Karakteristično letargičnim tempom približio se klupi. Primetivši da na njoj nikoga nema, zadovoljno je ubrzao korak. Nije ni seo, a već je osetio potrebu da ustane – ali neće ustati. Potreba da ustane je neopravdana, prazna i besmislena, pomisli – zbog toga se i javlja – jer svako ponašanje je, zapravo, nekontrolisani unutrašnji impuls i suštinski nasumična odluka kojoj se neubedljivo pripisuje svrha kroz puko nazivanje: biti produktivan ili samo postojati – u čemu je razlika? Sedeti na klupi, u prolaznosti sadašnjeg trenutka, ili sa nekim deliti njegov besmisao – gruba razlika ne postoji, ako je izvesno da će svi trenuci ubrzo postati poluzaboravljene i nejasne siluete, nepovratno izgubljene u izmaglici sećanja i senci poluzaboravljenih dana.
Iz vrtloga uobičajenih misli, koje već odavno izazivaju osećaj frustracije ponavljanja, prenu ga prepoznatljivi glas u kome se, još uvek, prepoznaje bojažljiva toplina koja se uobičajeno javlja pre nego što pomirljivo ustupi mesto zasićenju koje neizbežno vodi u prećutno prihvaćenu naviku. Ali ipak pristaje na sve to. Zbog čega? Odgovor mu deluje večito neuhvatljivo i nejasano, ali se uvek ističu drugačiji razlozi, koji, zajedno posmatrani, sačinjavaju jedan veliki, ali prilično bled i neubedljiv, mozaik, bez jasno formulisane poruke koja bi ga izdvojila iz obilja lepo upakovane ispraznosti, a svaki novi razlog predstavlja novi delić koji održava nadu da će se, na kraju, formirati jedna jasna, smislena i jezgrovita poruka, ili makar jedno jedino slovo. Tako je i ovoga puta.
Nakon uobičajenog pozdrava, uslediše sinhronizovani koraci, pažljivo birane reči i par značajnih pogleda – sve u skladu sa ulogama koje trenutno igraju ne bi li se zaštitili jedno od drugog. Oduvek je mrzeo takve situacije – besmislena rutina praznih reči kroz koju se mora proći uprkos zajedničkoj želji koju te reči, ipak, ne izražavaju. Jedva se suzdrža od toga da je upita zbog čega je to tako i nervozno nastavi ove trenutke prošarane prijatnom strepnjom i čudnovatom radoznalošću.
Nešto kasnije, prijatna strepnja je prerasla u učestalo razmišljanje o prednostima koje su imali jedno nad drugim, dok su se značajni pogledi sve više pretvarali u hladno procenjivanje, a bojažljiva toplina stapala sa prošlim vremenima. Uporedo, put kojim su hodali je menjao boju, dobijajući sve tamnije nijanse, i postepeno se sužavao do te mere da više nisu koračali u istoj ravni, već uvek jedno iza ili ispred drugog. Spojeni jedino navikom i daljinom do koje su došli, nastavili su kretanje poput nemih plesača vezanih očiju.
Retko su gledali unapred i unazad, uglavnom zbog toga što im je fokus na trenutnu sadašnjost pružao iluziju kontrole nad sopstvenom i opštom prolaznošću. U povremenim momentima osvrtanja na prošle ciljeve, uvideli su da su se delovi mozaika vremenom gubili, ostajući iza njih, kao iseckana slova najlepše pesme koju je vetar nepovratno raznosio po neograničenoj površini sivog horizonta. Nakon ovog saznanja, uspeli su da se sete trenutka u kom su odvojeno sedeli na usamljenim klupama i čekali jedno na drugo, razmišljajući o sveopštoj uzaludnosti iz koje bi mogli pobeći na jedan jedini način – zajedničkim koračanjem u potrazi za nepoznatim delom puta na kom ne postoje birane reči, ni sinhronizovani koraci, a čiji je mozaik potpuniji i jasniji nego ikada ranije.
Jednog sunčanog i sasvim besmislenog poslepodneva, u mestu koje su ljudi nazvali “Novi Sad”.
Zoran Bar, rođen 1987. godine u Vršcu, Srbija. Po formalnom zanimanju master psiholog, a po neformalnom (koji se valjda najviše i računa) zaljubljenik u kratku priču, egzistencijalizam i film. Trenutno zaposlen kao klinički-psiholog pripravnik na psihijatriji u Vršcu.
Bitne vanvremenske face koje su dale svoj doprinos u definisanju stila pisanja, koji se često može nazvati poezijom u prozi, jesu Kafka, Orvel, Ficdžerald, Remark, Čehov, Žan-Pol Sartr, Ernesto Sabato i Alber Kami.
Nakon više godina povremenog pisanja, po prvi put teži ka tome da predstavi neke od svojih kratkih priča javnosti.
