Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Satira

23. Februara 2014.
 

Radoje Domanović: Mrtvo more, 1902. (odlomak)

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Ја сам врло много путовао по свету. Неки то верују, а многи не верују, већ држе да сам ја то уобразио. Чудновато! Уосталом, што рекао неко, цела ме се ствар не тиче ништа. Главно је да ја држим да сам врло много путовао.

Путујући по свету човек види свашта, често што ни у сну није снио, а камоли будан могао замислити. Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију. Читао сам и тај путопис, и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га занесењаком, па чак и лудим човеком. Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да су пале с Месеца (а не виде како и поред њих и поред нас пролазе свакодневно толике индивидуе које су много горе него да су с Месеца пале), а већ њихов стереотипни црвен кончић што се, не знам, провлачи кроз дело, куда ли, бестрага, изишао ми на врх главе.

Ето, дакле, тако и ја, путујући, наиђем на једно дивно друштво, управо место, државицу, шта ли.

Прво на шта наиђем у тој земљици (хајде, баш да је тако клот зовемо) беше неки политички збор.

„Лепо, бога ми; куд ја да натрапам на то чудо!” – помислим у себи, и би ми непријатно, јер сам се у Србији већ одвикао од политичких зборова и учешћа у јавним пословима. Све се то једно с другим груписало и измирило, па нема човек с ким ни да се честито завади.

Изненадио сам се. Збором руководи представник власти у том крају земљице, ваљда га зову окружни начелник, а он је и сазивач политичког збора.

Многи грађани дремљиви, подбули од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена, очи затворене, а глава им климата лево-десно, горе-доле; занијају се по две грађанске главе мало јаче, ударе се, презну, оба политичара погледају тупим погледом један другог, не изненаде се ничему, очи им се опет затворе, и главе климатају ревносно и даље. Многи легли те спавају, а хркање се разлеже да је милина чути. Многи су, додуше, будни, али трљају очи и зевају слатко и гласно, те као да помажу, ради боле хармоније, онима што хрчу у хору. Погледам, кад са свију страна пандури носе на леђима грађане. Сваки упртио по једног па га носи на збор. Неки, мирни, ћуте и гледају равнодушно око себе, неки заспали, а неколицина њих се праћају и отимају. Неке, упорне, дотерују везане.

– Какав је ово збор? – питам једног.

– Ко ти га зна! – одговори ми равнодушно.

– Ваљда није опозиција?

– Опозиција! – одговори опет не гледајући ни ко га пита.

– Па зар власт сазива опозицију на збор, и још луде силом доводи? – упитам.

– Власт!

– Па зар против себе?

– Сигурно! – одговори ми с досадом, као у некој недоумици.

– Можда је збор противу народа? – упитам.

– Можда – одговори онај на исти начин.

– А шта ти мислиш? – упитам.

Он ме погледа тупо, безизразно, слеже раменима и рашири руке, као да би рекао: „Шта ме се тиче!”

Оставим га и хтедох прићи другом, али ме његово лице без икаква израза одврати од тог лудог, безуспешног покушаја.

Одједном, чух неки љутит глас:

– Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се дале не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па то тако из дана у дан, да се већ човеку згади и на ту послушност.

„То је диван и образован народ!”, помислим у себи и позавидим тој идеалној земљици. Ту, ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност. Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој мирољубивој полицији.

– Ако ви тако продужите и дале, – виче начелник оштро, љутито – онда умемо ми окренути други лист, па ће влада указом постављати опозиционаре. Час посла, а тога, ако нисте знали, има у другом свету. За вођу крајње и оштре опозиције против данашњег режима поставља се тај и тај, с годишњом платом од петнаест хиљада динара. За чланове главног одбора опозиционе странке: тај и тај, тај и тај, тај и тај, па хајд. Па, онда, за опозиционаре округа тога и тога: тај и тај, тај и тај, па мирна крајина. Не може то овако више. А влада је већ нашла пута и начина да покрене и један лист против себе. Зато је већ почела водити преговоре и нашла добре, поуздане, верне људе.

Грађани, односно опозиционари, гледају дремљиво у начелника и на њиховим лицима се не опажа никаква промена. Нити их то изненађује, нити буни, нити радује, – апсолутно ништа, као да начелник ништа није ни говорио.

– Дакле, ви сте сад опозиција! – вели начелник.

Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно. Он узе списак свију присутних, односно дотераних на збор, и поче прозивати.

– Сви су ту! – рече после прозивке задовољно.

Начелник се затури у наслону од столице и протрља руке од задовољства.

– Е, доброоо! – рече с осмехом на лицу. – Сад, у име бога, да почнемо!… Ваш је задатак, као противника владиних, да владу нападнете најоштрије и да осудите њен политички рад и правац политике и спољне и унутрашње.

Свет се, мало-помало, поче прибирати, док се, тек, један пропе на прсте и диже руку, па процвиле слабачким гласом:

– Ја знам, молим господине, једну причу о опозиционару.

– Е, деде причај.

Грађанин се мало накашља, промрда раменима, па узе причати таквим тоном да више изгледа да кукуриче, исто онако као што смо ми одговарали у основној школи и препричавали поучне причице:

– Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ је гласао против владиних кандидата. И добра влада зовне к себи и Милана и Илију, па ће рећи:

„Добри Милане, ти си добар и послушан грађанин; ево теби пуно пара и добићеш поред своје службе још једну с болом платом. То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.”

– Потом се влада окрете Илији и рече:

„Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети ти плату што је примаш, па ћу је дати добрима и ваљанима.”

„Дођоше џандарми и ухапсише рђавог и неваљалог Илију, те је много патио и ожалостио своју породицу.”

– Тако пролази сваки онај који не слуша свога старијега и своју владу.

– Врло добро! – рече начелник.

– Ја знам, молим, господине, чему нас учи ова прича! – рећи ће други грађанин.

– Добро. Кажи!

– Из ове причице видимо како треба бити веран и послушан свакој влади, па да човек срећно поживи са својом породицом. Добри и послушни грађани не раде као Илија, па их свака влада воли! – говори опозиционар.

– Лепо, а шта је дужност доброг и послушног грађаnина?

– Дужност је доброг и родољубивог грађанина да се ујутру дигне из постеље.

– Врло лепо, то је прва дужност. Има ли још која?

– Има још.

– Које су?

– Да се грађанин обуче, умије и доручкује!

– Па онда?

– Онда изиђе мирно из своје куће и иде право на свој посао, а ако нема посла, онда иде у механу, где чека време ручку. у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После ручка попије каву, опере зубе и легне да спава. Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у шетњу, па онда у механу и, кад дође време вечери, долази право својој кући те вечера, а после вечере легне у постељу и спава.

Многи од опозиционара испричаше по једну мудру, поучну причицу и објаснише чему нас та прича учи. Затим опозиционари пређоше на своја убеђења и принципе.

Један предложи да се збор заврши и да сви заједно оду у механу на чашу вина.

Ту се мишљења поделише и мораде доћи до бурне дебате. Нико више није дремао. Дође гласање у начелу. По свршеном гласању, начелник објави да је предлог примљен у начелу да се уопште иде у механу, и сад дође претрес у појединостима: шта ће се тамо пити?

Једни хоће вино и соду.

– Нећемо, – вичу други – боле је пиво!

– Ја из принципа не пијем пиво! – вели један из прве групе.

– А ја, опет, из начела не пијем вино.

И тако се појавише многи принципи и убеђења, и отвори се бурна дебата.

Неки поменуше каву (они су у ужасној мањини), а један између њих извади сат, погледа и рече:

– Три часа и пет минута! Ни ја сад не могу пити каву. Ја из принципа пијем каву само до три часа по подне, а после тога времена ни за живу главу.

Дође, после многих говора, који су читаво послеподне трајали, до гласања.

Начелник се, као ваљан представник власти, држао објективно и правично. Ничим није хтео утицати на слободу гласања. Свакоме грађанину дозволио је да мирним, парламентарним путем дâ свој глас за своје убеђење. Уосталом, сваком је то право и законом дато и нашто га онда одузимати?

Гласање је текло у највећем реду.

По свршеном гласању устаде начелник с важним, озбиљним лицем, као што доликује председнику политичког збора, и још важнијим гласом објави резултат гласања:

– Објављујем да је огромном већином победила трупа која је за вино и соду, затим долази мало мањи број фракције за чисто вино, затим фракција за пиво. За каву су гласала тројица (двојица за слатку, а један за горчију) и, најзад, један глас за меланж.

Тај је и иначе, заборавих напоменути, био започео говор противу владе, али му маса заглуши грајом тај детињасти испад. Он онда, мало доцније, поче говорити како је противан и оваквом збору, и како то и није збор опозиције, већ власти пало на ум да се прошали, али га и ту остали виком и грајом спречише да говори.

Начелник после тога поћута мало, па додаде:

– Што се мене тиче, ја ћу пити пиво, јер мој господин министар не пије никад вино и соду.

Наједанпут се опозиција поколеба и изјавише сви да су за пиво (сем онога што је гласао за меланж).

– Ја нећу утицати на вашу слободу, – рече начелник – и тражим од вас да останете при свом убеђењу.

Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то десило кад, у ствари, нико није тако мислио.

И тако се све то лепо сврши, и одоше после дугог и мучног политичког рада у механу.

Пило се, певало, напијане су здравице и влади и народу, и у неко доба ноћи сви су се мирно и лепо разишли кућама.

Сутрадан начелник је послао шифром извештај влади о јучерашњем политичком збору. Извештај гласи:

„У мом се округу појавила јака политичка струја противника данашњој влади. Покрет сваког часа хвата све више и више маха, тако да се ја бојим да не дође у питање опстанак данашње династије. Употребљавао сам све мере које сам могао и сва средства што сам их имао на расположењу да спречим ово зло; али како се тај опозициони, управо револуционарни покрет јавио нагло, као бујица, то су сви моји покушаји били узалудни, и револуционари су се насилно искупили у огромном броју јуче по подне на збор. Из њихових оштрих и дрских говора увидео сам да су анархистичких начела и да у тајности сигурно спремају буну и преврат у земљи. Напослетку, после мучних и тешких напора, једва сам успео да збор растурим, јер је могло бити велике опасности, пошто је један између њих чак претио како ће они оборити монархију и увести републикански систем владавине.

У прилог под ./. шаљем учтиво господину министру списак најопаснијих личности (ту је био као коловођа онај особењак што пије меланж, „цукервасер”, шта ли беше, затим она тројица што су били за каву) и молим за наређење шта дале да предузмем у овако важним и судбоносним приликама по нашу земљу.”

Начелник је одмах, после тако крупних услуга што је учинио земљи и управи земаљској, добио одликовање и класу. Сви они опозиционари дошли су да му честитају, и на томе се ствар сврши.

После свршеног збора, запитао сам био једног:

– Зар код вас нема луди што се баве политиком?

– Било је и тога.

– Па?

– Ништа… Будалаштине!

– Што будалаштине?

– Остави се, молим те; ко ће да ми води политику?!… Почињао је то један!

– Па шта учини?

– Луд човек! Шта има да учини?!… Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта једе у кући. Отац му био мајстор, али последњи човек, а он отишао у школу, млатио се негде по свету, па дошао натраг и започео да ми прича: треба овако, треба онако, па не знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права, па слобода збора, па избори… Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта!

– Па шта му ти кажеш?

– Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију. и он ми прича шта је устав и слобода?

– Можда зна човек?! – рекох.

– Остави, молим те, бар њега знам колико је тежак.

– Па шта уради?

– Шта ће да уради?!… Чита неке књиге, трчи из места у место, агитује нешто, скупио неколико њих, држали неке зборове. Хапсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му ја једном: „Што се заносиш као дериште, те не гледаш свог посла? Видиш да си луд човек?!”

– Шта му други веле?

– Пукоше луди од смеја. Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј.

„Нађе ли устав?”, упита га неко, а цела улица у смеј. – Море, што је било шале с њим, то нема. Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав! рече ми онај, и засмеја се тако да му сузе ударише на очи.

– Па шта је било с њим?

– Пропао је, сиромах. Нема нигде ништа, а и службу му државну не даду… Будала! Његови другови по школи какве лепе положаје имају, а он тако! Није му нико крив. Додуше, хвале га да је био од свију њих најспремнији и најинтелигентнији, ал’ некако занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо. Сиромах!…

– Шта сад ради?

– Море, сад се опаметио, ал’ доцкан! Ми га излечисмо од буба, а како је он био дурашан, ништа власти не би с њим учиниле. Него ми почесмо да терамо комедију, па га још ђаволи прозваше „Устав”. Тако данас, тако сутра, па почеше луди с њим да праве шале где стигну, где стану. Он се бори, бори, па малакса… Жао ми га јадника! Није био рђав!… Сад је паметан, озбиљан човек, не заноси се као пре. Повукао се готово сâм за се, па се слабо с ким и дружи. У сиротињи је, али га многи помажу. Свима нам га је жао, али сам је крив…

– Како сад луди с њим?

– Лепо!… Сад га не исмева нико, воле га луди; а и жалимо га, јадника!

 

Пренесено са: www.6yka.com



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Muslimanski učenjaci se po prvi put složili oko jednog pitanja

Po prvi put u povijesti muslimana povodom jedne fetve nećemo sa tugom konstatovati da se ”ulema razišla”, jer su se muslimanski učenjaci iz cijelog svijeta konačno složili oko jednog pitanja. Ovakav jasan stav ...
by Redakcija
0

 
 

28 godina zatočeništva u srpskim kazamatima organizatora referenduma za autonomiju Sandžaka

NA DANAŠNJI DAN JE TAČNO 28 GODINA ZATOČENIŠTVA U SRPSKIM KAZAMATIMA ORGANIZATORA REFERENDUMA ZA AUTONOMIJU SANDŽAKA   Podsjećamo, prije tačno 28 godina, 4. novembra 1991. godine bivši predsjednik Vlade Sandžaka, tada...
by Redakcija
0

 
 

Predlog za novu-staru zastavu, grb i himnu Crne Gore

S ciljem skretanja pažnje javnosti sa aktuelnih afera koje potresaju političku scenu Crne Gore, ali i dok nije usvojen zakon o zabrani mijenjanja teksta himne, predlažemo da se himna prilagodi svim narodima Crne Gore, tako ...
by Redakcija
0

 

 

Mirza Herco: Bibliotečka tuča

Mirza Herco: BIBLIOTEČKA TUČA Teško stanje u kojem se nalazi naša zemlja sve više navodi njene stanovnike da veliki dio vremena provode u bibliotekama. U svako doba dana one su ispunjene do posljednjeg mjesta i traži se s...
by Redakcija
 

 
Konkursi regiona
 

Željko Jovanović: Reč-dve o lošem položaju žena

Željko Jovanović   REČ-DVE O LOŠEM POLOŽAJU ŽENA   Majka je jednog dana zamolila oca da ubije muvu koja je glasno kružila oko trpezarijskog stola, na šta je otac rekao da nema potrebe s obzirom da će se njen ...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona