Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Srbija

15. Aprila 2014.
 

Đura Šefer Sremac: Donatori jalovi oratori

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: ,

ДОНАТОРИ И ЈАЛОВИ ОРАТОРИ

 

 

Решим ти ја, брале мој, да објавим књижицу сатире. Упутих се пун књижевничког елана, како и доликује човеку од пера, тј. електронске скрибоманије, ка највећој установи културе у једној малој вароши. Та, где бих другде се ушуњао него у – Градску библиотеку.

У ова сулуда кризна времена, не можеш ни цванцика, ни жуте банке исцедити од установа (не)културе, а од привредних субјеката поготово. („Бокте мазо, како је ово учено срочено!“ – што би рек’о мој прика Панта Сремац, познати индивидуални пољопривредни произвођач, краткоречено – сељак, што одувек часно и беше.) „Књига нас је одржала, њојзи хвала“ – проговара моје друго Ја, пред тапацираним вратима храма културе. Уђох покорно… Гдин управник библиотеке поче своју напамет научену жалопојку:

– Знате, цењени госпон писац – ми јесмо издавачи, издајемо некак’е брошуре, позивнице за свадбе и славе, чак и један летопис на десетогодишњице, ал’ и сами тражимо паре од спонзора, донатора… А знате, све мање има дародаваца, искварио се народ начисто!

– Чудно, госпон управниче – почнем ја снисходљиво – што се онда називате издавачима кад пара немате? Толики људи издали државу, а ви не можете ни једну пишљиву књижицу сатире.

– А не, нећу ја да каљам образ због некак’е књиге афоризама, која и не спада у праву књижевност, к’о што сам начит’о у штампи. Успут речено, можда је и опасна јер рекосте у питању је сатира, а са так’им стварима није се шалити у ова смутна времена, господине пис… пиш…

– Добро, добро, пишче – предухитрим ја како ми не би уши запарао тај директоров несрећни вокатив. – А каква би то била књига сатире кад не би била мало, бар малчице опасна?

– Дођите неком другом приликом, знате, кад буду бољи услови…

– И кад будете поправили онај сулуди степеник на улазним вратима, умал’ нисам врат сломио – допуних господина од књиге.

– Немојте бити закерало, госпон афористичар. Ја нисам ту ништа крив. Био сам на годишњем одмору, па мајстори скарабуџили. Кажу, нису добили плату три месеца, па скратили грађевински поступак.

– Баш лепо срочено. Бар имате оправдање што нам култура храмље. Уђеш здрав и  прав, а изађеш к’о хроми Даба из цртаћа!

– Е, сад сте га баш претерали! Напустите моју директорску канцеларију, своје сатиричне мисли просипајте на неком другом месту!

– Не љутите се, ја то са добром намером. А да Вас приупитам: oткад је ово Ваша канцеларија кад је то државно добро, које ће, како видим, брзо изаћи на зло? Нисам се бољем ни надао. Храмови су одувек само гутали паре сиротиње раје. Што каже наш паметан народ: споља гладац, а изнутра јадац. Па, остајте ми здраво и право, док не излечите ту храмајућу, шантаву културу.

Од неочекиване бујице речи, директорчић остаде без текста. Не видех да ли му се и смркнуло пред очима – на време се ишуњах из канцеларије к’о папуџијски мачор уловљен у крађи.

Заврши се први корак у мојој одисеји по мору надања и страдања. „Још увек имам кеца у рукаву код приватника: месара, трговаца, накупаца, предузимача, пумпаџија, ауто-превозника на црно…“ – водим свој монолог излазећи из свеучене, прашњаве, незаинтересоване библиотеке, у којој сам „господин члан“ од малих ногу. Потпраших пете, па наставих путешествије од немила до недрага; „црк’о дабогда, сатиричару, кад немаш вражијих пара“. Спојио ми се ту и дијалог и монолог, ни да сам на лексичким вежбама у студентским данима Филозофског факултета. „Који си ти дрвени филозоф“ – опет ме прогања друго Ја – „кад ниси у стању убедити ни просечног директорчића јавне установе да ти капне који динар, мој песниче, мој бедниче! Иди пред цркву, пружи капче са главче и боље ћеш проћи.“

 

*  *  *

Нанесе ме пут поред велелепне, бљештеће зграде Осигуравајућег завода, у народу званој – „Дебела ’ладовина“, ваљда због гранате, дебеле липе пред улазом. Помислих: сад или никад! Та, људи су на добром гласу, ловарни. Само убирају паре, а мало дају осигураницима. Суде се годинама са клијентима, адвокати трљају руке и ето лове, обострано, к’о шаше. А сиротиња док докаже који је татин син кривац за саобраћајку – прође деценија.

– Куц-куц-куц! – опалим средњаком по вратима са натписом на златној плочици: помоћник директора. (Да није онда код директора – платинаста!?) Нико не одговара. Покуцам мало жустрије, тек толико да онај унутра чује моју одлучност у наступу.

–       Ко то куца, нек иде до…

– Немојте завршити мисао, господине, културни смо људи – провирим уз кезави осмех, силом глумећи (не)потребну понизност.

– Ништа, ја то тако само волем да римујем.

– Лепо од Вас што волете, господине! Да Вам се представим. Ја сам господин Нико Никоговић. Не желим никог вређати, нико ми није крив што сам жив, нико не може забранити да јавно износим свој и туђ прљави веш, нико нас не може победити нити изненадити …

– Чек-чекајте, господине Никоговић! Извин’те… А којим послом дођосте? Можда за животно осигурање са одложеним плаћањем?

– Не, не, боље ми одложите смрт. Ја сам онај који исправља криве Дрине и оре друмове што је још Марко Краљевић започео, па није довршио.

– Како, како? У нас је све право. Ви сте у правој установи, са хиљадама цењених клијената који врло ревносно плаћају…

– … ушур на ушур. Све је то мени познато, господине…

И да не дужим са формалностима, пређох на књижевну ствар, кад  неко трипут куцну:

– Ко куца до… – замало да опет не лану гдин државни фактор.

– Извин’те, госпон директоре, ја донела кафу, кафицу … Знате, нисам стигла раније, гужва на пијаци, па у роштиљ-ресторану куд сте ме послали за реш-печену ја’њетину, и знате…

– Добро, добро, немојте сад о томе, имамо госта сатиричника…

– Сатиричара или тачније афористичара – добацих ја спасавајући част професије.

– То Вам, господине афористични дође на исто. Свако данас нешто шара и пискара, мудрује, пресипа из шупљег у празно… И да не дужим, имам преча посла, донираћу вас са једно-две ’иљадарке. Знате, да нисте у сродству са мојом драгом кумицом, а кум није дугме, не би’ ни улетао у ту инвестицију.

– Какву сад инвестицију, није о томе било речи!

– Донећете ми бар педесет примерака те нове књиге, са одштампаним мојим именом, презименом, као спонзором. И не заборавите ми титулу!

Остадох шахиран и матиран овим неочекиваним инвестиционим потезом противника и једва изустих:

– Добро-де, директоре, биће по Вашем, и куминој, мада ће књига коштати 500 динара комад јер има и илустрација наших познатих карикатуриста, а људима треба платити.

– Та, немојте шкртарити, драги господине, не издаје се књига сваки дан. Морате се и лично жртвовати за нашу културу. Ви нама књиге, ми вама част и славу, зар не!?

Подвих само покорно реп, изустих кроз стегнуте зубе кратко „хвала“ и пружих корак ка рупчагастом тротоару у (не)културној варошици.

Даље спонзорско тумарање заврши се, бар тог мршавог просјачког дана, ни мање ни више него – у банци. Елем, сложише се банкари да уложе у сатиричарски пројекат 10% од цене одштампане књиге, под једним условом: не сме бити објављен ниједан афоризам уперен на банкарско пословање. Сиц! Шио му га Ђура!

„Ама људи“ – опет проговори онај ђаволак властитог монолога – „банкарски систем је душу дао за метафору, алегорију, алузију или парадокс. То ти је, брале мој, прави лековити извор за сваког сатирмена!“ Но, будем чврст карактер, угризем се за језик, културно одбијем великодушну понуду и исправим поносну кичму.

Сутрадан кренух у здравствену установу. Она ми још остаде на списку у глави. Ја за браву, кад оно – штрајк здравственог особља. Лоше ми дан почео. Како ли ће се тек свршити? Не дај боже да ми позли, ко ли би ми пружио прву помоћ. Друга ми је загарантована – код гробара.

Не преостаде ми ништа друго него да скокнем до кумице у Водовод и канализацију. Лепо ме прими уз кафицу и ракијицу. Рече ми искрено како и код њих лије и цури на све стране, нико воду не плаћа, а сви добро једу и још боље… умал’ не рече – серке. Помало у шали добаци како рачуне не плаћа ни већина општинара, чак ни „они сасвим горе“.  „А и смећа се накупило, куме мој, од подрума до врха државног солитера, не могу људи да стигну са рашчишћавањем. Кад онда да читају?“

И тако, изгубивши сваку наду, свратим код мог старог пајташа, шерета паора Пантелије. Виде човек како сам нешто смушен, сатрвен к’о да ме онај багер пред Скупштином опаучио и само прозбори:

– Пријатељу, канда патиш од велике бољке. Сигурно те банкари опалили, да извиниш, каматом, великарном к’о моја камара сламе?

– Нису, прика, нису… Него, треба ми финансијска инјекција за моје чедо (х)уморно-сатирично – говорим, а све поглед бацам на повелике шунке, обешене на промаји у разјапљеној пушници.

– Знам шта те мучи – настави да мудрује промућурни сељак и кратко сâм одгонетну: – Беспарица, ђаво је однео!

Нисам хтео, а ни могао да му противречим. Погоди ме у сред душе и мозга, срце ми давно искрварило.

– ’Еј бако, бакице, донеси за прикана сатиричара ону литрешку кајсијеваче из ’ладна подрума. Да мало претресемо ситолацију.

Није баш ситолација, ал’ свака му част – полушколован човек, а као из Библије да чита. Бакица, домаћица, жена његова, сервирала на астал под дудом, све лепо по реду – уз фраклиће и мезе од шункица мангулица домаћинових. „Без ’олестерола“ – вели поносно Пантелија.

Реч по реч са старим приканом – и раскрили он повелики шлајбок пун пара. Просто се постидех од најкрупнијих новчаница.

Једини услов који ми даде за штампање књиге беше:

– Велика ми жеља, пријатељу мој, да упоредиш председника Месне заједнице „Трула каса“ са мојим биком Скочком. Знаш ти то већ како, све лепо поиздаље, онако неосетно, а берићетно, ха-ха-ха!

Баци ме на муке моја добра старина, ал’ немадох куд. Дадох му реч и не питах за разлог. Та, цела варош и околна села причаше и препричаваше како је председникова жена ухваћена „на гомили“ у сенику. Заскочио је неки сеоски ђилкош. И не лези враже – у разумно време роди се бепче, на бруку целој варошици.

Некако у исто пролећно доба поведе паор Пантелија свог бика „Скочка“ на сточни велесајам у оближњу варош. И ни мање ни више – освоји Пантин бикоња прву награду Сајма и беше дочекан како државном прваку и доликује, уз иће, пиће и музику. Постаде тај расни Скочко најбољи „скакач“ у селу и околини. Не беше те краве која му је одолети могла. Тај кад заскочи, нема те лепотице, „шаруље“ или „цветуље“, која неће на свет донети правог расног бичића или теленце! Да ствар буде замршенија, дотични председник месне заједнице беше познат као – јаловац. Враг би знао какве благе везе нађоше људи између Скочка и поменутог, да га не титулирамо.

Ето, такву тему из маловарошког, паланачког живота даде ми прика Панта за задатак, домаћи, к’о послушном ђачету. Не будем ли прихватио услов за штампање, остаћу без његовог дародавства илити доброчинства у (не)културне хумористичко-сатиричарске сврхе.

 

Куд ћу, шта ћу, после пар ракијица и царског мезетлука, прихватим, уз тобожње нећкање, десетак повеликих новчаница. Откуд ћу бројати, бокте мазо! Сељак је сељак, био и остао поштењачина, па ти види, брале мој! Кад ли ћу родити своје чедо афористичко, то не зна ни онај одозгоре. Ал’ морам, реч сам свом прики дао!

 

У некакво догледно, срећније време, књига црно-белог хумора и сатире угледаће светлост дана, боље рећи ноћи – ал’ не у сеницима сељачким на периферији моје мале безбрижне вароши.

А малограђанска средина пелцована је, кроз вјеке вјекова, против уметности, културе, образовања… Нажалост, пелцер се здраво јако примио. Нека му је слава и хвала.

 

 

Књижевник Ђура Шефер Сремац

Књижевник Ђура Шефер Сремац

Књижевник Ђура Шефер Сремац (1950, Рума), професор југословенске књижевности, објавио је следећа дела:

„Титов венац сонета“ (1982), родољубива поема, Нови Сад;

„Звездане њиве“ (1987), озбиљна поезија, Сремска Митровица; „Тамбурица, коло и песма румских Брежана“ (1994), монографија КПД-а „Матија Губец“, Рума;

„Досетљиве доситејке“ I, II (1995, 2003), басне у стиху, Нови Сад – Рума;

„У Вуковој ризници речи“ (2002), азбука у стиху, Рума;

„Колевка сремског паора“ (2005), озбиљна поезија, Рума;

„Пикали смо лопте крпењаче“ (2007), поезија за децу, Рума;

„К’о сатаром сатире ме сатира“ (2008), афоризми и сатирична поезија, Рума;

„Паника граматика“ (2009), поезија за децу, Рума;

„Лабудов пев“ (2009), сонетни венац (љубавна поезија), Рума;

„Сремачки шеретлуци“, збирка прича хумора и сатире, I Е -издање, DHIRA, Кüsnаcht, Schweiz, 2011.

ДОБИТНИК је више награда и признања: ДИПЛОМА за родољубиву поезију, Републичка смотра поезије за децу и омладину, Београд 1982; „НАЈ НАЈ ОСМЕХ 2000“, Лазаревац; КЊИЖЕВНА НАГРАДА „Војислав Илић Млађи 2005“, Жабари; НИУ „Наша реч 2005“ (трећа награда, сатирична прича), Лесковац; „Бело перо 2006“ (поезија и проза), Житиште; ПЛАВА ПОВЕЉА (2005), АМФОРА и „ЗЛАТНА ПОВЕЉА“ (родољубива песма) − Панонски галеб XX, 2009, Суботица-Палић; „КУЦУРСКИ КЛИП 2009“, ПРВА НАГРАДА, Куцура – Врбас; „ДИОГЕНЕС 2009“, Сарајево (трећа награда); „Кочићевим сатиричним пером 2010“, Челарево (трећа награда); ДИПЛОМА „САТИРА ЈЕ АЛТЕРНАТИВА БЕЗУМЉУ“, II МЈЕСТО за најбољу пјесму на конкурсу ПРВЕ САТИРИЧНЕ ПОЗОРНИЦЕ МаксМинус, Сарајево, БиХ, 2010; „ЗЛАТНИ АФОРИЗАМ 2010“ (и укупни победник фестивала), Мркоњић Град, 2010; „ПЛАКЕТА СИМА ЦУЦИЋ 2010“ (књига дечје поезије „ПАНИКА ГРАМАТИКА“), Ново Милошево; ДРУГА НАГРАДА за СЦИ&ФИ афоризам 2010, Удружење грађана научне фантастике, Нови Београд; ПРВА НАГРАДА ДИОГЕН 2010, Сарајево (сатирична прича); ПОЗЛАЋЕНИ АФОРИЗАМ 2011. и НАЈЗАСТУПЉЕНИЈИ АУТОР, Мркоњић Град; ПРВА НАГРАДА (подела), међународни конкурс „ЕКОЛОШКИ АФОРИЗМИ“, Врбас, 2011; ШИПАК ГОДИНЕ (трећа награда за причу), Београд, 2011;

НАЈДУХОВИТИЈИ АУТОР 2011, Лига духовитих, Београд 2012; ПРВА НАГРАДА – САТИРИКУС 1. РЕДА, Мркоњић Град, 2012. и 2013; ЛАУРЕАТ међународног фестивала хумора и сатире „КУЦУРСКИ КЛИП 2012“ и 2013, Куцура, Врбас;

ПОХВАЛА за причу „Кад на дуду роди грожђе“, Четврти међународни књижевни конкурс „Драган Жигић“ 2012, Београд, УСКОР (Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању); ПОХВАЛА за епиграме, на истом конкурсу 2013.; ПРВО МЕСТО за љубавну поезију „Љубави, чежњом те зовем“, Мркоњић Град 2014.

Заступљен у антологијама, лексиконима и зборницима поезије, прозе и афористике: Рале Нишавић: „Невенова антологија савременог српског песништва за децу и одрасле“, Нови Сад, 2005; Милутин Ђуричковић: „Коло пријатеља“, антологија поезије за децу и младе, Београд, 2007; Селимир Милосављевић: „Непролазни“, песници српске књижевности кроз векове, Јагодина, 2008; Перо Зубац: „Кад срце засветлуца“, антологија новијег српског песништва за децу и младе, Рума, 2009; ЛЕКСИКОН ПИСАЦА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА, I, II , Београд, 2001, 2002 – М.Д. Игњатовић и М.К.Трнавац; ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ – проф. др Тихомир Петровић, Врање 2001, Нови Сад 2008; Павле Поповић: АФОРИЗМИ I, II, III, IV – међународни ЗБОРНИЦИ АФОРИЗАМА, Кüsnаcht, Schweiz, Сарајево – Крушевац, 2011.

Зборници: ГАРАВИ СОКАК, XXIII међународни сусрет песника, Инђија 2012; Књижевни клуб КУД „КАРАЏИЋ“, Лозница: 33. ВУКОВИ ЛАСТАРИ, Лозница 2012; Зборник радова ЧЕГАРСКЕ ЗОРЕ, УП „ЧЕГАР“ Ниш 2012; Алманах афористичара АФОТЕКА, књ.1, Параћин 2012; АФИРМАТОР, Зборник радова бр.1, Младеновац 2013; НАЈКРАЋЕ ПРИЧЕ 2012, Савремена књижевност, књ.147, Алма Београд 2013.

Сарадник је више листова и часописа у земљи и иностранству: Носорог – Бања Лука, Поета – Београд, Балканске зоре – Нова Варош, Шипак – Београд, Сремске новине и Сирмиуминфо – Сремска Митровица, Лига духовитих и Афирматор, Београд, Часопис Сретања и УП Чегар – Ниш.

Аутор-уредник је сатиричних колумни часописа ШИПАК: „Књига је светиња, а светиња се не дира“,„Тако народ каже“; Сирмиуминфо – „Књига наша насушна“.

Почасни члан je Књижевног – Иродалми клуба и сарадник листа Сунцокрет, Суботица-Палић; редован члан ХКПД „Матија Губец“ Рума; члан Удружења за заштиту ћирилице, Нови Сад; члан Удружења писаца Чегар, Ниш; сарадник и члан Удружења балканских сатиричара Србије ЈЕЖ (УБССЈ), Београд.

Ђура Шефер живи и ради у родној Руми, као професор књижевности (ОШ „Вељко Дугошевић“).



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

TREĆA MEĐUNARODNA NAUČNA KONFERENCIJA “ETIKA BOSNE I HERCEGOVINE”

INTERNACIONALNI UNIVERZITET U GORAŽDU   TREĆA MEĐUNARODNA NAUČNA KONFERENCIJA “ETIKA BOSNE I HERCEGOVINE”     Goražde, januar, 2021. godine POZIVNO PISMO MOŽETE PREUZETI: poziv za konferenciju   Uvažene Koleg...
by Redakcija
0

 
 

Književni konkurs Udruženja nezavisnih pisaca Srbije

Književni konkurs za kratku pripovetku pod nazivom „357“ i sa temom: Šta nam to učini Kovid-19 ili, kako smo se mi s njim inatili?       Uredništva književnog časopisa „Književne vertikale“ i bibli...
by Redakcija
0

 
 

Una Mugoša: Kako je biti sam

Una Mugoša KAKO JE BITI SAM   Koračaš ulicom, samo sa svojom sjenkom, i u stopu te prati, i samo što je ne zgrabiš za gušu, i počneš da je daviš, i moliš je da te vrati.   Moliš je da se vrati, sa tobom, ba...
by Redakcija
0

 

 

Savez slijepih Crne Gore: AUDIO BASNE

AUDIO BASNE Savez slijepih Crne Gore je u aprilu 2020, na Dan knjige, pokrenuo aktivnost pod nazivom: Audio poezija. Riječ je o prilagođavanju poezije u audio formatu, koja je prvenstveno namijenjena osobama oštećenog vida,...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Anja Žujović: Cirkus

Ana Žujović     Cirkus     Dobro došli u cirkus! Karta je vaša. Koliko košta, Nebitno je sada!   Za tren, Za dva, Pojam o vremenu, Postaće san. I takav biće Vaš svaki dan! Dok kokice lete, A ža...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange