Миланка Кузмић КАКО САМ ЗАВОЉЕЛА ШКОЛУ Дошао је септембар а са њим и први дан школе. Док су друга дјеца радосно ишчекивала та...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Alen Talić: Zašto ja?

Alen Talić   Zašto ja?   Mrzim kada su mi misli jače od riječi. Teško je objasniti egzistenciju u četiri zida, ali ću pokušati da što bliže dočaram kako je zbog bolesti biti prisiljen provoditi život u kre...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona

One Comment


  1. Avatar
    ja

    Baš zbog ovakvih priča volim književnost! Uđem kroz riječi u neki za mene, do sada nepoznat svijet, upoznah eto dvije babe, koje su riječima ko kičicom nacrtane.



Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona