Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Srbija

26. Septembra 2017.
 

Jelena Koćović: Stranac u noći

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Život je najlepša muzika, pomalo brza, pomalo lagana. Život je pesma puna osećanja. U njoj ima sreće, radosti i ljubavi, ali isto tako ima tuge, patnje i bola

 

 

Ponoć je već davno prošla, ali ja ne mogu da spavam pa reših da napišem ovu priču.

Previše se toga skupilo u meni i ovo je moj način da se malo ispraznim. Dešava se uveče da ne mogu dugo da zaspim. Ali, kada me san i savlada, često se noću budim, uglavnom zbog dece. I onda razmišljam o svojim najmilijima, o životu, problemima, ali i o lepim stvarima.

 

Kao beba, bila sam pravi mali đavolak. Mama bi mi satima pevušila i ljuljala me kako bih zaspala, a ja ništa. Gledala bih pravo u nju svojim crnim krupnim okicama. Još uvek sam bila beba, a ipak tako uporna i tvrdoglava. Baš sam im zadavala muke. Ali sve su to bile slatke ludorije, koje sada, posle toliko vremena, izgledaju veoma duhovito. Današnji problemi sa kojima se suočavamo svakoga dana, mnogo su ozbiljniji.

 

Kada sam imala osam godina, rodio se moj bata. Kada sam ga prvi put uzela u naručje, istopila sam se od miline. Osećala sam se predivno. Dugo sam bila sama, pa sam se jako obradovala kada sam dobila brata. Ja sam želelea da imam brata i da se zove Miloš i želja mi se ispunila.

Naša ulica je uvek bila puna dece, od najstarijih do najmlađih.

Uvek se okupljala ista ekipa: Gaga, Marina, Jasna, Jovica, Rade, Mire, Ana, Luka, Lena, Nena, Aca, Miša i ja. Najviše smo se igrali između dve vatre, žmurke i jurke.Igrali smo fudbal i vozili bicikle. Te godine, te igre, nikada neću da zaboravim, kao ni svoje drugare. Uvek ih se rado setim. Bila su to srećna vremena. Sve nam je bilo lepo. Bili smo bezbrižni. Igrali smo se, družili i dobro se zabavljali.

Početkom devedesetih godina, u našu ulicu su se doselile nove porodice. Dobili smo nove drugare koji su bili naših godina.

Jela, Buca, Micki, Zorica, Nidža i Joca (Jovanka), su se brzo uklopili u naše društvo i postali smo jako dobri prijatelji. Igrali smo se zajedno, išli jedni drugima na rođendane.

Sećam se kad smo bili deca, vedri, razigrani, veseli i nasmejani, a sad duša već danima jeca, šta li nam sve život sprema, puno problema, loše godine, teški dani, već nam pola života prođe, ali to „ bolje vreme “ nikako da dođe.

Sećam se kad smo klinci bili, znali smo samo za igru i smeh, za nas nisu postojale brige i problemi, bilo nam je lepo sve, nismo mislili ni o čemu, ništa nismo znali, bili smo mali…

Sećam se kad smo bili deca. Sve smo mogli, sve smo hteli. Igru, pesmu, život… Sve smo voleli!

Brzo prolazi vreme, više nismo mali. Sada svako ima puno obaveza, svojih briga i problema, da život nije nimalo lak, vremenom smo shvatili, teško se živi, da bi opstao moraš biti veoma hrabar i jak. Godine lete, već nam pola života prođe, više nismo deca, sada smo odrasli. Prolaze dani, prolaze sati, ali bezbrižno detinjstvo ne može da se vrati.

***

Odmalena sam bila mirna, tiha i povučena. Stalno su mi govorili da bi trebalo da budem društvenija, da više pričam sa drugima, a ne stalno da ćutim i da progovaram samo onda kad me neko nešto pita. Ali ja sam bila takva. Volela sam da sedim u svojoj sobi, da čitam neku lepu knjigu ili slušam muziku. Najviše sam tako volela da uživam u miru i tišini.

Prošlo je mnogo godina. Vremenom se sve promenilo, pa i ja.

Završila sam školu i sa nepunih dvadeset godina sam se zaposlila. Upoznala sam nove ljude, među kojima sam stekla jako dobre prijatelje, Acu, Draganu i Anitu.

U početku sam bila stidljiva i povučena. Ali vremenom sam se prilagodila novom okruženju. Postala sam opuštenija i komunikativnija, zahvaljujući novim prijateljima. Svi su me lepo prihvatili. Bilo mi je prijatno u njihovom društvu. Počela sam više da se družim, da se šalim, da se više smejem i pričam. Oni koji me znaju već godinama, nikada ne bi rekli da sam to ja, koliko sam se promenila. Ambijent i atmosfera na poslu i ljudi koji su me okruživali, činili su da se osećam srećno i zadovoljno. Naučila sam mnogo toga, a najvažnije od svega je to što sam naučila da se borim za  sebe.

***

Sa dvadeset godina srela sam svog dragog. Upoznali smo se na poslu. U početku smo bili samo kolege i dobri prijatelji. Vremenom smo se bolje upoznali, zaljubili smo se i zavoleli. Bili smo četiri meseca u vezi i onda smo se uzeli. Naša ljubav je cvetala iz dana u dan. Bivala je sve veća i jača.

***

Život teče svojim tokom, a kuda nas vodi, to niko ne zna.

Došlo je neko teško vreme. Dešava se sve i svašta. Svuda samo problemi. Već danima se pitam: Zašto, kako? Hoće li skoro doći to “ bolje sutra” da živimo normalnim životom, bez neke trke i frke. Kada ćemo moći da se malo opustimo i da uživamo u radosnim trenucima i lepim stvarima koje nas okružuju.

Život je takav. Ima dobrih i loših dana, puno problema koji se ne mogu tako lako rešiti, ali ipak nisu ne rešivi. Došlo je neko teško vreme. Svi smo pomalo napeti i nervozni.

Moramo biti strpljivi i da imamo što više razumevanja jedni za druge. Sve to bude i prođe, a život je samo jedan. Ja još uvek verujem u bolje dane. U životu ima i lepih trenutaka punih nežnosti i ljubavi. Kao većina parova i mi imamo povremeno malih nesuglasica. Desi se poneka uobičajena svađa koja ne traje dugo i brzo se zaboravlja. A posle svake svađe sledi lepo pomirenje. Izgleda da ima istine u onome što narod kaže ” Ko se svađa, taj se voli. ” Sve je to normalno. Nismo svi isti. Imamo različita mišljenja i drugačiji pogled na svet. Zato je i zanimljiv zivot u dvoje. Kada smo zajedno, sve nam je u životu i lepše i lakše. On zna koliko mi znači i da ga puno volim. Ja znam da i on voli mene. Pored svih obaveza, malo vremena imamo jedno za drugo, ali svaki trenutak koji provedemo zajedno ima posebnu vrednost i puno nam znači.

Sve u svemu, imamo solidan brak, miran život i sigurnu luku. Zajedničkim snagama stvorili smo svet po svojoj meri, izgradili topli dom za svoju decu koja su nam sve u životu i jako smo ponosni na to.

Trudimo se da našim mališanima obezbedimo sve što im je potrebno i da im pružimo dovoljno ljubavi i pažnje. Za njih živimo, zbog njih se borimo.

Dečica su, hvala bogu, dobro. Naš dečak je u Septembru napunio deset godina, a mala princeza, u Oktobru, napunila devet. Kako vreme brzo prolazi. Sve mi se čini kao da su se juče rodili.

Mališani naši,

Mama i tata vas vole najviše na svetu!

***

Svaku noć ležemo sa istim molitvama i željama. Samo da preživimo još ovaj dan i da dočekamo novo jutro. I tako živimo od danas do sutra, sa nadom da će nam svaki novi dan biti bolji i lepši od predhodnog.

 

„ Ima dana kada želiš, a želja nije ostvarena,

Kada voliš, a ljubav nije uzvraćena,

Kada plačeš, a suze ne mogu poteći,

Kada ono što srce oseća, usne ne mogu reći! “

 

Život nekad teče kao mirna reka, nekad je kao uzburkano more. Ali život je takav, a mi moramo pronaći pravi put koji vodi ka sreći i zadovoljstvu. Zadatak nije nimalo lak, ali ako svim srcem želimo i damo najbolje od sebe, uspećemo. Potrebno je samo da verujemo u sebe i u svoje najmilije koji nas vole i uvek su uz nas!

Život   je takav. Nepredvidljiv. Prava misterija. Nikad se ne zna šta nosi novi dan. Zato treba biti spreman na sve i uživati u svakom lepom trenutku koji život pruža.

Želim još nešto da kažem:  Život je pun iznenađenja. Ponekad te ogreje sunce, nekada te okupa pljusak. Nikada ne znaš šta nosi novi dan. Ima dobrih i loših dana. Sve je to život. I kada naiđu teški trenuci u životu, zastani  malo i razmisli dobro. Uvek postoji neki razlog zbog čega se vredi boriti. Uvek postoji neko u tvom životu, tebi jako bitan zbog koga vredi živeti.

Dečiji osmeh je veliki razlog da voliš život, da se boriš i da daš sve od sebe da osmesi uvek budu na dečijim licima.

Deca su najveća sreća i blago ovoga sveta i zbog njih vredi živeti.

Gde mi budemo stali, nasi mališani će nastaviti…

I zato:

Nikad ne odustaj, uvek imaj veru da će život ići u pravom smeru.

Voli, poštuj i budi veran onom ko te voli i ko ti ljubav  daje.

I kada naiđu teški dani, samo kaži:

Ma biće bolje, idemo dalje…

 

Jelena Jeka Kočović, r. Stepanović, rođena je 26. avgusta 1984. godine u Kragujevcu, Srbija.

Svoje detinjstvo, kao i školske dane, provela je u svom rodnom gradu.

U junu 2003. godine završila je srednju ekonomsku školu, smer-ekonomski tehničar, a u maju 2004. godine počinje da radi u mlekari Kuc Company kao referent sirovinske službe.

Od malena piše i do sada je napisala oko trista pesama, jednu kratku priču i jednu zbirku  priča “Sasvim obična priča” (još je sve u rukopisu).

Do sada je dobila nekoliko priznanja sa učesća na konkursima za poeziju i kratke priče.

Njena priča “Novi početak u Sen Tropeu” objavljena je u zborniku savremenih ljubavnih priča u izdavaštvu Kreativne Radionice Balkan.

Njena poezija zastupljena je u  zbornicima koji su tek u pripremi: Zbornik poezije – stopama Alekse Šantića (u izdavaštvu Kreativne Radionice Balkan) i Zbornik poezije i proze slovoslovna vrata (u izdavaštvu Kulturno-umetničkog centra, Beč).



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Željko Jovanović: Reč-dve o lošem položaju žena

Željko Jovanović   REČ-DVE O LOŠEM POLOŽAJU ŽENA   Majka je jednog dana zamolila oca da ubije muvu koja je glasno kružila oko trpezarijskog stola, na šta je otac rekao da nema potrebe s obzirom da će se njen ...
by Redakcija
 

 
 

Svetlana Radosavljević: Preobraženje

Субота, јутро ко и свако друго августовско. Свакодневни послови почели су уобичајено. Припреме за доручак и све остало, ништ...
by Redakcija
 

 
 

Sava Radulović: Molitva (iz neobjavljenog romana)

Мислим да не постоји нико на овом свијету да се бар једном није обратио Богу, макар у шали или од страха да га није дозвао. Њег...
by Redakcija
 

 

 

Jovan Jokić: Patike (iz neobjavljene zbirke priča “Samolepljive sličice”

Jovan Jokić   PATIKE   Bio je treći dan posjete Mostaru. Ako samo na trenutak izađemo iz ljušture prosječnosti -“grad ko grad”, ući ćemo u jedno izvanredno mjesto na Neretvi, čuveno po veličanstvenim pokl...
by Redakcija
 

 
 

Miroslav Stamenković: Miki

To mače, koje sam pripit ukrao sa terase kafane jednog prepodneva, i strpao ispod jakne bez mnogo razmišljanja, uneo sam u autobus i držao ga u ruci. Bilo je mirno, pa sam tada pomislio da su sve mačke takve. Jedna žena mi...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona