— Пријатељи смо, па морам да ти кажем. Човече, превише пијеш. Уништићеш се.
— Пијем само увече.
— Да, али си зато, кад дођеш на посао, до подне неупотребљив. Или имаш главобољу и мучнину, или си нервозан, или шеташ по канцеларији као зомби.
— Није баш тако. Ипак, одрадим свој део посла.
— Да, али како? Шта се дешава са тобом?
— Како се приближава вече, мене почињу да салећу разни демони. Утапам их алкохолом.
— Ха, ха, ха… Имаш ли неку озбиљнију причу?
— Озбиљан сам. Не смем ни да ти кажем на шта ме све наговарају. Напијем се и тако избегнем да кажем или урадим оно што ми сугеришу…
— Полако. Полако, зар ти ниси атеиста?
— Јесам.
— Па како то: демони постоје, а Бог не постоји, а сви су из исте „приче“?
— Мислиш да сам избацивши Бога из себе, направио простор за…
— Пусти сад шта ја мислим. Ти треба да размислиш.
Dragan Pop Dragan: Put do Boga
