Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Proza

9. Maja 2014.
 

Željko Kirćanski: Rupa

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

– Prvo pljuneš u šake. Onda protrljaš jednu o drugu. Zatim uzmeš  tomahavk ili lopatu, iskopaš rupu u zemlji taman toliku da može glava da ti stane u nju. Legneš potrbuške pokraj rupe, uguraš glavudžu u nju i pričaš… Šta pričaš? Pričaš o onome šta ti leži na duši. Čega se plašiš, ko te nervira, ukratko izblebećeš sve što te muči. Ali ne sve u istu rupu. Svaku tvoju životnu muku i teret izdeklamuješ u posebnu rupu. Ne smeš šaputati, moraš govoriti razgovetno. Nestaje sva patnja, sve paranoje isčezavaju za tren, sve brige i nemiri postaju prošlost… Rupu moraš brzo zatrpati a zemlju utabati. Ako rupa ostane otvorena, nema efekta. Kao da nisi ništa uradio.  Ako se nanovo iskopa, tvoj spokoj volšebno prelazi na onog koji je iskopao rupu. A ti moraš sve ispočetka… Hajde sad, probudi se, dosta si spavao.

Trgao sam se i ustao iz kreveta. Čudnog li sna. Bio sam nenaviknut na takve snove. I totalno nepripremljen. Tokom čitavog dana su mi u ušima odzvanjale reči indijanskog vrača koji mi se u snu obratio na čistom srpskom jeziku. Doduše sa nekim čudnim naglaskom. Verovatno indijanskim. Velika je šteta što vrač nije imao lulu mira. Da mi podari po koji dim, čuo sam da su se bledoliki razvaljivali od toga.

Dan je prošao uobičajeno. Kao i svaki drugi. U jurnjavi. Da mi je samo znati za čim. Sa onim ko je izmislio žurbu rado bih popričao nasamo. Garantujem da bi oba oka dotičnog gospodina nakon razgovora sa mnom bila zatvorena i pokrivena natečenin kapcima. Pa da ga onda vidim kako će da žuri.

Uveče – opet isti san. I tako iz noći u noć. Stari indijanski vrač i ja sedimo pored vatre. On po ko zna koji put ponavlja istu priču nalik pokvarenom gramofonu, a ja ne mogu da ga prekinem. Vičem na vrača iz sveg glasa, napinjem se do krajnjih granica ali glasa nema. Još jedna bizarna situacija koja samo u snu može da vam se dogodi.

Nakon mesec dana shvatih da je vrag odneo šalu. Ili ću nešto preduzeti, ili ću dozvoliti sebi da sanjam jedan te isti san do kraja života. Sazrelo je vreme za akciju. Rešio sam doakati vraču. Uostalom, toliko sam gluposti u životu napravio, tako da će mi kopanje rupe i razgovor sa istom biti samo blaži trening.

U gluvo doba noći iskradoh se iz kreveta. Žena promrmlja nešto nerazgovetno i nesuvislo. Iz garaže sam uzeo lopatu i otišao u baštu iza kuće. Iskopao sam rupu, zemlja je bila poprilično tvrda. Legao sam potrbuške pokraj rupe , zagnjurio glavu u nju i rekao:

– Muči me san koji se ponavlja neprestano iz noći u noć, već više od trideset puta uzastopno. Hoću da ga se oslobodim.

Osećao sam se kao idiot dok sam zatrpavao rupu i svojski je utabavao. Krajičkom oka sam primetio mog psa jazavičara kako me čudno posmatra isrkivljenog vrata. Nakon toga sam se vratio u krevet i zaspao tek pred jutro, dubokim snom.

– Eto, vidiš da ti je rupa pomogla. Više me nećeš sanjati sem ako me ne pozoveš. Preko rupe, naravno. Hajde sad, budi se, zakasnićeš na posao!

Vračeve reči me silno obradovaše. Kako je slatko bilo probuditi se tog jutra, znajući da sam uspeo u svojoj nameri da se oslobodim sna koji me je izluđivao. Ali ako ta stvar sa rupom zaista funkcioniše, mojim životnim problemima bi uskoro mogao doći kraj.  Znate ono: izgleda šašavo ali pomaže!

Sledećih par dana i noći sam prekopao celu baštu. Život mi se drastično promenio. Postao sam smireniji, sa ženom se nisam više svađao, situacija na poslu se popravila, nisam više ulazio u bespotrebne sukobe sa kolegama, jednom rečju postao sam drugi čovek. Ništa više nisam radio sa žurbom a sve sam na vreme stizao da obavim. Opuštencija.

Sve do onog jutra kada sam video da mi je jazavičar oktopao sve rupe. Uradio je to sistematski sa filigrantskom preciznošću.

Ali za divno čudo, ništa se nije promenilo. Moj teško stečeni spokoj me nije napustio a jazavičar ni malo nije postao smireniji. Čak naprotiv. Ništa mi nije bilo jasno. Te večeri sam iskopao poslednju rupu i pozvao vrača da mi dođe u san.

– He, he. Mnogo si me uveselio u poslednje vreme. Vidim da si najzad shvatio da je cela ta moja priča o kopanju rupa jedna velika prevara. Dugo ti je trebalo. Sada ću biti iskren prema tebi. Ispričao sam ti tu priču samo da bih te naterao da prekopaš baštu. Odozgo je to zaista grozno izgledalo. Suva, ispucala zemlja. Jalova. Bez i jedne travke. Nemoj to sebi nikada više da dopustiš. I nije ti se život tek tako promenio. Ti si se promenio a shodno tome i tvoje okruženje. Uvek imaš mogućnost izbora. Uvek možeš da izabereš onu bolju stranu života. Dobrota i poštenje se iskazuju tek kad odole iskušenju… Zapamti to. Hajde sad, zbogom i probudi se već jednom!

Bilo je nedeljno jutro kad sam se prenuo iz sna. Okrenuo sam se na drugu stranu i nastavio da spavam sa blagim osmejkom na licu. Od tada više ne sanjam vrača. Tog matorog virtuelnog indijanca pod čijim sam uticajem promenio život.

Ne bi tu bilo ništa čudno da se sve na tome završilo.

Nedugo zatim sam primetio da moje komšije revnosno unose u svoja dvorišta nove novcate lopate. Kao po komandi. Jedan za drugim. Kupili ih kažu, na rasprodaji. Matori vrač je izgleda krenuo redom da posećuje komšije u snu.

Odmah sam znao da je počela sezona kopanja rupa u mom kraju. Ako.

Biće to stvarno dobar neki komšiluk.

 

 

 

 

 

Priču napisao Kirćanski Željko. Ima 46 godina, piskara ponekad da га želja mine. Živi i radi u Zrenjaninu, Србија. Otac dvoje dece. Oženjen.

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Milanka Kuzmić: Kako sam zavoljela školu

Миланка Кузмић КАКО САМ ЗАВОЉЕЛА ШКОЛУ Дошао је септембар а са њим и први дан школе. Док су друга дјеца радосно ишчекивала та...
by Redakcija
0

 
 

Alen Talić: Zašto ja?

Alen Talić   Zašto ja?   Mrzim kada su mi misli jače od riječi. Teško je objasniti egzistenciju u četiri zida, ali ću pokušati da što bliže dočaram kako je zbog bolesti biti prisiljen provoditi život u kre...
by Redakcija
0

 
 

Marija Juračić: Jedro na horizontu

Marija Juračić   Jedro na horizontu   Kiši. Tebi se fućka. Sjediš na provi i igraš se krilom galeba. Ne vidi te pa me gleda sumnjičavo kao da mu ja neprekidno podižem jedno krilo. Činjenica da si umro ne sprj...
by Redakcija
0

 

 

Ivana Đukić: Jutro

Ivana Đukić   Jutro   U manastiru Sv. Petra Cetinjskog, na Cetinju, svještenik je živo objašnjavao jednom pridošlici kako je operacijom izliječio hemoroide. Nešto malo niže, komunalni radnik je živo čačkao...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Ivana Đukić: Gostoprimstvo

Ivana Đukić   GOSTOPRIMSTVO   Na Nikoljdan ljetnji, Cetinjski manastir, 2019.   Zvuk grebanja poda prekinu naglim ulaskom: ,,Majko, imamo goste!“ Žena usta brzinom svjetlosti i pokupi špahtlu sa ostalim rekvizi...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona