Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Srbija

16. Februara 2017.
 

Osvald Tomović: Ona

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

U jednom trenutku mi baš onako mnogo nije bilo dobro i kao mnogi drugi i ja sam počeo da se rastavljam da bih našao uzrok tome. Deo po deo sam skidao, rasklapao, okretao u ruci, uključivao rendgenpogled, ultrazvučni skener, ekstranjuh i sve moguće uređaje kojima sam obdaren. Lepo sam svaki deo analizirao, spajao sa drugim delovima, testirao ispravnost i sklapao ponovo u sebe (koji sam iz delova), ali mi svejedno nije bilo bolje.

Pogledao sam kroz prozor, a napolju je bila je mutna magla, garava i prljava, puna mirisa starih ulica, krpljenih fasada, ljudi željnih normalnog života. Teška zima, svima jadna jesen pre toga, a o onima kojim je bilo lepo i koji su napredovali nisam hteo ni da razmišljam, jer se zna koji su, a oni nisu vredni ni pišljiva boba, a kamoli jedne prave misli.

Ispred oka mog elektronskog mozga se pojavilo srce i ja lepo otvorim ono što je kod ljudi grudni koš i izvadim tu pumpu koja je i regulator toplote i ima još jako puno drugih funkcija. Otvorim je da bih proverio da li je ispravna i vidim da unutra nečeg ima. Prvo sam se uplašio da nije neki virus, ili kojekakav otpad od drugih delova koji se zaglavio tu, kad ono spava jedna minijaturna „ona“ u haljinici i sandalicama, sva u kosi od meda i sjaja, poluotvorenih usta. Gledam je, a ona se okreće u snu čas na jednu, čas na drugu stranu, pa se štreca, pa umiri, pa kao da priča sa nekim, pa opet kao da razmišlja. Uglavnom spava.

Polako je izvadim iz pumpe i kao da me je neko lupio motkom po glavi ja se osetim još mnogo gore i ona mi ispadne iz ruke na sto ispred mene i probudi se. Kao da je nestalo vreme i kao da se sve oko mene skupilo u jedno veliko ništa, na stolu sedi ona i ničeg drugog nema. Gleda me snenim pogledom i kaže: „Ja bih popila malu kafu, ako ti nije problem da skuvaš.“ Ustajem, kuvam kafu, čujem njen tanušni glas: „I malo soka, molim te.“ Otvaram frižider, vadim sok, sipam u čašu, kafu u šolju i nosim do stola na kome ona sedi. Stavljam na sto pored nje i tek tad mi pada na pamet da ona tolicka ne može ni da se propne do vrha čaše, a kamoli da popije gutljaj. U tom trenutku na moj sims su sletela dva goluba, jedan krupniji, jedan sitniji i šetaju pred prozorom kao da su užasno važni i guguču. „Jao, što su slatki“, kaže ona i vidim kako je malo porasla, tek tako, tu na moje oči i ispruži ruku ka njima kao da hoće da ih dodirne kroz zatvoren prozor, a oni se zagledaju jedan u drugog i počinju kljunovima da se dodiruju. Tu ona poraste još malo i eto je već veličine moje podlaktice, naginje se preko iviće čaše i popije malo soka i gleda u kafu. „Daj mi jednu cigaru.“, kaže i ja joj dodajem cigaru i pripalim joj i ona željno uvlači dim i otpije gutljaj kafe. Već je veličine moje cele ruke, a ja je gledam i ne mogu da skinem pogled s nje.

„Nemoj da te čudi što rastem, ja sam takva. Nikad ne ostajem ista, uvek se menjam i često ne izgledam ovako kao sad. Sve na meni ume da se promeni, a naročito pogled, glas, način govora i dodir. Nisam ja dete, ni kad sam mala, a imam mnogo prijatelja, ali i mnogo neprijatelja. Svašta umem da radim i sa svakim umem kad hoću, to mi je u prirodi. Sad je bljuzgavo vreme napolju, pa sam legla malo da odspavam, iako zapravo vreme i ja nemamo nikakve veze. A imam i puno sestara bliznakinja, ali one ostanu kod nekih i žive sa njima, a često ostanu sa njima i kad ovima prestane telo da funkcioniše, pa su sa energijom kojom ovi obmotavaju svoje najdraže.“

Ona otpi još jedan gutljaj kafe, naraste još malo, ispruži ruku ka meni i povuče dim, a moje telo se za tili čas promeni i postade ljudsko, pravo mesnato i pumpa se vrati u mene i poče da kuca i ja shvatim da sam postao čovek. Toplina me oblije i uzbuđenje počinje da me šiba po slepoočnicama i grudima, a ona me gleda i smeška se.

Ugasi cigaru, popije poslednji gutljaj soka i kafe, a ja ne znam šta mi se dešava, jer osećanja koja me oblivaju me ostavljaju zbunjenog, ali razneženog i svog u treptaju. U tom trenutku ona jednim potezom uskoči u mene i ja je pitam: „Ko si ti?“ i čujem iz sebe kako se kikoće poput deteta i tiho u moje oči šapne: „Ljubav, budalice, ja sam ljubav.“

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Arnela Fazlić: Biće olovke

Arnela Fazlić   BIĆE OLOVKE   Po teškoj sparini dovukoh se do kolodvora jednog gradića, osjetih snažnu glad i sjedoh nešto da pojedem. Konobar je bio pričljiv i na momente dosadan jer je uporno želio saznati n...
by Redakcija
0

 
 

Velid Bajramović: Stare cipele

Velid Bajramović     STARE CIPELE   –  Hej, pogledaj u onog dede kako su cipele stare, a odijelo novo! Zašto i cipele ne kupi nove? – Tišeeeee! One stare cipele je skinuo sa ubijenog sina u logoru Omarska...
by Redakcija
0

 
 

Ilma Garankić: Aman i David

Ilma Garankić   AMAN I DAVID   – Ispričaš mi priču.. Hoćeš li? – Ne možeš zaspati, zar ne? – Nikako. Brojao sam ovce iznova i iznova, ali nije išlo. – Čudno. Trebao si brojati janjad, ona pomažu. ...
by Redakcija
0

 

 

Ana Stjelja: Beogradski mistik

Ana Stjelja   BEOGRADSKI MISTIK   Sedeo sam na klupi u Kalemegdanskom parku, umoran od višesatnog obilaženja prestoničkih knjižara i potrage za knjigom mudrih izreka nekog istočnjačkog filozofa. I pored silnih napor...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Mirza Herco: U zbornici, uz kahvu

Mirza Herco   U ZBORNICI, UZ KAHVU   Zadjenuh papir u pisaću mašinu. Zamislih kako lijevom rukom držim papir (A4, naravno) dok desnom okrećem valjak. Eto, sjećam se i tog poteza u vremenu koje će uskoro prevazi...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange