Јубилеј: Вук Стефановић Караџић (1787 – 1864)
Величанственог великог Вука многи све више отписују и заборављају… Зашто!? А васцела незахвална Сербиа Његовом АЗБУКОМ – Вуковицом и дан-данас живи, дише, ствара… Које светско азбукословно савршенство знакова, „српских хијероглифа“ (мој ауторски неологизам!) у славу данашњих и будућих сербских (полу)писмених балканских – незналица!
Србијо, замисли се коме све одајеш славу и хвалу, а заборављаш највећег књижевника, плодотворног научника на пољу визионарске књижевно-језичке реформе – Вука Стефановића Караџића, сакупљача драгоценог блага народних умотворина, учесника преломних историјских догађаја у опстанку Сербије и првог веродостојног бележника те исте срб(п)ске историје! Даље да не набрајамо Његове заслуге.
Јер, оно што Велики Његош учини за свој црногорски национ, марљиво градише током целога живота и Његов пријатељ – Велики Вук Караџић.
Шта то чиниш, Србијо, туго међу народима!?
Где си, Вуче, помиње те школа, од магарца данас правимо – вола!
Ој, просвето, име ти одавно није свето!
ВЕЛИКОМ ВУКУ У СЛАВУ
Вечно светлеће АЗБУКА
у славу великог ВУКА.
Везао је у венац слова
вечна слова Ћирилова.
Од тридесет вредних слова
свила се азбука нова.
Осванула словарица –
вуковица, ЋИРИЛИЦА!
Врсна је везиља свако –
слова (ни)је извести лако!
Не криви редове праве –
величај Вуков пут славе!
Слово по слово – ево венчића
у славу ВУКА КАРАЏИЋА!
_____________________________________________
В У К У У С П О М Е Н
Векови пролазе… Ти мудрујеш, Вуче,
Уз далеки ехо јуначких гусала…
Крепког старца гледам како брке суче.
Србија га роди, неука и мала –
Тог генија слова и визионара.
Епохалне мисли утисну у књигу,
Фраза није: Вук је лик револуционара,
А поље му бојно та азбука стара.
Нова слова блесну – Вук пребрину бригу!
Од чобанина малог, бистрог детета,
Вук постаде доктор универзитета.
Ишао је ногом хромом кроз науку
Ћутке досегао дугу славолуку.
Као да још чујем стару „бекавицу“,
Анђеоска слова у Троноши вечној –
Радо Вук читаше стару ћирилицу,
Ал’ не оста дуго у црквици срећној.
Џагара му беше за учење место,
Ипак, за козама он иђаше често…
Ћирилица поста слова савршенство.
___________________________________________________
(Из ауторске књиге „У Вуковој ризници речи“, Прометеј, Нови Сад)
МУКЕ ОД АЗБУКЕ
(Сећања ђака првака)
Кад сам слова исписив’о прва
оловка ми к’о планина била,
мањи бејах од мрава и црва
шумом речи водила ме вила.
Свеском белом ишле црне пруге
сав у страху мучно шврљах речи…
Шта ли значе црте кратке, дуге?
Што се слово једно другом бечи!?
– Немој стално гумицу у руке! –
и сад чујем глас учитељице…
К’о да не зна колике су муке
што воз речи криви реченице!
На почетку велико је слово
за њим мала пиши, редом слажи…
Кад завршиш ред – опет, поново
слову сваком згодно место тражи.
А тек табла велика к’о море:
„цртај“ слова по азбуци редом…
– Није добро! – другари говоре,
а и они посвађани с кредом!
Чаробна су слова , могу свашта
да означе: ђака, лопту, јарца…
Потребна је само твоја машта
па од јарца ти створиш – магарца!
Кад сам тако стрпљиво, полако
научио сва слова азбуке
и читање постаде ми лако,
са школицом није било муке.
Срушио сам оловком планину,
препливао таблу – црно море,
иза шуме страшне – сунце сину!
Сад с књигама водим разговоре.
ОЈ, ПРОСВЕТО, ИМЕ ТИ ЈЕ СВЕТ(Л)О
Где си мрки Караџићу Вуче,
помињу те наука и школа!?
Баш свачему ђаци се науче,
без магарца неће бити – вола!
Зар да опет торбу понесемо
к’о Доситеј у лову на знање!?
Кога треба то да васкрснемо –
сачувамо своје васпитање!?
Цунами нам никакав не треба,
школице нам ждере „бела куга“…
О, Европо, узми од нас хлеба,
загрц’ла се од – нашега дуга!
Медицина треба епрувете,
тутни лову, маћехо Европо!
Дрчни Србин иглом ваја дете,
без еврића грдно ли је проп’о!
Још не знамо каква ли ће клопа
раји срећној бити удељена
кад на крило тури нас Европа
да нас цупка јер смо „деца њена“!?
Просвета нам испразнила торбу –
нигде меса, лапћем хладну чорбу!
Празна нам је и смећарска канта,
васпитање по беспућу шанта!
Просветари, жилава створења,
издржите историје бреме!
Загробно светлеће остварења
у атомско неко „срећно“ време!
Памтиће вас унуци унука
по камену, у част знања жртви…
И рећи ће:„Баш сте срећни, мртви!“
Коме пуца прслук због наука!
ВИЈЕНАЦ ГОРСКИ ПО СЕЉАКУ СРПСКОМ
(Његошу у славу)
На бундеви ко и мало стоји
боље види но онај са Двора.
Сељак горди глади се не боји –
оре, риља срећан – од умора.
То је закон – стари канон
неком зак(л)он, неком кањон!
Мотика је за правог сељака
празном речју не зноје се чела,
политика, ’рана наопака,
на нос вам је скакати почела.
Блене сељак у црн телевизор:
да л’ ће вуци прејести се меса!?
А његов је свињац празан призор
од милине – куне до небеса!
Од пореза – суза радосница
капље, киши, па ти, јадо, диши!
Без руна му пресрећна овчица –
нудистичко сироче на киши.
Ко ли може уставити трске
пред орканом што Европом дува!?
Зашто бисмо!? Та, нама су мрске
и рођене мајке – бог их чува.
То је закон – стари канон
неком зак(л)он, неком кањон!
* * *
Звери, лажни родољуби, веле:
„Евро дрхће, динара се боји!“
Лавић Еврић ждере паре беле
канџицама шубару ми кроји.
И не пита, сâм ми меру узе
(ев)ропску ми дрско дрмн’о цену.
Што Европу мајчицу не музе
него моју краву испошћену!?
.
Јаки зуби сељачки ми беху –
сад мек орах не могу сломити!
Остаје ми да се дивим еху:
„Голаћ ти си, го ћеш остарити!“
Како да се бар сенке ухватим
славнога ми јуначког барјака!?
Претке храбре и у јарму памтим…
Огањ пржи – јадна ли ми мајка!
Прабаба се борила преслицом
у чувена хајдучка времена –
а ја, „јунак“, не смем ни песницом!
Јалова су херојства семена.
Коме памет хрче у топузу –
тај је зверко јачи, па те качи!
Чуваш ћелу, добијеш по гузу,
исто ти је: плачи или њачи!
Ипак, кујем секиру међеду,
па кад дође: бити ил’ се скрити –
нећу више праштати увреду,
по сред њушке ћу га распалити!
Нека ме се праунуци сете:
„Онај ђедо чудак-лудак био!
Ми гањамо ракетом комете,
он европске међеде ловио!“
(Из ауторске књиге „К’о сатаром сатире ме сатира“, Градска библиотека Рума)
(Р) Е П И Г Р А М И
ПРОСВЕТАРСКА ЈАДИКОВКА
САВРЕМЕНА БАСНА
Имаш ли имало школе, воле?
И без ње добро вучем, магарче!
Њакати си научио и без школе!
У праву си. У њој се само њаче!
ПРОСВЕТНА ИДИЛА
Голе ли су просветарске гране?
(Кол’ки динар, тол’ка и музика!)
Од министра послате банане
за мајмуне – идилична слика.
ЗОНА СУМРАКА
С наставом смо у „зони сумрака“,
„црне рупе“ зјапе са екрана –
компјутери и нису за ђака,
опасна је то душевна храна!
ДРОГА БАБАРОГА
Кустурица у школама има
леп амбијент, дрогерске акције,
просветарски филм страве да снима
још подршка фали – полиције.
КОЛУМБОВО ЈАЈЕ
Магелано знамо и Колумбе,
сваки кутак Земљице нам мајке.
Може л’ Земља да ротира тумбе!?
Ђачићима открића су бајке.
ТЕСЛА НА ВЕСЛА
За техником пловимо на весла,
а већ гази миленијум трећи.
Можда ће нам знање нови Тесла
васкрснути јер ми смо – највећи!
МАЈМУНОЛОГИЈА
Биолози, баш сте у предности,
оглед с дрогом имате у пракси!
Мајмунске су на цени вредности!
О, Дарвине, знање ти је макси!
ПАМЕТНА РЕФОРМА
Реформа нам запржила чорбу,
Европа нам мозгове покрала,
па ти води сиротињску борбу –
међ „паметним“ легло је будала.
