Vladimir Bulatović
LETO
Gušim se. Znojim se. Plačem. Noćima…
Podstanar sam od svoje trinaeste. Promenila sam na desetine stanova, gazda i gazdarica. Razroka Bosiljka, koja je insistirala da je zovem Radojka da bi se razlikovala od njene debele mačke koja se takođe zvala Bosiljka, najmanje mi je naplaćivala kiriju od svih. Izdavala mi je sobičak u svom stanu na Medakoviću za samo trideset evra. Mesec dana sam stanovala kod nje. Soba je bila sveže okrečena i deratizovana. Imala je škripavi krevet na rasklapanje i dva stara, masno izlakirana šifonjera. Jedan sam koristila a drugi nisam imala snage da otvorim. Soba se čudno osetila. Nisam znala na šta. Pred spavanje miris bi se pojačavao. Hvatala me je neka jeza. Čitavu noć odnekud je neumorno krckao žižak, a gazdaricina mačka mi je uporno grebala po vratima od sobe. Jedno veče neki vrag mi nije dao mira. Ustala sam iz kreveta. Upalila sam svetlo i stala pred šifonjer. Uhvatih šakama ručke pa ih povukoh iz sve snege ka sebi. Vratanca se bučno odlomiše, a iz mračne kutije pred moje noge sruči se pogrebni venac i uramljena fotografija ukrašena sa crnim florom. Staklo se razbi o moje noge i svu me iseče po kolenima. Obe Bosiljke uđoše u sobicu. Gazdarica pade na kolena pa kupeći staklo sa poda poče da kuka i leleče. Beše to fotografija njenog pokojnog brata koji je poginuo pavši sa skele na građevini. Dlakava Bosiljka stade da oponašajući zvuk svoje gazdarice mjauče i da mi liže krv sa kolena…
Mučim se da zaspim. Glavu mi opsedaju svakojake misli. Nedostaje mi vazduha. Povremeno se okrenem ka mom momku, Milošu. Taj će živeti sto godina. Hrče i krklja jer spava na leđima. Štipam ga, šutiram ga nogom, bodem ga laktom u slabine. Ništa ne pomaže. Čini mi se da hrče još snažnije. Ne mogu da namestim glavu. Žulja me jastuk. Premekan je. Smrdi na buđ. Po čitavu noć iz hodnika od zgrade čuje se cviljenje lifta. Kako ko od stanara izađe iz zgrada tako za njime vrata treskaju iz sve snage. Šta li rade ti ljudi u tri noću? Kuda ide taj ludi i somnabulni svet? Negde sam čitala da nesanica ubija ljudski duh. Ja sam očit primer toga.
Odlučila sam da ustanem iz kreveta. Slučajno sam se oslanila rukom na Milošev ud. Prignječila sam ga svom svojom težinom. Nije se pomerio. Da ne hrče slično medvedu pomislila bih da je mrtav. Iz kuhinje, šireći se kroz trpezariju poput zlog duha, do mene dopire neprijatan miris iz sifona. Miloš neprestano sipa tečnost za otpušavanje. Kaže da će tečnost pre rastopiti cev nego što će ukloniti tvrdokorno začepljenje. Udišem duboko vazduh zadržavajući dah. Odvrćem vodu sa česme. Puštam da dobro isteče. Gledam ka sudoperi gde se davi buba rus. Očajnički pokušava da dopre do sunđerastog ostrva i spase svoj život. Miloš mi je objašnjavao razliku između bubašvabe i bube rusa. Možda je ovo bubašvaba, ipak nisam sigurna. Otvaram viseći plakar i uzimam čašu. Neprestano ponavljam Milošu da treba da kupimo novi set čaša. Sve su okrnjene i još su gazdine. Mrzim da pijem iz tuđih čaša. Naš gazda ima tamne, kvarne zube i usta su mu uvek unakažena krastama od groznice. Nepodnosim aljkave i neuredne ljude. Redovno se odmičem od njega kad dođe po kiriju jer mu se iz usta oseti neprijatan zadah. Njegov escajg, tanjire i šolje sam još prvog dana pobacala u smeće. Miloš kaže da ćemo morati na kraju sve da platimo što smo pobacili.
Pločice na terasi su tople i vani nema daška vetra. Razgrćem rukama veš koji visi sa razapete mlitave žice. Preko puta naše zgrade, na stotinak metara, nalazi se veliki supermarket. To je ogrman sivi, limeni objekat. Ne znam zašto ali uporno me asocira na klanicu. Ljudsku, životinjsku? Po čitavu noć iz tog pravca dopire neko potmulo zujanje. Miloš kaže da se to čuje sistem za hlađenje koji se lako pregreje zbog velikih vrućina u toku dana. Sve on zna. Zbog toga mi je u početku imponovao. Sad me izuzetno nervira. Bojim se njegove ubeđenosti da sve zna na ovom svetu i da ima odgovor na svako moje pitanje. „Miloše, zašto ćutiš kad god spomenem da bismo pre svadbe trebali da upoznamo naše roditelje?“ Na to i na slična pitanja ipak mi ne daje odgovore, iako sam sigurna da ih zna.
Ispijam malo vode iz čaše. Zadržavam vodu u ustima, pa je potom puštam da mi polako curi iz usta po bradi, vratu i dalje ka majici. Sedam na hoklicu. Svukla bih majicu sa sebe jer mi se slepila za grudi. Ne prija mi to. Tamna bradavica mi se nazire kroz mokri pamuk i podseća me na grudvicu od kakaoa. Čujem neki glasan cerek. Vidim grupu klinaca kako u daljini prelaze ulicu. Raspojasali su košulje koje im vise neuredno preko pantalona. Idu iz pravca Save donoseći sa sobom isprekidanu buku sa splavova. Sad bih mogla da igram, majke mi. Spremila bih se za tri minuta. Popila bih tamo jedan voćni koktel, malo bih đuskala i vratila se pre šest. Istuširala bih se i vratila se u krevet. Miloš o tome ne bi ništa znao. On ionako ne podnosi gužvu. Izbegava gomilu. Nikada me nije vodio na neku žurku. Kaže da mudar čovek treba da se drži podalje od mase. Negde sam čitala, udaj se za sveca ako želiš da budeš čitav život grešnica.
Sad već znam, ovog leta slabo ću spavati.
Vladimir Bulatović
Vladimir Bulatović, rođen 1979. godine u Beogradu gde živi i radi.
Napisao zbirku priča ”Izmišljeno ali istinito” 2010. godine. U pripremi mu je nova zbirka priča.
Objavljivao u časopisu ”NIN”, ”Avlija” i zborniku ”Novi mostovi / Нови мостови” (Rožaje).
Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/razne-slike/slides/cvece-u-staklenoj-vazni-sa-hladnom-ledenom-vodom.html
