Đura Šefer Sremac
DOMOVINO – SRCE STIDA
Oduvek smo bili tuđa briga
nepismena, balkanska – bez knjiga,
a kad stiže era pismenosti,
izgubismo osnovne vrednosti.
Ni kod babe nije vredno džabe,
ni kod dede poeni ne vrede…
Šta li reći za državu staru
pregorelu, crnu – u nemaru!?
Šta su za nas pravda i poštenje,
čovekove nevidljive časti!?
Kosilo nas često javno mnjenje,
uzdignuto političkom strasti!
Danas nema nigde domovine,
tajkunske bratije preplavile,
sunce sreće ne može da sine,
ljubavlju nas lažnom zakrvile.
Domovino, željna si ljubavi
svog naroda nežna zagrljaja,
upravljaju kužni i gubavi –
svesna li si svog bezgrešnog kraja!?
Dokle ćemo biti svetska gnjida!?
Dokle kâla greha i nečasti!?
Domovino, ti si srce stida,
rob robova globalne bezvlasti!
Kako da te sa majkom poredim,
tom svetinjom moga srca sveta!?
Domovino, ja ništa ne vredim,
jer sa Tvojom – ljubav mi ne cveta!
