Ако хоћеш кога да познаш, подај му власт.
А је слово којим почиње Вукова азбука, па је логично да на слово „А“ почне и овај путопис из Тршића. А сваки део путописа биће пропраћен и старим, добрим народним изрекама (које почињу, такође, словима из азбуке) које је Вук годинама и деценијама прикупљао по целој Србији али и свуда где је тада живео српски народ.
Када сте у Тршићу, свакако ћете обићи и централно место у селу – по имену Сабориште, место где се одржавају две традиционалне манифестације – Вуков сабор и Ђачки сабор. А међу старим дрвеним кућицама, малим музејима старинског живота, вајатима и старим занатима, налази се и абаџијска радња, вероватно иста онаква као и пре век-два, једино на вратима недостаје абаџијина порука „долазим за пет минута“. Биле су то, иначе, занатлије које су од грубог сукна шиле народна одела и ношње („аба“ – сукно + „џија“ – кројач).
Благо оном ко зна да не зна а хоће да зна.
Бој на Мишару се свакако није одиграо у Тршићу. Али када долазите до Тршића, а не журите превише, можете ићи правцем ка Умци, па кроз Обреновац, па право ка Шапцу. Мало пре уласка у Шабац, наилази се (са десне стране) на споменик, баш онако леп, јунацима из боја на Мишару. Споменик, са двоглавим орлом на врху стуба, подигли су, о стогодишњици мишарске битке 1906/1806. године, чланови Дриносавског кола јахача „Кнез Михаило“. Ту близу, налази се и музеј (био је затворен, без икаквог додатног обавештења на вратима) а испред њега 
два дивна кипа – са ликовима попа Луке Лазаревића, војводе и команданта коњице и војводе поцерског, Милоша Стојићевића. Па када прођете понекад улицом Милоша Поцерца, сетите се његова јунаштва и док се борио на Мишару и док је неустрашиво гонио Турке после битке. Тада је и заробио целокупну опрему Кулин-капетана са коњем и чувеном сабљом, за коју му је касније Кулинова родбина нудила онолико злата колико је сабља била тешка. Ипак, војвода Милош је тражио да Турци ослободе сво српско робље које су одвели из Поцерине, што ови нису могли извршити јер су их већ продали и разаслали на разне стране, па је сабља остала у рукама нашег јунака.
А има ли кога да се не сећа „Боја на Мишару“?
„Полећела два врана гаврана, са Мишара поља широкога,
А од Шапца града бијелога, крвавијех кљуна до очију,
И крвавих ногу до кољена…“
Веровали или не, баш негде пре уласка у Мишар, по друму су скакутала два гаврана, а да ли су то били баш ови из песме или неки њихов подмладак, ко би то знао. Истина, за гавране се прича да могу да остаре и 150 година, ал` опет, мислим, много је?
Бандула, и то Јоксим, био је деда Вука Караџића, по коме се данас зове једна улица у Тршићу, а у тој улици, у броју 11, налази се конак Бандулић, у коме су нас дочекали, угостили и као најрођеније испратили Кондићи, Драган и Милена. Конак се налази на брду, окружен зеленилом, са предивним погледом на – школу у којој се одржавало републичко такмичење из српског језика, разлог због којег смо дошли у Тршић. А деда Јоксим је још ономад, из Петњице, из подручја Дробњака на Дурмитору, дошао у Тршић, четрдесетих година осамнаестог века.
Ватра и вода су добре слуге, али зли господари.
Вук Стефановић Караџић – одувек је био синоним за Тршић, а и обратно. У кући Јоксимова Стефана, после петоро рано помрле деце, родио се, на Митровдан, син – кога назваше – Вук. Ево и зашто, с то је касније сâм Вук написао: „Кад се каквој жени не даду дјеца, онда надјене дјетету име Вук, јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука да неће смјети ударити. Зато су и мени овако име надјели.“ И стварно, в(ј)ештице одусташе…
Тешко је у пар речи препричати цео Вуков живот: Лозница, Тршић, Први српски устанак, Сремски Карловци, Београд, реума, згрчена нога и штаке, Неготинска крајина, Беч, Пјесмарица, Писменица, Српски рјечник, Азбука, Русија, Крагујевац, Вуков правопис… један невероватан живот и једно невероватно дело. Зато је и Тршић – Вук, и Вук је Тршић. Зато је ту и даље Вукова кућа, као да је домаћин још увек ту негде, док ватра пуцкета у огњишту. А кућу свакодневно обилазе деца и наставници из целе Србије, чинећи цео Тршић једним раздраганим, веселим и младалачким селом.
Врање баш и није близу Тршића, али зато Врањанци јесу. У конаку „Бандулић“ била је, поред нас, смештена једна дивна такмичарска екипа из Врања – мајка и син: мајка је у тој улози рано ујутру и поподне, а преподне је разредна и наставница српског! Полетна и квалитетна екипа! А колико се знање цени у Врање (пардон, у Врању) показује и чињеница да је врањанску екипу довезао лично возач градоначелника, дан раније. Свака част! А кад смо код тога, само да приметим да би било дивно када би деци њихове општине и градови могли за оваква, републичка такмичења, да обезбеде долазак дан раније (дан пред такмичење) и једно ноћење, уз оброк – два. Јер дешава се да аутобуси са такмичарима полазе рано ујутру пред такмичење, и деца – после неколико сати вожње улазе директно у школе, на републичко такмичење. Колико су у таквој ситуацији спремна да дају све од себе, не знам, али тешко да могу да пруже баш свих сто одсто. Штета.
„Вукови вајати“ био је назив некада главног ресторана у Тршићу, данас затвореног (за сва времена?) Данас су лидерство преузели ресторани „Промаја“, „Вуков гај“, „Васића колиба“, и други. Углавном, за гурмане нема бриге у Тршићу. А кад смо код вајата, онај главни, на саборишту, саграђен је још 1914. године, у селу Трбосиље, а овамо пренет 1987. године. Изворно, вајат је мала дрвена кућа, без прозора – која је обично служила као остава. Али вајат је имао и другу, далеко значајнију намену – била је то просторија за живот брачног пара, који је ту могао да ужива у љубавним страстима свог брака, колико-толико издвојено од силних генерација исте породице које су живеле под једним кровом.
Некад љубавно гнездо, данас овај вајат служи као место за разводне ПТТ табле и прикључке за струју. Тужне ли вајатске судбине!
Глава је старија од књиге.
Граматика, тј. такмичење из граматике српског језика био је један од два главна догађаја тог викенда у Тршићу. Други је био – 42. ђачки Вуков сабор. А за све оне који мисле да знају граматику, ево пар питања са такмичења (за осми разред):
1. Речи које потичу из грчког и латинског језика, а данас се могу наћи у скоро свим индоевропским језицима називају се: ???
2. Којим се дијалектом говори у Врању: ???
3. Испиши реч у којој је на првом месту двоуснени звучни праскави (експлозивни) сугласник, у средини средњи вокал предњег реда, а на крају безвучни струјни зубни (дентални) сугласник: ???
(одговоре можете наћи на крају овога текста)
Гучево је, ако имате времена, место које би требало обавезно да посетите. Налази се близу Бање Ковиљаче, која је опет, веома близу Тршића. На Гучеву, планини, озонској бањи и видиковцу, налази се велелепна спомен костурница, подигнута у знак сећања на српске ратнике изгинуле на овоме месту, давне 1914. године. Данас ту заједно бораве посмртни остаци – и нападача и бранилаца. На споменику се налазе Његошеви стихови: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити!“ А поглед одавде је један од најлепших погледа, можда и у целој западној Србији, који се пружа до Лознице, Бијељине, дуж Дрине, а када је баш ведро, кажу да се са Гучева види и цела Мачва, па чак и део Фрушке горе.
Док срце не заболи, не може око заплакати.
Деца – свуда по Тршићу. Када се на једном месту, у истом тренутку, сретну деца такмичари – из седмих и осмих разреда основних школа, па кад стигне и десетак екскурзија из целе земље, па кад се ту још нађу учесници Ђачког Вуковог сабора (који је трајао пет дана, од 22. до 26. маја) – онда имате прави фестивал деце – свих могућих узраста – веселе, раздрагане, радознале деце која, уз по који несташлук, прате своје наставнике и учитеље – од школе до вајата, од вајата до Вукове куће, па све до воденица и ресторана, а ако се ту још нађе и нека лопта – срећи нема краја. Када се предвече деца разиђу – кућама или у аутобусе, Тршић као да бива затворен. Не ради. До сутрадан. А када прва група ђака уђе на главну капију Тршића, код главног паркинга и код Вукове школе – Тршић се изнова отвара, жив и весео. Тршић, без деце – не постоји.
„Дете треба да посматраш,
ал му немој на пут стати.
Што га пре човеком сматраш
пре ће човек и постати!“
(Буквар дечјих права, Љубивоје Ршумовић)
Дуга изнад Мачве и Срема била је једна од највећих и најлепших које смо видели у животу. Враћајући се од Лознице ка Шапцу и аутопуту, нисмо морали да гледамо путоказе, било је довољно пратити дугу.
Друштво за српски језик и књижевност – организатор је овогодишњег, многих претходних, а и будућих такмичења школараца и гимназијалаца из српског језика. Основали су га још 1910. године Александар Белић, Павле Поповић и Јован Скерлић. Да се зна.
Дрвени цреп је цреп којим су се некада покривале куће у овоме крају, а рађен је по узору на раван бибер цреп, како пише на воденици из 1920. године, која је данас део отворене изложбе на саборишту Тршића.
Ђе је слога, ту је божји благослов.
Ђаци су, наравно, највеће богатство Тршића, и у њихову част – сваке године се одржава „Ђачки Вуков сабор“. Ове године био је то већ 42. сабор и трајао је пет дана – а на сабору… свега и свачега. Свечано отварање је одржано у лозничком, Вуковом дому културе. А програм, у тих пет дана, обухватио је и хорове и филхармоније, и обележавање 120 година од рођења Милоша Црњанског, и радионице звука и старих заната, ликовне и књижевне радионице, па концерте дечијих фолклорних ансамбала, ликовне изложбе, позоришне представе и, наравно, такмичења, како основаца, тако и гимназијалаца, из српског језика и језичке културе.
Ето поља, а ето и коња.
Екскурзије су нераскидиви део школовања и детињства. И прилика да се види Србија. Јер, када дођете у неку четврту, пету деценију живота, схватите и да сте неке градове и делове Србије видели само на екскурзијама и никад више. У сезони екскурзија, у Тршић се сливају десетине аутобуса из свих делова земље, из којих излећу буљуци деце и у веселим колонама полазе да виде Вукову кућу, Сабориште и да после нешто и ручају, све успут купујући сувенире по дрвеним тезгама уз главне сеоске правце. А поред њих, наставници и учитељи ентузијастички покушавају да организују децу у уредне и тихе колоне по двоје. Али нешто им то не успева, барем пар последњих векова. И тако по Тршићу шетају ђачка оделења горе-доле, а свуда жагор, смех, гуркање, застајкивање и пожуривање, и мачевање са шареним кишобранима, час отвореним, час затвореним, већ како је то време хтело та два дана.
А кад смо већ код слова Е, и код азбуке, човек не може да се не сети Радована Трећег и лудорија Зорана Радмиловића о деди: „Деда научио азбуку – А, Б, В, Г, Д, Ђ, и кад је стиго до Е рек`о: …“ Хм, шта иде даље и шта је рек`о – ко се сећа, сећа.
Жена ће само ону тајну сачувати коју не зна.
Жеравија, речица која протиче кроз цео Тршић и даје му додатну лепоту. Јер шта је неко место без речице? Речица долази уз стазу која води из манастира Троноша, па се спушта поред Саборишта, и испод пар мостића, поред школе…
Жеравија, иста она поред које је мали Вук чувао очеве козе.
Можда најлепши део Тршића чини управо широка шумска стаза, поред Жеравије, која вас од Саборишта води ка Вуковој кући, а која се касније сужава у стазицу која води ка Троноши. А када шетате, тим ширим делом, видећете и шта све може да се уради са једним обичним бициклом: углавите га између два дрвета и онда ту ређате грање, да не кажем биомасу, па добијете праву шумску скулптуру.
А што се тиче оне горње изреке на слово „Ж“, колико год покушавао, не могу баш никако да је повежем са својом женом. Мислим стварно…
Зло је ко не зна, а учити се не да.
Зеленило је заштитни знак Тршића. На све стране су зелени травњаци, ваљда све зеленији и лепши што их више дечјих стопала оптрчава и утабава. И чему после оно „Не гази траву“?
Зелене се и околне шуме, падине околних брда, зелени се и Жеравија упијајући ту боју околиша кроз који тече. Једино се, крајем маја, у свеопште зеленило природе, умешала, ту и тамо, црвена боја – захваљујући трешњама које су изгледа богато родиле ове године. А могла се наћи и покоја јагодица, и то шумска. Јагодице су се иначе продавале по склепаним околним тезгама, не само у чашама, већ и као спретно нанизане ниске бисера у огрлици. Огрлица од јагодица, једини накит који можете слатко да поједете и да се добро осећате после тога.
И сунце пролази кроз каљава места, али се не окаља.
Изреке, пословице, народне умотворине, духовите, мудре и још мудрије – свуда вас прате док шетате кроз Тршић. На сваких десетак метара стоји, поред пута, по једна дрвена табла – са понеком народном пословицом у којој и даље има више истине и мудрости него у читавим причама или књигама, исписаним са хиљаду пута више слова. Свевременске и универзалне изреке, од којих можете за сваку животну ситуацију увек наћи баш ону праву и јединствену, као да ју не неко смислио и записао баш због вас лично. И ко зна у којем ју је селу и засеоку Вук Караџић чуо и записао, пре скоро два и по века, и колико је генерација неке породице преносило и чувало ту изреку са колена на колено, још по неки век пре него што је Вук наишао.
Језик горе може посећи него мач.
Јоксим Бандула био је Вуков деда, као што је Томо био Вуков прадеда, а Ристо чукундеда. Вуков отац се звао Стефан, а стриц је био Тома. Брат се звао Михаило, а жена Ана (девојачко презиме Краус). А од Вукове деце, њих чак тринаесторо, већина је умрла још у првих неколико година живота. Тако је Вук, после смрти своје, тада осамнаестогодишње ћерке Руже (или Розе?), написао пријатељу: „Пређе два месеца умрла ми је најстарија кћи у осамнаестој години. Тако од дванаесторо деце (у тренутку писања писма) имам још једну кћер у дванаестој години и сина у петој. Чини ми се да ће најпосле моја деца остати само моји књижевни послови.“ На крају су оца, срећом, надживели баш то двоје деце, тј. само Мина (Вилхемина) и Димитрије. Минин јединац је касније трагично скончао свој живот, а Димитрије је, у Русији, наставио лозу Караџића, и тако је ишло све до њеног коначног гашења са Вуковим чукун-унуком Владимиром Стефановићем, преводиоцем српских песника и песама на руски језик.
Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију. Ко хоће ласно, не може часно.
Како се одлучити која је мудрија од ове две пословице? Ето их обе, па одлучите сами.
Киша је била наш неуморни пратилац током дводневне посете Тршићу. Била је то права исконска борба сунца и кише, где се више није знало ко пије а ко плаћа, па је у једном тренутку сунце сијало свом снагом, а киша пљуштала ко луда. Зато није ни чудо да се појавила она и онолика, већ поменута, дуга.
Кондићи, тј. породица Кондић, нуди осим смештаја у „конаку Бандулић“, на брду, и смештај у „апартманима Кондић“ који се налазе на самом улазу у етно-комплекс Тршић. Осим Кондића, и многи други становници Тршића се баве сеоским туризмом (у најбољем смислу те речи) а постоје и планови да се изгради читав дечји центар, негде у близини школе, где би се тако, у будућности, могла организовати комплетна рекреативна настава за школарце.
Колевка азбуке и модерног српског језика – Тршић то свакако јесте, на један симболичан начин, али у Тршићу можете видети и стварну, праву правцату колевку азбуке – колевку за бебе породице Караџић. Може се и дан-данас видети како стоји, на земљаном поду, у спаваћој соби Вукове куће.
Лако је плитку бару замутити и будалу наљутити.
Лозници остадосмо дужни овај пут. Мало због такмичења, мало због времена, мало због шетњи – које је киша повремено допуштала, нисмо мрдали из Тршића, осим излета до манастира Троноша. Тако смо, по ко зна који пут, долазећи овамо и из правца Љубовије, и из Крупња, и сада из Тршића – уместо да форсирамо центар Лознице, само хватали транзитне путеве ка Шапцу и Београду. Мораћемо то исправити првом приликом, и с дужним поштовањем обићи родно место Јована Цвијића и Миће Поповића. Требало би видети и лозничку Цркву покрова пресвете Богородице, па музеј Јадра, ресторан Европа… Овде се ономад водио и „Бој на Лозници“, епска песма са срећним крајем:
Колика је Дрина вода ладна, А на њојзи нигђе брода нема,
Ту је Турчин тада пребродио, Ђе је који доспјети могао.
Преко Дрине мало ко пријеђе, Камо чудо, што у Дрини оста!
Дрина вода не тражи тефтера, Веће ждере без броја јунаке.
Бого мили и Богородице, Од како је постала Лозница,
Нису љепше Србљи задобили, Него тада, кад разбише Турке,
Од Турака шићар задобише.
Ова пјесма свјема Србињима, Од мен` пјесма, а од Бога здравље.
Људи су густо посијани, али ријетко ничу.
Љуте папричице су биле једини минус целога ручка у ресторану „Промаја“. Па је тако српска салата сервирана без тог есенцијалног дела. Али није страшно, ем не волим љуто, ем је то био одличан ручак – од чорбе, преко вруће лепиње, па до роштиља, у хладу дрвећа, у башти овог симпатичног ресторана, свеже климатизованој уз помоћ мале Жеравије. А келнери су, мора се признати, стварно јуначки, а рутински, поднели десант једне екскурзије са педесетак гладних уста. Нахранише их за секунд. За оне који немају времена да седну у ресторан, одмах поред је један киоск са роштиљем на отвореном, са стварно богатим асортиманом. Миришљавим и привлачним, а цена – ситница.
Младо пољубити и богато закинути није грехота.
Манастир Троноша, свега неколико километара удаљен од Тршића, изгледа и даље предивно, као и пре неколико година – када смо последњи пут били овде. Од централног паркинга код школе, пратите асфалтни пут узбрдо, па уз још пар скретања и мало макадама – брзо стижете до пута за Троношу. Наравно, можете ићи и около, лозничком магистралом. А можете и пешке, када је сува стаза кроз шуму.
Као ктитор Троноше помиње се краљица Катарина, жена краља Драгутина. Манастир потиче из 13. или 14. века, а овде је школу учио и Вук Караџић, лично. Као посебну знаменитост, у цркви можете видети тзв. ратарске свеће – две велике воштане свеће, али баш велике – свака има 50 килограма! Једну праве сељани Тршића и Корените, а другу Зајаче и Пасковце.
А у манастиру – цвеће и цветни аранжмани на сваком кораку. Тог дана, кад смо ишли до Троноше, прво смо наишли на једну свадбу која је трубећи вијугала путем ка Лозници, друга се управо спремала да пође формирајући колону код манастира, а трећа је била у току, у цркви, тако да се чак и у порту једва могло привирити од бројних сватова. У повратку смо, хтели – не хтели, упали у свадбарску колону и замало да одемо скроз до Лознице, у ресторан, са сватовима (Већ сам увежбавао: „Добар дан, ми смо са младине стране…“), али се син побунио јер је хтео да сазна резултате такмичења. Данашња деца стварно не умеју да препознају приоритете.
Посебно симпатичан био је свадбарски моторцикл свечано украшен српским заставама. А понека кола из веселе свадбарске колоне заустављала су се повремено уз пут да би сељане, који су стајали испред својих кућа и махали радосно сватовима, почастили кроз прозор кола – понеком флашом пив(ц)а. „Јелен“, колико сам видео. При чему „Јелен“ није спонзор овога путописа.
Није чоеку жао на мало него на неправо.
Народне ношње, у народном колу, летеле су падином испод Вукове куће, у оквиру програма Ђачког сабора. А у ношњама – клинци од десетак или мало више година. Мали фолклорни ансамбл успео је да се, са осмехом на лицу, избори са компликованим корацима, и то у опанцима који су се сигурно лепо клизали по мокром травњаку.
Недељко Попадић – чувени бард дечје песме и организатор „Витезовог пролећа“, био је присутан у Тршићу, али не лично, већ поетично, тј. са својим стиховима – на отварању такмичења из српског. Била је ту једна слатка девојчица, која је – као „човек сендвич“ – уместо реклама носила Недељкове стихове:
„Срце служи да се сања,
срце служи да се сетиш,
срце служи да се дружи
и кад падаш да полетиш“
(из песме „Срце служи…“)
А ако мислите да су Недељкове песме само за децу, варате се. Зато гледајте да дођете до неке његове збирке песама, или је купите својој деци, па је прочитајте и ви… Док то не урадите, ево и строфе из једне од његових најлепших песама – „Молитве“:
Нек дође онај – оном ко чека…
И болеснима пронађи лека!
Молим те душом, телом и хлебом,
заставу своју пронеси небом!
И исцрпљеном – подари снагу!
И заљубљеном – сачувај драгу…
И напуштеном – да нађе брата!
Отварај ноћас небеска врата…
Горе и доле! Десно и лево!
Помози БОЖЕ! Маријо Дево!
Његово називало, а другога издирало.
Његоша, у години када се обележава 200. година од његовог рођења, помињу у свим поздравним говорима на отварањима вероватно свих школских такмичења у Србији, или барем оних којима смо ми присуствовали, а и ред је. Још кад је и такмичар из школе која носи Његошево име, онда је то додатна мотивација за постизање успеха. А поздравну реч, ове године, такмичарима су, између осталих, упутили проф. др Бошко Сувајџић, председник Друштва за српски језик и књижевност и др Миодраг Матицки, уредник часописа и председник Вукове задужбине.
Од речена до створена, ко од листа до корена.
Основна школа или спомен-школа „Вук Караџић“ у Тршићу, подигнута је давне 1907. године, а већ 1908. у клупама је седела прва генерација ученика (њих 39), под командом учитеља Живојина Радосављевића. Камен темељац за школу је положио лично краљ Петар I Карађорђевић.
Колико је могло да се види кратким обиласком, школа заиста лепо изгледа, и споља и изнутра. Испред школе налази се биста Вука Караџића, а у холу, код бочног улаза, може се видети и необична, врло лепа, двометарска скулптура, такође, Вука Караџића. Рекло би се да је настала од једног комада дрвета, а урађена је грубим али мајсторским (мислим на уметничко мајсторство) потезима длета.
Паметан полако иде а брзо дође.
Полицији понекад стварно није лако. У суботу ујутро, појавила се полицијска патрола да би блокирала, тј. забранила улаз колима у етно комплекс Тршић (од главне капије код школе, па даље). Док смо чекали почетак отварања, могли смо уживати у локалној представи – где су апсолутно сви возачи који су намерачили да, ипак, прођу колима даље – нешто објашњавали, кумили, молили, полазили па се враћали, као да им живот зависи од тога да ли ће проћи баш туда… И нико, али баш нико, се није окренуо и вратио назад после првог упозорења саобраћајног полицајца.
Прженице са сиром и кајмаком које је наша газдарица, Милена Кондић спремила за доручак, уз поливање водом за такмичарем кад је кретао на такмичење, били су кључни фактори за освајање друге награде из српског језика. Нека то остане забележено.
Ријечи треба мерити а не бројити.
Републичка такмичења би, да их нема, требало измислити. Како је дивно видети толико деце, наоштрених мозгова, малкице нервозних, како са својим наставницима чекају да покажу шта су све научили и како понаваљају, по стоти пут, граматичке заврзламе нашег језика непосредно пред такмичење. И ако још увек свуда около има (а има, и то пуно) поклањања петица, куповине тестова, уписивања у гимназије преко везе, разноразних протекција и провлачења (који понекад остају константа целог нечијег живота) – овде, на републичком такмичењу, нема фолирања. Овде не долази онај ко не зна, и не може победити онај ко се није спремао месецима, мало по мало. О победницима се одлучује у фото-финишу, за пола поена – које ћете освојити или изгубити чак и ако не знате како се користи цртица, а како продужена црта, тј. да будемо конкретни – ако не знате да препознате (Питање бр. 20 са теста) како се правилно пише следеће:
а) 125. годишњица; б) 125–годишњица; в) 125-огодишњица; или г) 125-годишњица; (решење на крају текста)
Радионица старих заната је смештена у једну од дрвених кућица на Саборишту, и вероватно је ту и најинтересантнија поставка од свих изложених кућица. Унутра је неколико разбоја, спремних за рад, само ако умете да их користите, а изложени су и разни производи од глине, укључујући и један – опанак! Радионица се налази у објекту саграђеном још 1918. године у селу Суводање, првобитно замишљеном да служи као качара (није коме је намењено, већ коме је суђено) променио намену у тор за стоку. А затим је једног лепог дана, пре 25 година, скупштина сточних станара свој тор донирала Тршићу за радионицу старих заната. Кућица је сређена, отворени су додатни прозори и тако те ствари, и данас је то то.
Сиромаштво и кашаљ не даду се сакрити.
Старословенска азбука била је основа Вукове азбуке. Одатле је Вук задржао 24 слова, додао Ј из латиничне абецеде, а онда додао и још пет нових – Љ, Њ, Ћ, Ђ и Џ и тако дефинисао нову српску азбуку, помоћу које вам и пишем овај путопис. Овај путопис је ионако (пре)дугачак, а да сам још за почетке пасуса користио и све „избачене“ старословенске знаке, то би заиста било неподношљиво.
Срећа деце, а и наставника (о родитељима да не причамо) која се појави на лицима и у брзим и енергичним покретима тела док се хита по награду – по диплому и књиге, најлепши је тренутак целог процеса такмичења – како оног „глобалног“ – од првог, школског, па преко општинског и окружног такмичења, тако и оног „локалног“ дела – од буђења на дан изазова, па ишчекивања да прође отварање, уласка у учионице, добијања тестова, решавања и одговарања, чекања да се на таблама истакну решења тестова, па до почетка завршне церемоније доделе диплома. Ту мислим и на сопствену, бескрајну родитељску срећу, кад чујете да читају име баш вашег детета! Хм, детета на које сте месецима пре тога викали што оставља свуда по кући неке књижурине са чудним називима и гомиле ижврљаних папира и тестова скинутих са интернета.
Тешко је мудроме међу будалама бесједити.
Такмичење из српског језика било је одличан подсетник колико смо тога заборавили из давних школских дана (ако смо то и онда научили и знали?) А да бисте се и сами уверили у то, ево поред оних већ датих, још два такмичарска питања, тек да осетите колико се тешко долазило до сваког поена:
16. Подвуци односну зависну реченицу у примеру и одреди њену конституентску функцију: Сви
знамо да је тачно да ко рано рани, цео дан дрема.
Односна реченица врши функцију _________________________________.
17. Нелични глаголски облици:
а) имају само временска значења
б) имају само модална значења
в) имају и временска и модална значења
г) немају ни временска ни модална значења
Заокружи слово испред тачног одговора
Тршић је већ довољно описиван у овоме тексту, по разним основама и под многим словима азбуке, а нека завршну реч о овоме месту каже Вук Караџић лично:
„Ја сам се у Србији родио и узрастао, и за то ми се чини, да на свијету нема љепше земље од Србије, ни љепшега мјеста од Тршића.“
Ћелав се дичи капом, а луди снагом.
Ћирилица, и то српска, за данашњи изглед може да захвали Вуку Караџићу, и вероватно је једно од најсавршенијих писама које се употребљава у данашњем свету. Њена фонетичност и једноставност, тј. чињеница да сваком слову одговара један глас, нажалост, изгледа, не помаже ћирилици да добије првенство у употреби чак и у својој сопственој земљи. Али колико је ћирилица вредно и скупоцено писмо, види се уосталом и по томе што нам мобилни оператери више наплаћују за ћириличне него за латиничне SMS поруке, какво год било њихово објашњење, умотано у технолошко-техничке обланде.
Како год, Вук нам је у аманет оставио, уз писмо, и корисничко упутство за употребу, тј. manual, што каже наш народ, у свега једној реченици: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано.“
У старом душманину нема новог пријатеља.
Успех на такмичењу био је круна дводневног излета у Тршић. Чуј, излета !? Некоме излет, некоме рударски посао. Ђацима је излет почињао тек по објављивању резултата такмичења, а тада је већ било време за повратак кући. Овога пута се на тај мањак излетничке атмосфере нико није жалио, а пре свега због чињенице да смо се кући враћали са дететом које је у руци држало диплому за освојену другу награду на републичком такмичењу, и читавим нарамком књига као материјално опипљивим доказом великог успеха. То вам је отприлике осећај као да је један крај оне велике дуге стално баш изнад вас и ваших кола док се возите кроз Мачву и Срем. Ћуп злата има разне појавне облике, само их треба препознати.
Уосталом, и све ове народне и Вукове пословице вас наводе да, поштујући их, будете успешни. А да има добрих изрека и пословица и ван ових до сада наведених, доказ су и ових неколико, такође – о (не)успеху:
– Пораз није најгори од свих неуспеха. Не покушати нешто је истински неуспех. (Џ. Е. Вудбери)
– Неуспех је успех ако нешто из њега научимо (М. Форбес)
– Успех је једноставан. Урадите праву ствар, на прави начин, у право време. (А. Х. Глазов)
– Најтежа ствар у вези са успехом је то што морате да наставите да будете успешни. (И. Берлинг)
– Ништа боље од успеха, ништа горе од успеха (В. Черчил)
Фришак као кремен.
Фотографије у тексту настале су за време ове већ описане (од „А“ до „У“ и од „Х“ до „Ш“) посете Тршићу. Колико год се човек, писац, трудио да опише неко место, зграду или догађај, понекад једна фотографија испадне много речитија и прецизнија од свих тих десетина и стотина речи. Али – као што и даље радио пренос фудбалске утакмице уз доброг репортера може бити далеко занимљивији од ТВ преноса, тако је, барем се надам, и овај текст занимљивији од фактографског и хронолошког објављивања фотографија из посете Тршићу.
Хитар буди шта чути, а тих говорити.
Хлеб од брашна из воденице „код Ђеде“ мора да је одличан. Са том идејом смо и покуповали силно воденично брашно, а само је питање времена када ћемо једном стварно и умесити тај прави, домаћи хлеб. У сваком случају, кад уђете у воденицу, међу све те џакове разног брашна, уз полетни звук воденичног точка, заиста је тешко да изађете а да се не снабдете и белим, и кукурузним, и ражаним и хељдиним брашном. Воденице поточаре задржале су се тако у Тршићу и дан-данас, на срећу нас туриста, приучених пекара у покушају.
Црква је да се Бог моли а не да се у њој збори.
Црква брвнара на Саборишту је један од ретких новосаграђених објеката на том месту. На табли на дрвеној оградици цркве стоји да је рађена по пројекту архитекте Ранка Финдрика, по угледу на цркве брвнаре које су широм Србије градили мајстори Осаћани, и у Вуково време. Неке од најпознатијих цркви брвнара су и оне у Дубу, у Такову и у Сеча реци код Косјерића.
Црква у Тршићу грађена је од 1999. до 2003. године, када ју је освештао Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије, баш за време завршне свечаности 69. Вуковог сабора.
Црква у манастиру Троноша је, да не заборавимо, посвећена Ваведењу Богородице, и подигнута је давне 1559. године, тачно 440 година пре почетка грађења цркве брвнаре у Тршићу.
Чег се мудар стиди тим се луд поноси.
Чесма девет Југовића је још једна знаменитост целог лозничког краја, као и самог манастира Троноша. Налази се стотињак метара пре улаза у манастир. А на самој чесми пише и ово: „На овоме месту била је чесма коју су према народном предању подигли Југ-Богдан и његових девет синова: Војин, Миљко, Марко, Љубодраг, Радмило, Бошко, Стојан, Веселин и Власкоје-Дамјан, 1388. године.“ Отуда и на овој чесми – десет чесама – једна већа, Југ-Богданова и девет мањих – за његове синове. Чесма је неколико пута обнављана, а сада је то и чесма и капела Великомученика Пантелејмона. На каменим плочама на предњој страни чесме, са леве и десне стране, налазе се стихови народних песама из косовског циклуса, као што су и ови:
„Примаче се царица Милица, па ухвати за узду алата
Руке склопи брату око врата. О мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклонио, да не идеш у Бој на Косово,
Да даш барјак коме теби драго, да останеш са мном у Крушевцу.
Ал говори Бошко Југовићу – Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио, ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац, да ми рече дружина остала
гле страшљивца Бошка Југовића, он не смеде поћи у Косово,
За крст часни крвцу пролевати и за своју вјеру умријети.“
Џефердаре, мој по богу брате! Немој мене с ватром преварити. За око те ни молити нећу.
Џефердар је дуга пушка кремењача из 18. и 19. века, обично са филигранским украшеним цевима и кундацима. Цеви су најчешће биле украшене сребром, а кундак је био од дрвета, украшаван седефом, благо савијен, у облику лука. Персијски џефердари били су чак украшавани и дијамантима. А где је било џефердара, ту је требало имати и џебане (барута и олова, муниције). Или, пошто смо код слова „џ“ – „Џабе џефердар без џебане!“ И обратно.
Џем од шипка је био још један од домаћих специјалитета у конаку Бандулић које морам споменути, и можда још један од тајних састојака потребних за освајање награде на такмичењу из српског језика.
Што један луд замрси сто мудријих не могу размрсити.
Штула, штап и штака били су Вукова техничка помоћ за обилазак свих српских крајева – било је то, и уз штаке, брже и ефикасније него што то многи данас могу да изведу са обе ноге (и још аутомобилом приде). Вукова заоставштина коју је његова ћерка Мина Караџић-Вукомановић поклонила Краљевини Србији, а у којој се налазе и ова три помагала на слово „ш“, оформљена је крајем 19. века. Све је то било изложено у Народном музеју (Вукова спомен-соба), али је део касније уништен током Првог светског рата, приликом аустроугарског бомбардовања Београда.
Данас се сачуване Вукове ствари налазе у збирци Музеја Вука и Доситеја, у Београду, у Господар Јевремовој улици. Музеј се иначе налази у згради некадашње Велике школе, тј. лицеја, отворене још давне 1808. године. Школу је отворио Доситеј Обрадовић лично, чувени српски просветитељ и први српски министар просвете. Следеће питање није било на тесту за осмаке у Тршићу, али је прилично актуелно, нарочито после дешавања са „проваљивањем“ тестова за матуранте основних школа и верујем да ћете лако одговорити:
– Да ли се први министар просвете, Доситеј Обрадовић, данас преврће у гробу због стања српске просвете, 202 године после његове смрти?
а) да б) да
Штета, или можда ипак није (?), што је овоме путопису крај. И, као што на крају на торту дође шлаг (на слово „ш“), ево и на крају путописа – на једном месту, свих тридесет слова азбуке – у једној реченици. Реченица у којој би се свако слово азбуке појавило само по једном – има и своје стручно име: панграм. Тако је давне 1984. године, „Политикин забавник“, под уредништвом чувеног Виба, расписао конкурс за (смислену) „реченицу од најмање слова“, тако да се сугласници смеју појавити само по једном, а самогласници још по неки пут, али да укупан број слова не пређе 35! На крају је првонаграђена реченица, ипак, имала чак 52 слова, а најкраћа 44. Ево и награђене реченице, коју је узгред, саставила Вера Гавриловић, из Лешнице, дакле – Вукова земљакиња: „Фијуче ветар у шибљу, леди пасаже и куће иза њих и гунђа у оџацима“
Аутор једног занимљивог сајта и текста о панграмима (где сам и нашао горње податке о конкурсу), Растко Ћирић, и сам је годинама експериментисао са азбуком, па је успео да дође до реченице од свега 34 слова, која гласи овако: „Дебљој згужвах смеђи филц – њен шкрт џепчић“. Ето и изазова за читаоце овога путописа – да пробају да саставе свој сопствени панграм.
За крај, остао сам дужан одговоре на питања са такмичења из српког језика – Тршић 2013, па да тиме и закључимо ово дивно путовање:
Одговори на постављена питања из путописа:
Одговори на питања (под словом „Г“)
1. интернационализми
2. призренско-тимочким (дијалектом).
3. БЕС
Одговори на питања (под словом „Р“)
20. а) и г)
Одговори на питања (под словом „Т“)
16. Сви знамо да је тачно да ко рано рани, цео дан дрема.
Односна реченица врши функцију СУБЈЕКТА.
17. г)
Ако нисте знали тачан одговор ни на једно од постављених шест питања, а под условом да бисте ипак, неким чудом, знали одговоре на преосталих 14 питања, на републичком такмичењу бисте са тих 14 освојених бодова делили врло високо 38-45 место.
Preneseno sa: Beautifulserbia.info
Istaknuta slika: Vukova kuća u Tršiću. FOTO: Slobodan Ogrizović
