Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Satira

18. Oktobra 2013.
 

Jelena Simanić: Koza među vukovima

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

Jelena Simanić

 

KOZA MEĐU VUKOVIMA

 

Milisav se preznojavao, sjedeći  u zagušljivom hodniku niskog prizemlja opštinske zgrade. Sa čela mu se slivalo nekoliko kapljica u tankom slapu. Kroz bijelu košulju koju je nosio još samo jedanput na bratićevoj svadbi, probijao je znoj. Brišući dlanom čelo, nos i obraze, ponavljao je u sebi govor koji je spremio za načelnika. I ono što je Rajka rekla, a i ono što je sam mislio reći. Malo mu je vrelina ovog, kako se činilo najvrelijeg dana avgusta, pomutila misli pa nije mogao da se sjeti svega što je prebirao po glavi cijelim putem.

– Dobar dan, druže načelniče, mrmljao je Milisav sebi u bradu.

Kakav drug, crni Milisave. Dobar dan, gospodine načelniče. Ih, čuj, gospodine. Znam ga odkad je cvrč’o u kolijevci, kud da mu gospodine kažem. Ili da kažem? Bojim se pomisliće da je provokacija?

– Dobar dan, načelniče!

Malo mi to ‘nako šturo. Načelniče. Kako je ono Rajka rekla? Uvaženi načelniče! E tako je najbolje! Poštovani, uvaženi načelniče!

Iz misli ga je prenulo ubrzano kloparanje ženskih potpetica.

– A koga ste vi trebali? – brecnu se osorno na njega mršava crvenokosa srednjih godina.

– Ja bih do načelnika, zvala je moja Rajka da zakaže…

– Do načelnika! K’o da je on, Boga mi, dužan! Hajde, hajde, dole niz hodnik, stvarate mi ovdje gužvu. Milisav se osvrnu oko sebe. Samo on i prazna čekaonica. Ustade i krenu prema dnu hodnika. Žena otvori vrata i za trenutak Milisav ču glasove i smijeh. Na spojenim stolovima stajala je rascjepljana lubenica. Vrata se zatvoriše.

Milisav sjede na crvenu plastičnu stolicu. Malo se osvrnu oko sebe. Kreč je otpadao sa zidova. Izgledalo je kao da ih načinje vlaga. Zeleni itisoni bili su zarozani na krajevima. Preko njih prebačeni drugi. Štedi drug načelnik!

Šte-di! Ma znao sam ja da će on šparno! Moja se Rajka žali, a njoj tako mi Boga u dragstoru bila milina. Nove pločice, svaka se još fuga pozna. Nove police metalne-pa to triput ma’neš krpom i čisto. Lako je čistit’ kad je novo sve. A pogle’ u kakvim uslovima drug načelnik radi! Da te duša zaboli!

Još tol’ke škole završio! Reče Rajka neki dan da je sad ono kako se kaže, majster. Pričaju da je i za doktora poš’o. Što ti je pamet, brale moj! Pa nije ni čudo. Njima je to u krvi. Stric mu eno fakultet gore kod nas drži. Ma znao sam ja još onda da će od njega biti nešto. Ono što su ga hapsili dva tri put’- ma dječija posla. Nije tad im’o  me’s’čin’ ni 25. Eto, sad se uozbiljio. Vidiš, te škole izučio. Ma k’o da su pričali da je prošle godine poš’o na prvu godinu. Brajko moj, koji je to kapacitet!

Ma ja Milisave. Zato je on načelnik. Nije to džaba. Ja nećeš ti bit’! Jedva si onih osam razreda završio.

Opet se otvoriše jedna vrata. Iz njih se promoli mlada djevojka.

– Izvol’te, koga ste trebali?

– Čekam, sine, načelnika!

– A sa’će on, sa’će. Samo što nije. Na radnom je doručku, pa se malo zadržao.

– Čekaću ja sine, ne žurim se nigdje. A ti si mu neka pomoćnica? – upita Milisav.

– Ma jok, ja sam ovdje pripravnica.

– A Boga ti! Pripravnica! Ima jedna u selu, isto pripravnica. Al’me’s’čini u vodovodu. Ili ono bi u Elektroprivredi. Ovaj iksan nesretni zaboravi. Menadžment završila preklani.

– Ih, kakav menadžment! Ja sam magistar arheologije!

– E čuj, Boga ti, arheologije – štrecnu se Milisav – nisam znao da…

– Evo baš radim na projektu implementacije krstastih gotičkih svodova na našem sakralnom objektu koji podliježe po tački slova zakona o revitalizaciji graditeljskog naslijeđa…

Utom se otvoriše vrata na koja djevojka bijaše izašla.

– Bubi, ponesi jednu i Femi. Znači, tri sa sirom i jedno zelje. Ajde odma’.

Djevojče nestade kroz vrata na lijevoj strani. Vi’š ti kako je načelnik doveo obrazovan kadar! Pa dobro je ona moja Rajka mogla i dragstor čistit’.

Magistar arheologije! I sunce ti poljubim!

Otvoriše se ulazna vrata uz snažan tresak. Na vratima je stajao visok, punačak muškarac noseći teget odijelo i narandžastu kravatu. U ruci je nosio crnu kožnu torbu za laptop. Užurbano je protrčao kroz hodnik i projurio pored Milisava.

– Dobar d… – zausti Milisav skačući sa stolice.

I vrata za njim se zalupiše. Milisav se vrati natrag i sjede. Problemi, kolega moj!

Ja ne mogu sa lijehom krompira i pet jabuka na kraj da izađem a on opštinu cijelu vodi. E Rajka, Rajka, sve je ovo tvoje maslo. Idi kod načelnika, idi kod načelnika. Boga ti, da svi idu kod načelnika gdje bi nam bio kraj. Jes’ da sam glas’o za njega, jesam. I Rajka je. Pa veli, imaš pravo da ga pitaš. Takoreći, dužan ti je. Jes’ vala, i jes’ mi dužan.

Dobar dan, poštovani druže načelniče! Milisave avetinjo, mani se druga, tako ti svete nedelje! Doš’o sam, zvala je moja Rajka juče da me najavi. Kazala je ona ovoj curici što se javlja na telefon što sam potego ‘vamo.

Druže načelniče, pardon načelniče-poštovani – vježbao je Milisav govor.

Otvoriše se ulazna vrata još jednom. Mlađi čovjek, u donjem dijelu trenerke, crnoj kratkoj majici pripijenoj uz nabildovani torzo i drečavo plavim adidas patikama, uđe. Otvori prva vrata i pridržavajući ih jednom a vrteći ključeve u drugoj ruci, poviri unutra. Milisav ugleda opet onu lubenicu koja je sada već bila sasvim oglodana.

Ona crvenokosa skoči sa stolice.

– Uđi, uđi. Jesi to po dozvolu doš’o? Evo načelnik baš jutros za tebe pita.

Tip pročačka uvo onim ključem.

– Ma ja, evo svratio da to riješimo. Juče mi bili ovi iz inspekcije. Ja im kažem, načelnik je to završio. Daj dozvolu, daj dozvolu! Evo radnici mi već drugi dan čekaju. Prop’o mi sav beton za ovu treću ploču.

– E mo’š mislit! Evo ja ću odma’ Darinku nazvat.

Uze telefon.

Milisav je škiljio kroz otvor vrata. Pokraj lubenice prevrnute tri šoljice od kafe. Jedna punačka žena sjedi za stolom i kroz cvike gleda u šolju. Čuje još dva glasa, ali ih ne vidi.

– Vidim Boga mi, put. Evo vidiš, ovdje. Evo soko raširio krila – čitala je proročanstvo iz šoljice ispijene kafe.

– ‘Alo Daro! A Miro ti si! Kad si to došla? Ja, reče mi Borka, otišla Mira u Grčku. E reko’ neka je vala, zaslužila je! Šteta samo, ova kiša… A vidi sad što se proljepota. Ma kaže Borka. Pa ja k’o veli ovde padalo, pa i dole. Nije, kažeš? E čuj Boga ti! Ma ja, što se ne’š kupat. Mi kad smo proljetos išli, jedno veče padalo, ma kakva kiša, nije to k’o u nas. To prosto milina, prija… ja, ja… ma ko da ne znam kako na Zakintosu. Jesi imalo boje dobila? Ma vala i ako nisi, od kupljevine ti je ono dosta. A nisi bila nakupljevini? Pa meni reče Borka. Ma ja, ‘ajde posle ćemo, nego dajdera mi Daru, evo jedan klijent mi čeka.

– ‘Alo Daro? Evo, ovde mi Petrović. Ja, ja. Pa mi reče da mu još dozvola nije gotova, a pred’o je papire ima četiri dana. Samo evo lično da ti potvrdim da je načelnik sve odobrio! Sramota da čovjeka maltretirate. Evo, danas je druga ploča trebala  biti izlivena..

– Treća – dodade ovaj mirno dok je još čačkao uvo ključem.

– Šta kažeš? Treća, treća. Daro, jel’ završeno? Kako je Jovan? E mačka mala. Hajde zvaću te kasnije.

– Sređeno! Sutra navrati. Pogledaj ti ove s’ dozvola. Prvi kapitalni projekat, prvi tržni centar u gradu a oni zatežu. Ih, kakvi smo! Izvini još jednom. Sad odjednom građevinska inspekcija traži dozvole. Nek’ idu dole u mahalu, nek’ onoj bijedi traže dozvole. Sve se bojim da je neko ima. Nego tebi piju krv, a sutra kad raspišeš konkurs za kasirke, ti isti će za ćerke da te mole. Da si pametan, sve bi zapošljav’o sa strane. Kad smo takvi. Ih, kakvi smo! Da nije načelnik prepozn’o investiciju, još bi ti i pare za zemljište tražili. Svima počeli sad tražit’ pare za gradsko zemljište. Nikad to u nas nije bilo, evo ima 20 godina. Čovjek otvori lokal, zaposli radnike, uloži u imidž grada, a ovi lešinari mu se oko vrata objese. Dok je Bog pomago, sve smo mi oslobađali struje, vode, grijanja. Zemlju si mog’o investitoru poklonit’. A ne daju sad ovi iz vlade ništa. Ma jedva je načelnik ovo za tebe izganj’o. Glavu je za tebe u procjep stavio.

– Znam, naopako vrijeme došl’o. Žurim. ‘Ajde vidimo se sutra mala – namignu joj, zatvori vrata i ode uz isti prasak sa kojim je i došao.

Napokon na vrata načelnikove kancelarije proviri ljepuškasto lice sekretarice.

– Načelnik će vas sada primiti – obrati se Milisavu.

On ustade, pređe još jednom rukom preko čela i uđe.

U velikom, crnom, kožnom naslonjaču sjedio je načelnik. Ispred njega masivni sto od hrastovine. Navučeni zastori, u prostoriji prijatno, klima rashlađuje. Tepih nov novcijat, persijski. U uglu kožna garniture i staklena vitrina. Pred načelnikom otvoren laptop.

– Dobar dan dr… poštovani načelniče!

– Uđi, uđi… – promrsi u bradu načelnik.

– Evo ja sam doša’o – poče Milisav stojeći tik kod vrata.

– Čekaj samo minut da završim nivo – prekinu ga ovaj.

Milisav ustuknu korak unatrag i spusti glavu praveći tek ovlaš rukom znak da načelnik ne žuri. Načelnik je užurbano kliktao mišem po nekim šarenim kuglicama. Milisav bi samo tu i tamo čuo zvonak zvuk ping- pong.

Napokon načelnik uz psovku zaklopi laptop i zavali se u naslonjač. Milisav ovo shvati kao zeleno svjetlo i priđe stolu.

– Sjedi Milisave, sjedi. Kako je? – upita ravnodušno načelnik.

– Dobro, fala Bogu, dobro. Ne žalim se. Kad vidim ovdje kod vas kako je teško, fala Bogu, dobro mi je. Baš Rajki juče kažem, lako se nama zajebavat! Rajka kozu čuvala pa joj nije pravo! A da mora vaskoliki narod. A nekom treba ovo, nekom ono. Ko bi silnom narodu ugodio!

– Ja, moj Milisave, ja, kakvi lako!

-Baš kaže Rajka, kad bi doš’o načelnik u nas malo kad bude na odmoru. Ćaća mu i majka stalno viču, nema kad. Kad bi do’šo, pa barem za vikend da malo o’hane.

– Ma nema se kad moj Milisave. Glave ti ne dižem, ako mi vjeruješ. Eto i sam znaš, ćaću i majku ne uspjevam obići. Evo baš sam ovog ljeta mislio, al’ imam radnu nedjelju na Zakintosu. Šta ćeš, moram. Ne pita te niko.

– A gre’ota je druže načelniče, gre’ota je.

– A šta ćeš! Žrtva i to ti je! Kad se prihvatiš odgovornosti, nisi više sam sebi najpreči – eto ko ti na primjer Milisave. Ja za narod odgovaram, ej!

Načelnik ustade sa stolice, stavi ruke na leđa i pođe gore-dole niz kancelariju.

Milisav ga je pratio pogledom.

– Znaš li ti, Milisave, kol’ka je to odgovornost! Hiljadu stavki u glavi! Mislite vi, znam ja, vi svi mislite, uvalio se u fotelju i sad prst u uvo!

– Ma ne mislimo druže načeniče.

– Ma dobro Milisave, ti ne misliš ja znam. Al’ drugi…

– A ja moram da razmišljam jel’ doteklo za plate u Vodovodu, jesu ovi iz Pošte platili struju, ima li goriva za Komunalno. Ma da ti ne nabrajam. Znaš li ti samo Milisave, kolko ja zaposlenih imam u vatrogasnoj brigade? 86! Ej samo 86 plata u jednom preduzeću a kolko ih je bolje da ti ne pričam…

– 86! Nisam znao, druže načelniče. Ja, mora se, da ne daj Bože bude kakvog požara…

– Znaš li da ih u šumarstvu ima 174? Od tog 41 šumar?

– Čuj 41? Pa gospodine načelniče, kod nas nema šume…

– Pa pošumljavaju Milisave, pošumljavaju. Da nema šumara da čuvaju sadnice, sve bi djeca počupala. A i ja tebi pričam Milisave, k’o da se ti razumješ.

– Pa znaš ti kol’ko meni samo osnovnih sredstava treba za evo ovu opštinicu, vidio si – nemaš šta vidjet – 64 pripravnika – ej! Šta ‘š, moraš primat’, mora omladina radit’. Da mi Evropska unija nije donirala sredstva da nadogradim ovo lijevo krilo opštine ne znam gdje bi s tol’kim radnicima. Al’ da ne griješim dušu Milisave, ma to radi, to se ne savija.

– Vidio sam ja, druže načelniče, baš ova mala…

– A nemo’š sve rupe zakrpit’, nema ti Boga! Jednog se kotarišeš, drugo te čeka. Pa džaba ti što si stručnjak, džaba sva nauka, kad je kriza.

– E baš sam zato mislio druže načelniče…

– Evo, ja, ja moj Milisave, prvi čovjek opštine vozim se u Mercedesu starog načelnika. Ej! Pa ja sam jedini gradonačelnik u državi da ne može ni novi Mercedes priuštiti. Gledaj – i kucnu prstima po laptopu – ovo mi je laptop od malog. Da ja sebi ne mogu u ovoj krizi priuštiti pošten kompjuter. Sreća mali im’o ovaj viška pa mi dade. Ali, ne žalim se Milisave, ne žalim.

Podiže teatralno ruku okrećući dlan prema Milisavu.

– Biće, kažem biće. Ko radi imaće. Eno, djeca mi se fino zaposlila, jedno u Centralnoj banci, a mali mi u Telekomu. Žena neki pos’o gura, Spa centar, ma malo nešto, nema ni 20 zaposlenih. Ja njoj kažem: e moja Boso, ti mi znaš šta je pos’o. 20 zaposlenih! Kako bi da si na mom mjestu, a? Evo baš mi je danas treb’o doć’ ovaj saradnik, neki tržni centar pravi, pa se Bosa interesuje za poslovni prostor! Nešto je uspjela odvojit’sa strane. Ma odvajanje od usta moj Milisave, težak hljeb. Pravo da ti kažem i djeca – fini su to poslovi, al’ sve je to od danas do sutra. Aj ti znaj, dokle će Centralna banka. Može sutra propast’ sve. I Telekom. Evo sad da mi kažu prop’o, ja se ne bi’ iznenadio! Eeee! Sekiracija i džaba!

– Pa ja sam doš’o, ovaj, moja Rajka, baš neki dan…

– E sva sreća Milisave, pa nemaš djece.

– Pa jes’ vala, druže načelniče.

– Sto sreća! Pa opet manje devera! Da smo samo Bosa i ja, lako bi. Ma ne bi se razmišljo. Nego ‘vako stan Bojani, stan Goranu, ‘oće ovo kuću na moru, ovo drugo za oči, daj i njemu. Jednom auto, odma’ jauče i drugo. Ma jedva moj Milisave, jedva sve rupe zakrpit’. Evo baš sam dig’o kredit. Gore kod nas u Bogovićima mislio jedno etno selo, šteta gore ono da propada, ‘nolka zemlja neiskorišćena. Nisam ja to mislio nešto vel’ko, pomalo, 5-6 objekata, jedno jezerce vještačko. Pa sad mi i o kreditu valja razmišljat’. Ma moj Milisave, kažem ti blago tebi.

– Pa jes’ vala, druže načelniče, kako lako. Nije lako ni malo. Vidio sam ja čim sam doš’o. Nego da ja kažem mojoj Rajki da spremi jedno školjku jaja, malo mrkve, peršuna, sve naše iz bašte, pa da vam, druže načelniče, pošaljem po kome. Imam i finih šljiva i jabuka, domaće, sve naše, neprskano.

– E moj Milisave, malo je takvih k’o ti. Ako k’o pođe odozgo, pošalji, neće biti laka godina. Nećemo lako nikako.

Uđe sekretarica.

– Načelniče, evo stigao vozač, kasnite na ručak. Zovu već iz hotela.

Ustade i pruži ruku Milisavu.

-E moj Milisave, baš ti fala što si navratio. Pozdravi mi ćaću i majku. Vidjeću na jesen da navratim. Upamti šta ti kažem, ide teška godina, tebi je blago. Pored one koze ti barem nećeš biti gladan.

Dok je išao kući, mislio se Milisav, kad bi makar malo mlijeka imao, načelniku da pošalje. Ali nema, juče vuk mu pojeo kozu.

Pa mu se nešto oko srca stisnu jer niti je imao šta drugo da da osim malo mrkve, peršuna i šljiva, niti je znao kako Rajki reći da nije našao novce za drugu kozu.

Pogleda u nebo, pognu glavu pred Bogom i požuri uz zelena brda.

 

Jelena Simanić

Jelena Simanić

Jelena Simanić, rođena 31. 12. 1986. godine u Sarajevu, Bosna i Hercegovina. Po zanimanju arhitekta. Trenutno živi i radi u Beču, Austrija.

Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/zivotinje/slides/planinska-koza-na-vrleti.html

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Intervju sa NJ. E. Nataliyom Fiyalkom

INTERVJU SA OTPRAVNICOM POSLOVA AMBASADE UKRAJINE U CRNOJ GORI NJENOM EKSELENCIJOM NATALIYOM FIYALKA  Razgovarao: Božidar Proročić   Prvi tragovi ljudske civilzacije u Ukrajini sežu još u daleku prošlost prije 300.0...
by Redakcija
0

 
 

Božidar Proročić: Razgovor sa Nebojšom Burzanovićem

Gospodine Burzanoviću, direktor ste Narodne biblioteke ,,Radosav Ljumović” koja čuva tradiciju knjige punih 138 godina jedan je od najljepših kulturnih reprezenata glavnog grada Podgorice koliko je važno da ovako značaj...
by Redakcija
0

 
 

Remza Lagarija: PITANJA PJESNIKU NADANJA

Remza Lagarija   PITANJA PJESNIKU NADANJA   Koliko svjetlosnih godina postojiš U krilu svemirskog ozračja Pjesniče nadanja Čuješ li šapat mjesečeve sjene U valovima toplih riječi Što se pomiješaše sa pjesmo...
by Redakcija
0

 

 

Nataša Žurić gostovala na Cetinju

ODRŽANO AUTORSKO VEČE PJESNIKINJE IZ MOJKOVCA NATAŠE ŽURIĆ NA CETINJU Piše: Božidar Proročić Nataša (Rakočević) Žurić, rođena je u Mojkovcu 1967. godine. Član je KK „Grlica”, KK „Stihom govorim”. Piše p...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

RSCG: Ljudska prava i sloboda govora

Radio Slobodna Crna Gora: Prva radio emisija o ljudskim pravima i slobodi govora koji se realizuje u okviru projekta ”Young journalist for human rights and freedom – Mladi novinari za ljudska prava i slobode” koji je podr...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona