1
Ne znam kojom se magijom bavila, jer pojavljivala se kako ona hoće, slobodu mi volje izlažući podsmehu, i pisao sam joj pesme − na svašta je čovek osuđen u ovim kukavnim vremenima u kojima mi nije bilo dano da za nju kao junak poginem – i bio sam zanesen sobom, jer me je ona zanela.
Neki će slepci misliti da sam se izgubio za njom, što je tačno, pričinjavala mi se u svim oblicima oblaka nada mnom, i u halucinacijama u meni, i obikaljao sam s druge strane jaruga oko nje, da bih joj skrenuo pažnju na sebe, bezuspešno…
(I useli se tako to u jadnog čoveka, tužnog i žalosnog, pa niti mu se jede niti mu se voda pije, i hteo sam da pobegnem, ali od sebe ne možeš pobeći, jer nemaš kud da ideš.)
***
U carstvu jednom
gde san se sni,
susretoh nju
i to se zbi,
i sanjah kako se
volimo mi.
Iza nekih reka,
gde sam je sreo,
bio sam vazduha
lagani veo
što joj je senke
zavoleo.
Pred nama behu
vremena svja,
držah joj ruku
zaljubljen ja
na proplancima
gde sunce sja.
***
Ugledao sam je
u osmehu njene kose
i na krajevima duge
nad obroncima bez kraja,
i bio
u njenom pogledu,
u mome snu,
da bih se tražio
u njenim očima.
Bolela me je ta žena
u damarima svim,
i sanjao sam je
kao što se sanja život –
sanjao u svetu
kojeg stvaramo,
bauljajući kroz pomrčine,
i tražeći ozračja nade
sred nedogleda…
U pletenici stvarnosti
vazda od sna tkanoj,
gde ništa nije
onako kako izgleda,
video sam je
u sevdahu povetarca
na njenom čelu,
i u misli neznanoj
koja je sa mnom, oduvek,
i gledajući u odsevu zenica njenih
čaroliju onog što može biti,
trčao bih
uz milion stepenica,
kroz najgušću tamu,
da joj na obzorjima nesvanulih zora
dodirnem ruku
u prostranstvima dosuđenim čoveku,
koja su ništa,
bez drugog, kraj nas.
***
Šta će mi beskraj,
ako tvoja konačnost nije uz moju?
Šta će mi misao
ako ti u njoj beskraj nisi?
Šta će mi svet
bez tebe, kraj mene?
2
Ona je u susretu
mene sa sobom
i u čežnji moga Ja
da njeno Ti upozna.
Ona je ono što može biti,
ispred i iza je san,
i svet popločan samozaboravom,
i ljudima.
Horizonti su njene oči,
kao putokazi slepcu
u izmaglicama
mogućeg i nemogućeg
gde svaka je misao
odblesak druge misli.
U jednostavnosti sagledavanja
samo je sudbina kompleksna,
i s druge strane prozora
vrapci u krošnjama kisnu,
nisu se setili
da naprave kišobran.
***
Radost je prve
svesne misli izjutra
u snu koji se
iznova nastavlja.
Na mome je
osmehu kad pođem
niz proplanke kojima
prolazio nisam.
Ona je čežnja
da je obradujem
i maslačak joj u kosu
s vetrom upletem.
U smislu je vremena
i razloga nepoznatih,
koji u sebi sve druge
razloge imaju.
***
Stvarnost je
koju upoznao nisam,
i u meni je samom
odakle me je
raspuštene kose posmatrala
kao misao
sa obzorja nedohvatnih.
Tiha je
sreća zanesenoga
što trčkara oko taraba njenih,
i u mirisu je planinskih vetrova
koji dolaze i odlaze
kad oni hoće,
i zagonetni je lik na površini reke
gde sam hladio čelo
i umovao o njenoj duši
zagledan u bezimene
senke u sebi.
***
Osvanula je
na nedosanjanim
obroncima proplanaka,
vrludajući,
s osmehom ohrabrenja,
niz livade,
ili sam je izatkao
od snova bez granica
da bih je zavoleo
u njenim svetovima
i čežnjom je svojom zaveo,
što nije lako −
a možda i ona
horizonte iste sanja,
u senkama lipe pred njenom kućom
i u samozaboravima kad je sama.
***
Stalni je treptaj
snoviđenja budnih
u prostranstvima
iza kratkih misli.
Osmeh je sna
što sopstvenost sanja
iza mraka gde zora
bez smisla nije.
O mogućnostima,
koje ne vidimo,
zvezde u nama
nekad šapuću.
3
„Ona me voli!!!“ – pred ovako blistavom postavkom empirijske istine i logičke greške su nevažne.
***
Kako da ti kažem: „Ti si najlepša!“,
a da se ne nasmeješ
pretenzijama mojim…
Kako da ti kažem
da sunce će sutra izaći
s osmehom da bi u tebe gledalo −
smejaće mi se ljudi
jer su ćoravi
i ništa pod nebom ne vide…
Kako da ti kažem
sve ono što bih ti rekao
i koliko te volim
kad me je odblesak od tebe
udario u glavu
pa reči nemam…
Kako da ti kažem
da sam te video sinoć
u misli što je pričala sama sa sobom
i prepoznao jutros
u vedrini svitanja
nad brdom iza mog prozora −
kako da ti kažem
da ti si sve
što se čoveku dogoditi može,
i da je misao na tebe
smisao svih dana…
***
Onaj, koji voli,
ne može da pogreši,
u odblesku je stvarnosti
većem od nas,
i na poljanama mogućnih svetova
sanjao sam koraka njene,
i bio povetarac na njenim obrvama
i dašak joj svetlosti iza trepavica,
kada je umorna i sama i loše volje −
bio sam stih jednoga sna,
u njenim očima,
na rubovima sopstvene misli,
i septembarsko jutro je svitalo
leta Gospodnjeg 2015.
***
Slutiš li
da su tvoji koraci
priviđenje pesnika
i da bi hodnici misli
u mraku bili
da u tebe ne gledam…
Tražio sam te
u pustinjama svoga srca
da bih te zavoleo,
i sanjajući tebe
obasjao sam svitanjima
nemušti svet u sebi.
Ima jedna stvarnost,
ta si stvarnost ti,
i tvoje postojanje dokaz je
da život bez vrednosti nije.
Prostranstva sva su moguća
gde se dve duše traže,
i u krugu je, kojeg čine Ti i Ja,
skrivena tajna beskraja.
***
Voleo bih
da je probudim
svežinom rose blistavog dana
i da na njenim obrazima
sećanje ostavim
šapatom povetarca −
voleo bih
da sam horizont
sa sjajnim vremenima
skrivenim
u njenim prstima
što se prepliću
sanjajući me.
4
Mi mislimo da posedujemo, imamo, misao, ženu, ali san i sunce, kao i ljubav, ne mogu se posedovati, sa njima se može rasti i biti…
***
U izmaglicama svetlucaju fenjeri
dok prolaziš horizontima dalekim,
smešeći se mojim koracima.
Možda ćemo se sresti kao dva potoka
što teku u istu reku
preko sopstvenog kamenja.
U misli koja je nedogled,
svaki je šapat poljubac
i blesak onoga što može biti.
***
Zaboravio sam jednu pesmu
napisanu na vetru
zapetljanom u granama breza;
vratila mi se
kroz prostrane krošnje
kraj reke posađenih kestenova.
Ima jedan osmeh
uvek je u nama
kada ga nađemo;
u vremenu je
koje nema vremena −
u uzdahu je misli
kad na tebe pomislim.
***
Voleo bih te
kao što se voli tajna
u čežnji da je dosegneš.
I više od toga.
Voleo bih te,
kao svoje Ja
u sazvežđima tvojih zenica.
Možda je sve magla
koju će odneti
istine običnih dana.
Ali sanjaću te uvek,
smešeći se tvome Ti
i tvojim koracima
na proplancima.
***
Ako dođem,
da vrhove tvojih grudi dodirnem
i ženskost ti poljupcima obaspem,
biće to jutro
kada su lepota i ljubav
bili zajedno…
Jer u čežnji mojoj
postoji svet
gde te nalazim
kako me čekaš
da šaputanju
tvoga pogleda
došapnem pesme
o tebi.
Voleću te uvek,
sa stidljivom željom,
kao što se voli
istina neuhvatljiva.
***
U svetovima gde je volim,
u svetovima gde me voli,
vazda cvetaju pupoljci
s grana nad potocima.
I sve je moguće tu,
gde sam sa njom
i gde je sa mnom
i gde se uzdah za njom
za svakim izdahom rađa.
Možda je daleko,
ili je sad nema,
zanemarljivo je,
svet je prostran,
i pod senkama nebesna svoda,
gde kraja nema svemu
što nam se može dogoditi,
živi i ona,
naći ću je
i zagrliti je pogledom
u osmesima praskozorja.
5
Potražiću te
gde si se sakrila od same sebe,
čekajući autobuse što odlaze.
Potražiću te
u svetu tvojih istina
da bih ti rekao
koliko te volim.
Prepoznaćeš me
po osmehu sunca u tvome srcu
i po iskrenosti rasutoj
u mirisima detinjstva.
Poslaću ti svoj san niz vetrove noći.
Možda kroz prozore
volšebnih prostranstava,
u šaputanju grana,
i ugledamo jedno drugog.
A i ako ne bude tako,
ništa ne gubimo,
jer i nismo imali ništa.
6
Otišla je ta žena,
koju sam mogao voleti,
ali nisam se snašao
u njenim svetovima
niti ih uvek razumeo.
Krivice u nama nema
što smo slučaj žalostan,
a dani dolaze i odlaze,
horizont je ispred
i plaču nema mesta.
***
Zastori taštine sakrli su nebo,
a ona je najsjajnije šapat zvezde bila…
Sapletoh se, padoh,
a iz mulja
uzleteti ne možeš mokrih krila.
***
Više se i ne sećam te žene,
što je do juče šetala mi kroz misli,
Ničea šaljući u ćošak.
To samo zagledan u sebe
gledam gde nemam mene
i gde bez nje ničega nema.
Besciljno umoran
posmatram juče
u njenim tragovima.
Proći ću kroz ovaj dan,
i neću misliti na nju,
sem ponekad.
Prolaznost je suština,
i sutra neće biti onog
što moglo je biti.
7
Vrata su tu,
ali nisu za nas,
pisao je Kafka,
i na groblju su duše
koje su sanjale večnost.
Vremena prolaze,
kao da nikad ni bila nisu,
i dan koji počinje već je smrt,
u snu koji je novi dan.
Senke ponekad govore
više od reči
bačenih u vetar
i na livadama misli svaki je šapat
blesak onoga što može biti.
„Oni koji se vole nemaju straha,
ne boje se smrti
i imaju sve“, vele.
Možda sam se izgubio
da bih se opet tražio
iza ogledala
u kojima sam zarobljen bio
sopstvenom slikom.
Dan je kao i svaki drugi
i taj je nesporazum već ispričan.
Ima jedan beskraj,
u njenim je očima,
umeo nisam
da ga dosegnem.
Pošao sam nekuda,
nejasni odblesci trepere
u rasutim kovitlacima
i ne znam da li ću stići…
Ali postoje svetovi nad svetovima,
gde je u magiji trave
orošene svitanjem
očiglednost smisla vidljiva.
U tim sam svetovima
sanjao sebe
i u toj je magiji i Ona:
I njeno Ti tražiću
kao svoje Ja
preko svih potoka
u snu svakog sna.
_______________________________________
Miloš Petronijević, pisac iz Knjaževca, rođen je 1958. godine.
Njegovi radovi objavljivani su u časopisima, zbornicima, kao i na internet portalima. Dobitnik je više književnih nagrada. Piše pesme i priče.
Živi u Knjaževcu.
Ovom prilikom predstavljamo vam ciklus iz neobjavljene zbirke ”Magija proplanaka”.
