Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Srbija

8. Juna 2018.
 

Ana Stjelja: Moje opredeljenje je dobar i častan čovek, a ne na koji se način moli

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

Рођени сте 1982. године у Београду. Каква су Ваша сјећања на дјетињство које је вјероватно у значајној мјери обиљежио и рат током распада СФРЈ? Чега се најрадије сјећате из дјетињства? Шта сте сањали да постанете, ово што сте сада или нешто друго?

Ана Стјеља: Моје детињство је било прилично безбрижно, све до рата наравно. Обележио га је живот у једном складном и питомом времену које бих од срца волела да се врати, а знам засигурно да неће. Стицајем околности, заслугом мојих родитеља пре свега, већ у раном детињству сам имала прилике да се отиснем на пут, да стекнем навику за путовањем, да упознам неке велике и значајне личности и што је још важније да упознам свет у свој његовој разноликости. Сећање на бившу Југославију је и више него јасно урезано у моје памћење, иако сам у то време још увек била дете. Слике које никада нећу заборавити јесу дуга пешачења опатијском обалом, од Ловрана преко Ике и Ичића и уживање у призору морске пучине и кућа поред обале које су изгледале тако гордо и неприступачно, а опет тако блиско и питомо, јер сам их заволела зато што су постале сећање на један део мог срећног детињства. У моју детињу душу се урезао и Призрен, у који сам путовала, јер је мој брат тамо служио војску. Сада помислим како ми је тај град тако далек и стран, али ми је сећање на њега срећом сачувано кроз фотографије. На једној од њих сам са својим родитељима и братом војником испред џамије, док се у позадини (далеко на брду) види српски манастир. Пожелим и сада да прошетам улицама тог “царског гарада”, као што сам после дугог низа година поново посетила Опатију и прошетала истом оном стазом крај обале. У сећање ми се урезао и Солун са својом градском вревом и радњама у којима сам знала да проведем сате, бирајући неки сувенир или поклон који ћу са собом понети кући. Ништа мање ме није фасцинирао ни Беч, град који су одувек походили умни Срби, а у коме сам је као десетогодишња девојчица, на бечком перону упознала великог редитеља Лордана Зафрановића. То је био необичан и занимљив сусрет. Колико су та путовања оставила утисак на мене говори у прилог и чињеница да сам сваку своју лутку назвала страним или неуобичајеним именом, попут: Калиопа, Пенелопа, Рабија… Дакле, моје успомене на тај “предратни” период су више него лепе и увек их се радо сетим. Рат сам потпуно избрисала из свог памћења, о његовој погубности је излишно причати.
Што се тиче мојих снова о томе чиме бих у животу волела да се бавим, то је такође јасно урезано у моје памћење. Почела сам да пишем са седам година и готово да сам знала да ће мој усуд бити писање. У исто то време сам почела да учим и стране језике, прво енглески потом руски па француски, тако да сам негде у дубини душе веровала да ће мој животни позив бити везан за књижевност и језике. Једно време, посебно у тинејџерским данима, моја сфера интересовања је било позориште. Толико сам била опчињена њиме да сам помислила да бих могла да постанем глумица, и то само зато што сам пожелела да изађем на даске које живот значе, да осетим магију сцене и чујем ту чувену позоришну тишину (о њој сам касније надахнуто писала и била награђена за један свој есеј о позоришту). Занесена том идејом, два пута сам покушала да положим пријемни испит на Факултету драмских уметности у Београду, једном са песмом Марине Цветајеве (коју ми је препоручила дивна глумица Горица Поповић) и одломком из представе „Каролина Нојбер“, а други пут са својом песмом и одломком из Шекспировог дела, односно монологом Јованке Орлеанке. Шекспира сам чак желела да рецитујем на енглеском језику, али ми нису дозволили, уз опаску да ћу ја сутра бити “српска глумица”. На лицима професора и великих глумаца сам видела шта су желели да ми поруче. Дакле, схватила сам да то није био мој пут. Много година касније сам закључила да је заправо моја љубав према позоришту био бег од стварности у тим тешким и мучним ратним временима. За мене је тих година позориште било својеврсно духовно склониште, а мрачне 1999. године током бомбардовања Београда, позориште ми је било и физичко склониште у које сам одлазила свакодневно како бих сачувала духовни мир.
У време када је требало одабрати животни позив, многи су ме саветовали да студирам медицину, јер су у мени вероватно препознали жељу да помажем људима, спремност за учење и посвећеност раду, али су ме моји родитељи од тога одвраћали, јер су они били у контакту са људима те професије, те су сматрали да је то изузетно тежак позив, што заправо и јесте. Моје одрастање је свакако обликовао и спорт, нарочито тенис који сам почела да тренирам са шест година. Како је у питању индивидуални спорт, научила сам да будем дисциплинована, фокусирана на оно што радим и да се ослањам на себе и своје снаге. Захваљујући том спорту сам такође упознала велики број значајних људи чији су ми савети свакако били од користи у каснијим годинама.

Ана Стјеља рођена је 1982. године у Београду. Дипломирала је 2005. године на Филолошком факултету у Београду на катедри за оријенталистику – Група за Турски језик и књижевност. Магистрирала је 2009. године на Филолошком факултету у Београду – смер Наука о књижевности, одбранивши тезу под насловом „Људско и божанско у делу Мевлане Џелаледина Румија и Јунуса Емреа“. Докторирала је 2012. године на Филолошком факултету у Београду одбранивши тезу под насловом „Елементи традиционалног и модерног у делу Јелене Димитријевић“.
Бави се писањем поезије и хаику пoезиje, као и превођењем поезије и прозе с енглеског, шпанског, португалског и турског језика. Бави се писањем кратке прозе и путописних есеја. Бави се ликовним стваралаштвом и дизајном књига.
Песме су јој превођене на хрватски, словеначки, македонски и персијски језик. Сарађује са домаћим и страним, штампаним и електронским часописима. Песме и приче су јој објављиване у домаћим и страним зборницима. Добитник је неколико награда из области поезије и есејистике. Два пута, била је кандидат за Награду града Београда, област Уметност (књижевност и преводно стваралаштво) и то 2013. године за књигу „Песници универзума: Мевлана Џелалудин Руми и Јунус Емре“ и 2014. за превод збирке поезије Ф. Г. Лорке „Тамаритски Диван“. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевних преводилаца Србије, Друштва књижевника Београда, Удружења новинара Србије и Међународне федерације новинара.
Песме, приче, есеје и књижевне преводе објавила је у часописима: Кораци, Градина, Багдала, Поља, Луча, Траг, Аванград, Београдски књижевни часопис, Илустрована политика, Новости, Култура Уметност Наука (суботњи додатак Политике) Магазин (недељни додатак Политике), ЛУДУС, Нур, Наслеђе, Књижевна историја, Свитак, Златна греда, Ламед, Бдење, Наше стварање, Мостови, Браничево, Монс Ауреус, Повеља, Хаику новине, Стиг, Свеске, Сарајевске свеске, Наша прошлост, Одбрана…
Оснивач је и главни уредник магазина „Алиа Мунди“ за културну разноликост. Покретач је и уредник веб-портала ИСТОЧНИ БИСЕР.

Дипломирали сте 2005. године на Филолошком факултету у Београду на катедри за оријенталистику – Група за Турски језик и књижевност. Зашто оријенталистика и зашто баш турски језик?

Ана Стјеља: Многи су ми постављали то питање када су чули који језик сам одлучила да студирам. Те 2001. године то је било врло непопуларно, не знам зашто, мада сам ја увек поносно бранила свој избор, а ево данас, готово две деценије касније, сведоци смо да се многи млади људи, желећи да уче турски језик, уписују на катедру за оријенталистику. Данас, са истим оним поносом као и те 2001. године могу да кажем да сам срећна што сам студирала тај језик. До студија сам учила енглески, руски и романске језике (пре студија француски и шпански, а након студија португалски и италијански) тако да су оријентални језици за мене били својеврсни изазов. Двоумила сам се између арапског и турског и на крају одлучила да то ипак буде турски језик, вероватно је то било судбински предодређено. Занимљиво је да сам током студија почела да учим арапски и персијски језик, а имала сам велику жељу да почнем да учим и хебрејски, али тада нажалост није било професора хебрејског језика, тако да сам помало тужна, одустала од те идеје.

Магистрирали сте 2009. године на Филолошком факултету у Београду – смер Наука о књижевности, одбранивши тезу о дјелима Мевлане Џелаледина Румија и Јунуса Емреа. Реците нам нешто о њиховој поезији.

Ана Стјеља: Једно од најлепших сећања на моје студије јесте свакако рад на магистарској тези о великанима персијске односно турске књижевности ̶ Мевлани Џелалудину Румију и Јунусу Емреу. Морам рећи да је одабир ове теме био веома смео потез, али да сам ја у то истраживање ушла срцем и потпуно се препустила “мистичком еросу” и суфијској мудрости. Она ме је научила да на свет гледам мало другачије. Могу рећи да је то научно истраживање за резултат имало и својеврсну метаморфозу мога бића, откривала сам неке нове тајне сопствене душе, и дошла до спознаје о неким вредностима које су изнад свега материјалног и опипљивог. Поезија Емреа и Румија је поезија љубави, пре свега према Богу, поезија која обогаћује душу неким новим врлинама, поезија која води до божанског извора, суочавајући нас са свим добрим и лошим што носимо у себи, она нас заправо подучава како да пронађемо себе. То је поезија која се не може лако разумети и протумачити, на тај пут не креће свако, већ само одабрани, они који су довољно храбри и духовно зрели да се отисну на тај пут. Ја се још увек спремам.

Докторирали сте 2012. године на Филолошком факултету у Београду одбранивши тезу под насловом „Елементи традиционалног и модерног у делу Јелене Ј. Димитријевић“. Какао и зашто сте изабрали да истражујете живот Јелене Ј. Димитријевић, иначе мало или скоро непознате српске књижевнице? Упознајте нас са њеним дјелима?

Ана Стјеља: Јелена Ј. Димитријевић је за мене, те 2009. године када сам одлучивала коју тему ћу одабрати за свој докторски рад, била право откровење. До руку ми је заслугом моје менторке са магистарских студија дошао зборник радова са неког научног скупа где се пре свега писало на тему оријенталног утицаја на српску културу. Јелена Ј. Димитријевић је споменута само у једној јединој реченици и то као “нишка књижевница”. Та реченица ме је заинтригирала, јер никада до тада нисам чула за ту “нишку књижевницу”. Већ исте вечери сам почела да истражујем о коме се ради и остала задивљена њеним животом, ликом и делом. Фасцинантно је било сазнати куда је све путовала, кога је све на тим путовањима упознавала и колико књига је објавила у то доба када је било мало жена писаца. Дакле, те исте вечери сам одлучила да ће моје истраживање бити посвећено животу и делу ове, тада потпуно заборављене и скрајнуте књижевнице, а да ће циљ тог доктората бити да Јелену Ј. Димитријевић отргне од заборава . Захваљујући мом ментору, професору др Милу Ломпару који је подржао ову моју смелу замисао, ја сам кренула у научно истраживање, трагом ове велике жене.
Дело Јелене Ј. Димитријевић је у целости посвећено двема кључним темама: положају жене и културним разликама, односно сукобу старог и новог (традиционалног и модерног). На своја путовања је одлазила како би се уверила како живе жене широм света, од Грчке, Турске, преко Блиског истока, па све до Америке, Индије и Јапана. На тим истим путовањима је истраживала културолошке разлике између Истока и Запада чиме је и као личност и као књижевница била опчињена. У аманет нам је оставила пуно тога, пре свега своје драгоцено искуство са путовања, преносила нам је све оно о чему је и сама сазнавала, а што је сматрала да њен српски народ треба да сазна. Једна је од првих српских песникиња која је објавила књигу поезије и прва жена српске књижевности која је објавила прозно дело, путопис „Писма из Ниша о харемима“ (1897). Оставила нам је такође пуно материјала за истраживање, своје рукописе, чланке из новина и пуно скривених трагова које тек треба да откријемо и протумачимо. Управо је у 2017. години обележен јубилеј ̶ 155 година од њеног рођења, који сам ја (пошто то није желео да учини нико други) обележила тако што сам дошла на идеју да распишем конкурс за зборник „Гласови Мелпомене“ који је посвећен управо њој, инспирисан темама које је она кроз своја дела обрађивала. На тај књижевни подухват сам поносна, и захвална како својим сарадницима, тако и ауторима који су се на конкурс одазвали у великом броју. Мислим да је Јелена Ј. Димитријевић с правом заслужила овакав један зборник.

Бавите се писањем поезије и хаику поезије, као и превођењем поезије и прозе с енглеског, шпанског, португалског и турског језика. Ко је на Вас највише утицао од пјесника, ко од прозаиста? Како сте и када почели да пишете пјесме? Сјећате ли се гдје сте објавили прве стихове?

Ана Стјеља: Моји књижевни узори су се мењали како сам одрастала и сазревала, односно како сам ширила своја сазнања и знања. Прво сам читала поезију Шарла Бодлера, потом су дошли на ред Лорка и Неруда, а касније суфијски песници. Што се прозаиста тиче, волела сам да читам руске класике, а онда сам открила шпанске и јужноамеричке писце, и ту немам дилему, за мене је највећи писац Габријел Гарсија Маркес, чије сам приче имала част и да преводим. Маркес је доста утицао на мене као писца, тако да се и у мојим причама може пронаћи нешто од чувеног Маркесовог магичног реализма.
Прве песме сам почела да пишем са седам година, али су ти моји први стихови нажалост украдени. Била је то једна бележница у коју сам уписивала своје прве песме. Потраживши савет од једног уредника, више се ни не сећам ко је то био, остала сам без те своје духовне драгоцености. Нажалост, до сада ме прати тај усуд, јер крадљиваца идеја је пуно, у то сам се касније уверила. Сваку моју идеју коју искрено поделим са неким, бескрупулозни људи желе да приграбе за себе… не схватајући какав грех чине. Током основне школе за једну своју песму сам добила Змајеву награду и на то сам поносна. Та награда ми је свакако дала подстрека да наставим да пишем. Повучена лошим искуством, много година касније, своје наредне стихове сам пажљиво бележила и одмах их објавила, и то је званично била моја прва књига, збирка поезије „Моира“ која је објављена 2002. године, у издању тада престижног издавача Народне књиге из Београда.

Пишете кратке приче и путописне есеје. Бавите се ликовним стваралаштвом и дизајном књига. Укључујући и поезију, ако бисте морали само једним од набројаног да се бавите шта би то било?

Ана Стјеља: Тешко да бих могла да бирам између једне или друге уметности, јер су све божји дар, и све ме једнако привлаче. Генерално, не волим да се бавим само једном облашћу или уметношћу, то ми је исувише монотоно, посебно зато што ме мој радознали и креативни дух води на многе стране. Заправо највише волим да правим фузију неколико уметности. Дизајном књига сам почела да се бавим управо због тог свог креативног духа који не мирује. Све то ми омогућује статус самосталног уметника који сам званично стекла 2008. године, а захваљујући којем сам се отиснула чак и у издавачке воде. У почетку сам издавала само своје књиге, а потом и преводе, да бих се сада посветила објављивању реиздања неких заборављених књига из историје српске књижевности на које желим да скренем пажњу, односно које желим да отргнем од заборава. Мислим да сам након дугог низа година темељеног и посвећеног учења, те стицања знања и креативних вештина постигла једну врсту целовитости, због чега се може рећи да сам комплетан аутор.

Члан сте Удружења књижевника Србије, Удружења књижевних преводилаца Србије и Друштва књижевника Београда. Да ли од писања може да се живи у времену када се све објављује на интернету, мало се купују књиге а још мање чита?

Ана Стјеља: Од писања може да се живи само на духовном нивоу. Људи који су материјалисти не могу разумеју тај духовни аспект књижевности и уметности. С друге стране, живот је данас тежак и немилосрдан, цени се само материјално, а не духовно. Да сам желела да се материјално обогатим, сигурно се не бих бавила писањем. Мене писање обогаћује на сасвим један други начин, а то је усуд од ког не могу да побегнем, чак и кад бих хтела. Ипак, борим се за бољи положај посленика у култури, нарочито писаца. Борим се да се писац схвати као професионалац, односно да се писање схвати као свака друга професија, јер је то озбиљан и мукотрпан процес. Тежак је и физички и психички и то многи људи не схватају. Писац није “онај што хода по облацима и сањари”, већ озбиљан и одговоран професионалац који за свој рад треба да буде адекватно награђен, то је мисија коју сам себи зацртала, а наравно од мене најмање зависи да ли ће бити успешна. На мени је само да покушам да укажем на тај проблем.

Члан сте Удружења новинара Србије и Међународне федерације новинара. Зашто новинари лажу? Да ли за ратове већу кривицу сносе вође и генерали или ратнохушкачки новинари? Које електронске и(ли) штампане медије на нашем четвороименом језику можете да похвалите као елементарно професионалне, објективне… да их препоручите родитељима и дјеци?

Ана Стјеља: Пре свега морам да нагласим да ја себе сматрам писцем или аутором који пише за новине, не сматрам себе класичним новинаром. Највише ме занима писано новинарство, односно писање за штампане и онлајн медије које видим као једну врсту едукативног штива, поред њиховог информативног аспекта, наравно. Но, како данас живимо у времену у коме се знање све мање цени, у коме је све друго важније од проверене информације и квалитетног садржаја, сматрам да штампани, а поготово онлајн медији данас морају да преузму улогу едукатора, да понесу ту бакљу којом ће осветлити пут необразованима, онима којима је знање из неког разлога ускраћено, али и свима онима који су заправо жртве овог мрачног времена. Сматрам да данас постоје новинари и нека друга категорија људи која себе назива новинарима, а то нипошто није. Све што ружно кажете и напишете о некоме, заправо говори о Вама, свака лаж и свака написана и изговорена неистина иде Вама на душу. Посебно је трагично и поражавајуће ако за таква духовна “злодела” добијате новац или што је још горе имате редован приход. Ово је фаустовско време. Људи се деле на оне који желе да своју душу предају Мефисту и они који то одбијају. Мени Мефисто увек може да закуца на врата и добиће увек исти одговор: “Моја душа није на продају!”
Без обзира на то што је време такво какво је, још увек има добрих медија. Пратим сву дневну штампу у Србији, и све онлајн медије који свакако све више добијају на значају због веће доступности читаоцима, притом ме не занима ко је власник којих медија (телевизија, новина или веб-портала), ценим само оно што је квалитетно и едукативно. Занима ме садржај, а не политичка позадина. Увек остајем верна листу „Политика“, јер је тај лист за мене део наше културне историје, значај тог листа је немерљив и мислим да би га по сваку цену требало сачувати. Телевизија ме све мање привлачи, али морам да истакнем неке културне и едукативне емисије које је покренула РТС, као на пример Документарни серијал „Оне су померале границе“, о знаменитим и заборављеним женама српске културе. То је, рецимо, смео телевизијски подухват, едукативан и насушно потребан, управо за младе генерације које долазе. Додуше, то је само једна лепа замисао у мору неукуса, шунда, погубних садржаја који су испод сваког критеријума, моралног и сваког другог исправног поимања стварности. Тај и такав садржај би требало потпуно укинути ради моралног и духовног оздрављења друштва. Што се тиче онлајн медија и садржаја који се пласирају на интернету, морам да истакнем веб-портал „Велики људи“ Рајфајзен банке, који се такође бави веома едукативним темама, и има за циљ да скрене пажњу на заборављене личности српске културне историје. То је можда модус како би квалитетни и едукативни садржаји могли да се пласирају, дакле да буду подржани од стране државних институција или приватних, друштвено одговорних компанија. С поносом могу да кажем да ми је драго што сам део таквог једног пројекта. У последње време је приметан пораст онлајн часописа из културе и то ме радује, једино бих волела да они буду финанасирани или бар делимично подржани од стране државе, а не да се све сведе на пуки ентузијазам, јер је важно да држава подржи и награди квалитет, једино ће тако показати да је спремна за промене, за одлучну борбу против свега лошег што тренутно постоји у нашем друштву.

Оснивач сте и главни уредник „Алиа Мунди“ магазина за културну разноликост. Упознајте нас са идејом оснивања таквог часописа и шта значи та једна кап разума у океану мржње?

Ана Стјеља: Магазин „Алиа Мунди“ је покренут у тренутку када су штампани медији масовно почели да се гасе. Посебно ме је забринуло то што је гашењем одређених медија заправо затворен пут неким квалитетним рубрикама које су имале пре свега едукативни карактер, посебно мислим на оне рубрике које су се бавиле културом. У таквом моментуму, одлучила сам да покренем магазин који је осмишљен као регионални пројекат и то онај који ће промовисати и подстицати идеју културне разноликости. Мислим да је то уједно и први магазин такве врсте код нас. Да ли ће опстати зависи од много фактора, не само од моје визије, мог рада и рада мојих истомишљеника. Алиа Мунди је озбиљан концепт, на трагу прихватања различитости, спајања света на културном нивоу, и заправо показатељ колико су људи уједињени када је култура и њено наслеђе у питању. И даље верујем да је љубав јача од мржње, и да добро може и мора победити зло. Иако је зло упорно, самим тим и мржња тешка за искоренити, али упорношћу се може постићи чак и немогуће.

Преводите поезију са турског језика. Реците нам нешто о турској поезији. Покретач сте и уредник веб-портала ИСТОЧНИ БИСЕР. Шта Вас то привлачи са Истока?

Ана Стјеља: Моја љубав према турској поезији развила се сасвим логично током и након основних студија. Као песник који зна турски језик, свакако да ме је привлачила идеја да почнем да преводим турску поезију, пре свега суфијску, јер она ми највише прија срцу, а и најтеже ју је преводити односно тумачити, дакле постоји одређени изазов. Велики турски песник и сатиричар Азиз Несин, једном је кроз досетку рекао: “Од троје Турака, четворо су песници”. Ова Несинова досетка, изречена у његовом духовитом стилу, само говори колики значај Турци придају поезији. Генерално сви источњачки народи су народи који цене поезију, више него прозу. Мислим да српски народ дели тај њихов манир, јер и у српској култури и свести његовог народа, поезија заузима посебно место. Осим суфијске, преводила сам и поезију савремених турских песника, па чак и поезију кипарских Турака, као што је рецимо поезија турске песникиње Неше Јашин која живи у турском делу Кипра.
Веб-портал „Источни бисер“ је само кулминација неке моје замисли коју сам имала од раније. Како тада онлајн медији нису били толико развијени, тада нисам знала да ће у питању бити веб-портал, али сам знала да желим да на једном месту окупим љубитеље оријенталне односно источњачке културе. Читаву ту причу је започео српски песник Јован Јовановић Змај, када је 1861. године објавио препеве источањачке поезије под насловом „Источни бисер: скупљене песме разних источних песника“. Иако је Змај био хваљен и слављен, чини се да је његова склоност ка Истоку, донекле прећутана. Такво је било време. Ја сам одлучила да његову збирку поезије поново објавим, уз неке напомене које су биле неопходне с обзиром на то да је у питању старо издање, односно да Змај није имао непосредно већ посредно знање о Истоку и источњачким песницима о којима сам ја учила током студија, а посебно магистарских студија. Та његова књига је била моја велика инспирација, због тога се веб-портал и зове ИСТОЧНИ БИСЕР. Духовни простор Истока је мој дом, ту се најбоље осећам. Волим његове боје, мирисе, његову несавршеност, његову духовну чистоту, његову моралну беспрекорност, његову широку душу и све оно по чему је посебан. То је нека врста лавиринта, у који уђете и никада више не можете да изађете. Веб-портал је заправо требало да покаже колико је данас јака наша веза са Истоком, према вестима које објављујем, рекло би се да је веома јака.

Путујете и записујете: Записи са Цареве ћуприје, Трагом фараона, Дах прошлости на острву птица, Тајне риђичког атара, Трагом исламске уметности у срцу Персијског залива. Реците нам нешто о својим путовањима и гдје бисте вољели још да отпутујете?

Ана Стјеља: Обишла сам доста земаља Европе, део Северне Африке, скоро све земље Залива. Волела бих да посетим Јапан. Волим њихову свест о природи, волим њихову традицију и поштовање исте, а са друге стране и њихово модерно поимање света и посвећеност раду. Волела бих и да посетим Бразил, можда Индију, Америку и Јужну Америку … Сваки мој пут је путовање, трагање за нечим новим, откривање неких нових предела, неких занимљивих прича, па макар то био одлазак ван града, пут до неког манастира, историјског локалитета, села… до великих градова и удаљених предела.

Уназад 2-3 деценије дошло је до срозавања многих моралних вриједности, од породичних до религијских. Све више се тргује дрогом, купују се и продају гласови на изборима, купују се испити, диплома и радон мјесто, говор мржње се шири као епидемија. Шта то човјека највише опредјељује у дјетињству и младости да постане добар, лош или зао?

Ана Стјеља: Можда смо раније могли да кажемо да се моралне вредности срозавају, сада већ можемо да кажемо да се систематски уништавају. У својој књизи афоризама „Оксиморон“ сам била поприлично оштра када је у питању пад морала српског друштва. У тој књизи сам се дотакла свих аномалија друштва, укључујући и појаве које сте Ви навели у свом питању. Лично сам доста пропатила због тога, јер сам постала црна овца, од особе која је требало да се поноси што је честита и поштена, што све добије заслуженим и мукотропним радом, натерана сам да се срамим, или се макар то од мене очекивало, но мени ништа не може да пољуља пре свега веру у Бога, у исконску доброту, поштење и честитост. Ко је истински на правом путу, њега ништа не може да поколеба. Верујем да је одрастање и васпитање кључна ствар, а донекле и питање како се родимо, мислим да је све то у божјим рукама и да нас је он исклесао онако како је он сматрао да треба.

Да ли и колико времена губите на фејбуку, твитеру, инстаграму… Реците нам нешто за, а нешто против интернета. И како заштитити не само дјецу већ и младе од зависности од интернета поготово што су насиље и порнографија доступни на клик, говор мржње доминантан на друштвеним мрежама?

Ана Стјеља: За мене је интернет пре свега извор информација. Ја га користим као средство за добијање података које су ми потребни за рад и сматрам да би то требало да буде његова једина функција. Све остало је погрешно схватање и злоупотреба. Што се друштвених мрежа тиче, ситуација је слична. Користим их само у оној мери у којој ми је то од значаја за мој рад, проток информација или неко ново сазнање. Фејсбук немам нити ћу га икада имати, из разлога које не бих нашироко објашњавала, једноставно концепција тог човека који је залудео свет ми се уопште не допада. Генерално, не припадам генерацији која је одрастала у време интернета, чак ни паметних телефона. Тек у задњих пар година је почела та интернетска грозница, а пре свега помама за друштвеним мрежама. Мислим да су млађим генерацијама које су стасавале уз друштвене мреже, које лежу и буде се уз фејсбук и инстаграм дословно испрани мозгови и могу само да их жалим. Но, нису они криви, такво је време, немилосрдно и просто их приморава да буду у тренду и да се повинују, по сваку цену. Инстаграм ми се чини као добра замисао, јер волим фотографије, али никако као средство за самохвалу, самољубље и испразно губљење времена. Дакле, на свој инстаграм не постављам своје фотографије, већ фотографије места које обилазим или неких занимљивих ствари које опазим, такве фотографије волим и код других па углавном пратим уметнике и оне којима “селфи” није приоритет. Увек волим да нешто ново видим, сазнам и научим. Твитер сам тек недавно почела да користим, и то баш када се повећао број карактера. У почетку заиста нисам видела себе на тој друштвеној мрежи. Ипак, пратим је, јер волим да будем у току. Али свакако осуђујем неписменост, непотребно коментарисање свега и свачега, а поготово говор мржње, мислим да би то требало забранити свугде, а посебно на друштвеним мрежама које су доступне свима. Мислим да ће родитељима бити јако тешко да се одупру налету свега лошег што интернет и друштвене мреже носе са собом, и да ће се тешко изборити да децу одвуку од компјутера и лаптопова, једино ако се не догоди нека револуција и повратак природи и правим вредностима, у шта сумњам. Интернет револуција би требало да нам донесе неке погодности, да лакше и брже обаваљамо своје послове, а не да нам се живот сведе на испразан виртуелни, лажни и измишљени свет. Битно је како се користе погодности које нам је донела та интернет револуција. У свему, па и по овом питању, сама форма није довољна, већ је важно испунити је суштином. Ја то настојим и настојаћу да радим. Дакле, у потпуности подржавам дигитални свет, јер има пуно предности, важно је само едуковати људе да спознају његове предности, а младима указати на све мане и опасности које вребају “са оне стране мреже”. Читава прича је управо у томе.

Знате ли број књига у Вашој библиотеци? Које су Вам књиге најближе узглављу, односно радном столу? Ако бисте морали са собом на неко пусто острво да понесете само једну књигу, која би то била књига?

Ана Стјеља: Имам доста књига, а при руци су ми углавном оне које или преводим, или о којима треба да пишем критички приказ или оне које треба да цитирам. Нажалост, све сам ређе читалац, књиге су део мог посла, тако да имам мало времена да се посветим књигама за своју душу. Не постоји та једна књига, понела бих свој лаптоп, да ми цео свет, па и свет књига буде на длану!

Вјероватно ће се лингвисти сложити да је данас један те исти језик код Бошњака, Срба, Хрвата и Црногораца. Зашто толико има отпора према називу босански језик? И колика је опасност да ћирилица постане непознато писмо не само нама већ и знатном дијелу српског народа? И како сачувати ћирилицу?

Ана Стјеља: То питање је комплексно, зато и јесте постало политичко питање и предмет расправе, па чак и раздора. Након распада бивше Југославија, свакој од држава је било потребно да се издвоји као посебна нација, а језик је можда један од првих елемената који једна нација мора да има, те су се тако издвојили језици свих народа како би потпомогли стварање нових (а заправо старих) држава. Јесте у питању један језик, али морамо да кажемо да постоје наречја и самим тим тај један велики језик другачије звучи у разним деловима некада велике државе која се звала Југославија. У свакодневном говору то није толико важно, али када се стави на папир, ја као писац уочавам разлику, она јесте мала и у нијансама, али мени важна. Постоји и нека одступања у граматици и вокабулару, но као што рекох то јесте један велики језик који има своје гране, мислим да их све треба сачувати и неговати, и допустити свакоме да говори и пише онако како је научио на оном подручју са кога је потекао. Из тог разлога у свом магазину објављујем текстове на свим поменутим наречјима. Што се ћирилице тиче, мени је она као писмо прелепа. Она је много графички савршенија од латинице. Још од малена сам научила оба писма и на оба писала подједнако, а то чиним и данас. И не сматрам да треба да ми неко замери када пишем на латиници, или на ћирилици, то је богатство српског језика, оно којем би требало да се дичимо, а не да га се стидимо, то је дакле наша предност, а не мана. Занимљиво је да је упаво поменута Јелена Ј. Димитријевић написала једну своју песму на дијалекту (песма „Баба Краса: у мој земан и сʼга“), и то нишком дијалекту, опонашајући тај говор са југа Србије који је препун турцизама и језичких конструкција које су данас тешко разумљиве, али и то је српски језик, дакле, она је још давно увидела значај писања на дијалекту као својеврсну подршку разним говорима Србије, а све како би се језик сачувао у свом богатству и разноликости.

Већ 25 година у континуитету се говори о исламизацији Европе… Враћа се у ,,моду’’ расизам, ксенофобија, фашизам… Је ли претјерана забринутост да се преко ,,дневне дозе исламофобиије’’ припрема амбијент да улогу европских Јевреја 30-тих година 20. вијека замијене европски муслимани 21. вијека?

Ана Стјеља: Чињенично стање јесте да је Европа све више насељена муслиманима, понајвише онима који су отерани са своје земље. Мислим да колико год се трудили да се уклопе, за њих Западна Европа никада неће бити дом. Они су традиционални и патријархални, а западни свет је разуздан и неморалан. Из тог судара два различита концепта света јавља се нетрпељивост, потом расизам и ксенофобија. Ја презирем све те категорије. Свако сваког жели да мења, а то је погрешно. Не занима ме боја коже, раса, религија, занима ме само какав је неко човек, те тако имам пријатеље и међу Јеврејима и међу муслиманима и међу католицима, Индусима… Моје опредељење је добар и частан човек, а не одакле је потекао, како изгледа и на који се начин моли. Надам се да геноцид какав су преживели Јевреји никад више неће да се понови. Не бих волела да будем сведок још једног масовног страдања. Ипак, имам вере да европски муслимани неће доживети страшан и незапамћен усуд европских Јевреја. И не само муслимани, не желим да било који други народ пати, а посебно не због своје вероисповести. Не желим ни да мој народ икада више доживи страдања која је доживео. По природи сам пацифиста, презирем рат и све оно што за собом носи. Оно што је заједничко и једном и другом народу које сте ставили у контекст свог питања јесте нека врста непоколебљивости и истрајности (сваки народ на свој начин), посвећености богу и традицији, зато и јесу мета.

Као интелектуалка и грађанка свијета, зашто (и како је могуће) у 21. вијеку, с једне стране вијеку сексизма и насиља над женама, а с друге стране вијеку људских права и слобода да некоме смета марама на глави муслиманке?

Ана Стјеља: Сматрам да је слобода избора веома важна. Свакоме се мора допустити да живи у складу са начелима његове традиције, вере, обичаја… Никоме не би требало да смета оно што је део културе неког другог народа. У томе и јесте чар и лепота културне разноликости. А из поштовања тих разлика проистиче љубав и поштовање међу народима. Свако друго поимање света за мене је поражавајуће. Осуђивати муслиманку зато што носи хиџаб или рецимо осуђивати Индијку што носи сари, то је потпуна бесмислица. То је питање вишевековне традиције, а не моде, друштвених или политичких схватања. У томе и јесте лепота овог света. Влада велика предрасуда према забрађеним женама. Оне су одувек биле предмет бујне маште, баш зато што је у вези њих све скривено, тајновито. Ја сам лично упознала многе муслиманке, образоване, срдачне, комуникативне које свакодневно носе хиџаб, то је потпуно небитно, тај комад одеће ништа не мења нити утиче на њихову личност или однос са другим људима. Упознала сам такође и оне које не носе хиџаб и које се називају “модерним муслиманкама”. И једне и друге су ме једнако фасцинирале, свака на свој начин, те не видим неку суштинску разлику у њиховој личности, само је питање да ли је нека жена дубоко традиционална и посвећена вери или је пак више модерних схватања. Све док то не утиче на њихов морал и однос према другим људима, за мене не постоји нека велика разлика. Сматрам да свака муслиманка која жели да носи хиџаб свакако то треба и да учини, то је пре свега њена обавеза, или у најмању руку право или лични избор.
Што се тиче положаја жена данас, нажалост, мислим да су жене посустале. Оне су јурећи за еманципацијом погазиле свој морал, и допустиле да им се догађа то што им се догађа. То је такође јако комплексна тема, али једно могу да закључим, а то је да су жене данас приморане да погазе свој морал како би одржале свој еманципован статус. То је јавна тајна, нешто што се прећуткује. Презирем сексизам и супремацију мушкараца, али такође и осуђујем жене због тога што су посустале, што се нису више бориле да сачувају свој морал а самим тим свој дигнитет. Жене које су се у прошлости бориле за наш еманциповани положај, сигурно не би биле срећне када би виделе на шта су жене све данас приморане како би остале у браку, како би се запослиле, како би задржале свој посао, добиле унапређење, једном речју како би нормално могле да живе, раде и васпитавају своју децу. Оне су данас у подређенијем положају више него икад. Мислим да су за то саме криве, јер су једноставно пристале на компромис. Оне жене, пак које не пристају на ту врсту компромиса, имају веома тешку судбину. И једне и друге желе еманципацију, али не по сваку цену. Код неких не важи макијавелистичка идеја да “циљ оправдава средство”. Какав год циљ да имам, он не може бити толико важан да погазим сопствена начела, да погазим свој морал, понос и честитост. Мислим такође и да жене морају да буду свесне свог усуда. Тај феномен сам описала у својој песми „Врати Еви јабуку“, а идеја се своди на то да колико год жене настојале да промене свој положај у односу на мушкарца, то ће се свести на “Сизифов посао”, дакле жена је од рођења предестинирана да буде у сенци мушкарца, да буде супруга и мајка и да ћутке носи терет свог усуда. Свака жена која покуша да поремети тај поредак, унапред губи битку. То не значи да жене треба да се препусте својој судбини, оне свакако треба да се боре за бољи положај у друштву, али само до једне границе, оне коју јој је прописала сама природа, даље од тога, не може да стигне ниједне жена, ма колико богата, утицајна или моћна била. То жене морају да схвате. Иако знам да су жене попут мене у мањини, или их готово и нема, ипак верујем да радим исправно, ма колико био тежак тај “крст који носим”. Па зар је Христу био лак пут до Голготе или усуд жена које су га на том путу пратиле?

Шта тренутно пишете, шта можемо очекивати ново из Ваше списатељске сехаре?

Ана Стјеља: Тренутно припремам неколико књига, један превод, једно реиздање и једну дечју књигу. Недавно сам избројала 25 објављених издања и сама сам се зачудила да је број мојих књига у којима сам заступљена што као аутор, што као преводилац и приређивач, достигао ту цифру. Ако би се судило по томе колико сам радила, онда мислим да и није пуно.

Објавићемо поред разговора са Вама и аутопортрет, биографију, причу, пјесме, путопис, преводе пјесама… Ово је питање које постављамо свим књижевницима са којима смо водили разговор. Рођени сте у Београду. Јесте ли имали авлију и шта за Вас значи авлија? На шта Вас асоцира ова именица?

Ана Стјеља: Морам признати, прво на шта помислим када чујем за тај турцизам јесте моја прича под насловом „Авлија“. То је тужна прича о човеку који се из великог света враћа у своје место, кајући се што је уопште и одлазио, узбуђено прилази својој авлији у нади да ће све бити како је оставио, да ће угледати своје родитеље, а онда сазнаје да његове авлије више нема, да нема ни родитеља нити оног топлог кутка који је једном давно напустио тешка срца у замену за неки свет за који је веровао да је бољи и лепши од онога у којем је рођен. За писање ове приче, као инспирација ми је послужила прича турског писца Недима Гурсела под насловом „Повратак“ (Dönüş) коју сам чак и превела на српски језик. Делом, прича је инспирисана и родном кућом мога оца која се налази на северу Војводине и која је “опустела”, јер је сваког од потомака живот одвео на своју страну. Та кућа је такође била “моја авлија”, поред оне у Београду у којој сам одрасла и која ми је омогућила да у себи носим тај дух некога ко има парче своје земље и своју “авлију” у коју ма где отишао, увек може да се врати…

(Avlija broj 18, maj 2018)



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

PREDSTAVLJENA KNJIGA “NOMAD NA ŠTIKLAMA” SANJE RADULOVIĆ

Knjiga “Nomad na štiklama” autorice Sanje Radulović iz Doboja promovisana je u Narodnoj biblioteci “Branko Radičević” u Derventi – pišu Posavskenovosti.com Radulovićeva je rekla da je djelo p...
by Redakcija
0

 
 

8. konkurs časopisa ”Avlija” za najbolju kratku priču i pjesmu za 2018. godinu

Redakcija časopisa za kulturu, književnost i društvene teme AVLIJA iz Rožaja raspisala je 8. međunarodni konkurs/natječaj za najbolju neobjavljenu kratku priču i pjesmu u regionu za 2018. godinu. Konkurs je otvoren od 1...
by Redakcija
 

 
 

Jovanka Božić: Antifašistički spomenici u Valjevu (FOTO)

Fotografije snimila profesor sociologije Jovanka Božić (1953) Valjevo. Bavi se poezijom, prozom, slikarstvom. Dobitnica nagrada za književno stvaralaštvo. Zastupljena u antologijama, zbornicima. Objavljuje u listovima i ča...
by Redakcija
0

 

 

Zlatno pero: Međunarodni konkurs za ljubavnu prozu i poeziju

Naš i vaš književni klub “Zlatno pero” Knjaževac raspisuje još jedan, VI Međunarodni književni konkurs, a tema je slobodna. Konkurs je otvoren do 31. decembra 2018. godine do kada su i uplate za knjige. Štam...
by Redakcija
 

 
 

Mersiha Džafić: Isprati me

Mersiha Džafić   Isprati me   Isprati me Po nestanku ezana, nebu usta vezana. Kome li bašluci smorni Sklope krila Duž oteđalenog leakrila?   Isprati me Užitkom r’ječi zasebne Brokate stižu spaljene....
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona