Đura Šefer Sremac
KOGA TO PEKU U MAJDANPEKU?
Oj Stradijo, fali ti žarulja –
zasijaće kada krene rulja!
Koga to peku u Majdanpeku –
uši sve zvrje kad nema struje!?
Svetlost je znanje, a šta neznanje!?
Struje nema… vode za kupanje!
Za tehnikom plovimo na vesla,
ne pomaže tu ni novi Tesla.
Stigla era smračenih ekrana,
kompjuterska sja fatamorgana!
S nastavom smo u „zoni sumraka“,
računari kvare našeg đaka (!?).
Zasijale literarne teme:
„Bez struje nam i školice neme“.
U porodilištu jad i beda –
zaledila se i jadna roda!
Zima pritegla, pucaju žice,
ne teče struja ni do bolnice!
Deda Mraz stiže, irvasa zaprega,
s brdom poklona – od leda, snega…
O, bože, bože, niko ne može
izaći iz svoje smrznute kože!
Školice nam ždere „bela kuga“,
eto šanse – zima biće duga (!?).
* * *
Ima l’ šta gore od ljudska nemara!?
Ima – kad nema u drž’-kasi para.
Mnogo priče, a malo se radi,
đavo nam strast-vlast u glavu sadi.
Cvrcnuli smo odavno u čabar,
preko reka brvna ređa – dabar (!?).
Tikvama se pametnim divimo,
za lopovluk „mudrace“ krivimo.
Već i robu prodaju na crno –
raji jadnoj svaki zub utrnȏ!
Para malo, jedva za hleb ima,
a kandžama grebe ledna zima.
Oj Srbijo, šljivom brendirana,
p’jana si bez snage elektrana!
Džabe nam je i „Južnoga toka“,
već patimo od elektro-šoka!
Priroda nam se smeje u lice:
‒ Zemljani, manji ste od sijalice!
