Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Srbija

13. Maja 2014.
 

Poezija Marije Milenković

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:
Marija Milenković

Marija Milenković

Marija Milenković, devojačko Jotić, rođena 7. 05. 1956. godine u Pirotu, Srbija. Po zanimanju je ekonomista. Sada je stalno nastanjena u Nišu. Član je Saveza udruženja pisaca u otadžbini i rasejanju – “SKOR”, Ogranak Niš. Ima izdatu jednu zbirku pesama ”Besmrtni besadari”, 2010., “Zograf Plus” – Niš. U pripremi za štampu je još nekoliko njenih zbirki sa ljubavnom, rodoljubivom i misaono refleksionom poezijom.

 

 

Pusti me da te ljubim i noćas ko’ pre

.

Pusti me da te ljubim i noćas ko’ pre
Pusti me da te ljubim uželela sam te se
željna sam još da pijem s’tvojih usana
pusti me da te milujem, dodirujem
želim tvoje telo još da udahnem, mirišem
da te oslušnem, srce i dušu da ti poljubim.

Želim da ti na rame naslonim glavu
na tvoje grudi da se ko’ pre priljubim,
želim da te silno stisnem, zagrlim
dušo, to su samo bile i ostale moje grudi
samo ja znam kako da ih taknem, milujem
samo ja znam kako da ih usnama dodirnem.

Ti znaš kako te ja milujem i ljubim
znaš, onako, nečujno, tiho, umilno
dok ti spokojno dremaš, sve dok ne zaspiš
ljubim te kako samo ja znam i umem
ahhhh, dušo moja još u prošlosti živiš
samo ja tvoju bol i uzdah mogu da razumem.

Pusti me da te ljubim, prstima da te opipavam
da još uživam u svakom damaru tvog tela
samo to želim, samo sam to uvek i htela,
a ti, dok me privijaš, stežeš, dok me silno ljubiš
pripijen si uz mene oznojen, srećan i vreo
ahhh, dušo moja, znam da si samo i ti to hteo

Pusti me da te silno još volim i ljubim,
daj mi da te još milujem, da ti još na grudi spim
pusti me da doprem u svu tvoju bol, u tvoje dubine
i noć je zagrlila nas, umirila je sve pa i naše s’nove
ostali smo zarobljeni u vremenu patnje i stradanja
dušo, živi smo, dovoljno je, zakopajmo sva sećanja.

.

Besmrtni ljubavnici

.

U ovom vremenu ti si ostao i ja sam zauvek s’tobom
ovo je naše vreme, ostacemo zauvek u njemu
zarobljeni smo i u ovom vremenu u našem sećanju
ostaćemo zauvek jedno, ostaćemo nezaboravljeni
nase ime je naša zakletva, našom ljubavlju smo očarani
ljubavlju smo se zakleli da ćemo ostati jaki
zauvek ostaćemo jedno drugom besmrtni ljubavnici
koji su dušom jakim nitima vezani, ludo se uzimaju, pamte.

U vremenu patnje i stradanja, kada smo svi išli
i još idemo ivicom života i smrti, mi smo nalazili snage
samo još to smo mogli, da se dajemo i uzimamo
divlje i bludno voleli smo se do iznemoglosti
za nas vreme nije postojalo i ne mogu se odreći želje
ne mogu se odreći nade, koju još uvek imam
koja mi daje da dišem, za tebe, za mene, za nas
zato ovu pesmu nama pišem, srećna sam što te još osećam.

Moja potreba za tobom jača je od mene, od mog daha
jača je od svih ovozemaljskih sila, od mog razuma
naša je ljubav prejaka, ostala je zauvek u nama zarobljena
u vremenu stradanja mogao si na mene dušu da nasloniš
da mi veruješ, jer naša muka je samo naša bila i ostala
zaboravi vreme patnje i stradanja, nismo više isti
čedni bludni i ludi smo, u nama jedno srce plamti
pamtiš li’? S’mesečinom smo se dodirivali.

U sva moja jutra ti si, znam da ćemo zauvek trajati
čedni, bludni, ludi, i kad je bilo teško ruke smo uvek pleli
nismo bili gubitaši, beznađu se nikada nismo predali
vezani nevidljivim nitima besa i jada nismo posustajali
besomučno i divlje vreme smo krali, to smo makar znali
u nama živi zakletva, zato zauvek priseban ostani
jer mi smo pobedili i ostali, mi smo besmrtni ljubavnici.

.

Postoji jedna crna knjiga

.

Postoji jedna crna knjiga u kojoj je sve zapisano
progon, mučenje i naše i mog naroda stradanje
narod još istinu nije doznao, sve se krilo
zar ne vidi, zločin nad nama još traje,
lomi nas, s’vima nam utrobe kida,našeg li jada
narod za stradanje baš i ne haje, još strada
gde god se okreneš bol hara, tuga je svuda,
kolko’ grobova, kolko’ jama skriva naša gruda
stisnuta bol majki obraze ne suši u grudima rida
bol za čedom, rasute kosti, nepravedna, osuda kida.

U nama je pustinja živimo na ivici ponora
spokojno u mimohodu tiho prihvatamo sve
još goli život da nam ne uzmu nekako kotrljamo
vekovno stradanje ko li’ nam u amanet sočno dade
majci Srbiji još poraz, jad, to još samo ostade
seci vrpcu izmeđ’ sna i jave, Srbijo probudi se
izmeđ’ svih patnji i moja sva shvatanja mesta nema
izmeđ’ tuge, jada, jauka i gladi, pesme pevam
zdrave nam oči vidimo sve a nehaj nam oči povadi!
Koji je gori? Ovaj ili onaj? Siromasi smo, gladni.

Koliko još duša treba da strada da se dželati nasite jada!
Sve suze mog roda, jednako me bole, kosti predaka zovu
u koju provaliju bacaju nas sada, jel’ postoji za nas nada
Gde nas to srbski irodi vode i dal’ je to istinski put slobode?
Judo, izrode, srbski nerode, u koje to plivamo vode?
Koju si nam jamu spremio sada srbski izrode, nerode, rode?
Dal’ je Evropa još žedna krvi dal’ je to pravi put slobode?
Postoji jedna crna knjiga, u kojoj je zapisano sve, istinom seva
svaka će jama i svaka lobanja jednom istinu da propeva
rasute kosti srbskih mučenika, negde trunu bez opela.

.

Amanet slavskog kolača

.

Pustili smo pamet da slobodno pliva
sami smo mi krivi što smo još živi
vredi nam glava kolko’ flaša piva?
Kakav nas kraj pitam se, čeka
još kolko’ dana, još kolko’ veka?
A loš nas kraj već uveliko čeka
uhvatili oštricu dvoseklog mača
da preseku amanet slavskog kolača!
Za sva stradanja i narod ne haje
strah za voljene još probija kosti
za sve što nam učiniše Bože im oprosti
dvoseklim mačem nas Srbe kose
oluja se nastavlja, još za Srbe traje!
Mladost nam robuje al’ duše nam prkose.
kakav li’ nas kraj Bože mili čeka ?
Dokle će moj narod još da strada ?
Još kolko’ dana,još kolko jada,
Još kolko’ Bože veka stradanje nas čeka?
Još kolko’ srbskih izroda Srbijo ti si izrodila?
Još kolko’ srbskih glavoseka u tebi ima?
U nedrima gajila si Judu moja rodna grudo
u nedrima majčice spava ljuta zmija
izrod, nerod vaskoliki zlehudi Juda
seme zla i dušmana, izroda i glavoseka
u tvojoj zemlji rodna grudo, još raste, klija!
Svo naše viševekovno mučenje i stradanje
mučki upokojeni srbski mučenici i stradalnici
na zemlji ovde jadnici pravdu ne dočekaše
al’ pred svevišnjim sudom oni već svedoče!
Odsekoše nam krila, razdvojiše nam jata
udari silom brat na brata!
U amanet ti sine moj, ostavljam slavski kolač
budi dobar čovek, poštuj čoveka ko’ svog brata
sine moj, ne mami suze, ne budi tuđe nesreće orač
poštuj ikonu, krst časni i slavu, drž’ se svog jata.

.

U koju sam to tvrđavu ja zalutala i zaspala?

.

Večeras se moja duša pretvorena u prah ko’ kroz sito prosipa
večeras suza suzu stiže dok olovka mi vence niže
u koju sam to tvrđavu ja zalutala i zaspala?
Ostala je još nada što šalje mi s’nove da snivam
put nikako ne nalazim, sve dublje u lavirint zalazim
gde s’tugom delim svoj jad, gde moja bol sa mnom prebiva
u koje sam to besmislene okove samu sebe okovala?
Odavno se već nikako ne s’nalazim, odavno slutim
u meni je večita plima ne odlazi, oseka nikako ne dolazi
večeras sam sluđena, tužnija nego juče, samo ćutim.
kako da izronim iz dubina tame sopstvene duše?
Ko’ mehur sapunice raspršila sam se, zlo slutim
Gde i kamo na koju stranu sveta da krenem?
Kome da se uputim? Ko’ rascvala ruža nadah se
sada sam precvali cvet koji je povio glavu, sušim se
moja duša, duh i telo, pa i dah moj postali su sneni
postali su, kao i svi moji damari ćutljivi i ledeni.
Sve raspršilo se,opeklo me kao vulkan iz dubina mene same
večeras moja duša sama sebe dal’ da se pita il’ oplakuje?
Misao svaka u moj prepuni kofer tuge samu sebe pakuje
neka se moje srce zauvek zamrzne, zauvek u okove okuje
sve i da zaćutim,postanem nema, da postanem i žena stena
zagrliću svoju dušu da i ona zauvek ostane sa mnom ledena
il’ sam zakasnila i vreme je da stanem da se više ne trudim?
Za neka nova jutra za neke druge godine hoće li nas biti?
Ili ću ti i dalje u sve sledeće godine pisati samo zlatne niti.
hoće li nas biti, hoće li nas neka zora svojim šapatom prekriti?
Hoće li nas umorne tiće, hoće li i nas život pod svoje krilo sviti?
Hoće li nas neka zora rosom i praskozorjem s’kriti?
Hoće li nas tada ranjene na ovom svetu i međ’ žive biti?
Il’ ćemo umesto naših, crne zemlje usne ljubiti?
U koju sam to tvrđavu ja zalutala i zaspala?



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

Remza Lagarija: PITANJA PJESNIKU NADANJA

Remza Lagarija   PITANJA PJESNIKU NADANJA   Koliko svjetlosnih godina postojiš U krilu svemirskog ozračja Pjesniče nadanja Čuješ li šapat mjesečeve sjene U valovima toplih riječi Što se pomiješaše sa pjesmo...
by Redakcija
0

 
 

Poezija Milice Momčilović

Milica Momčilović   GUSENICA . Kako si mi gusenice, mila? Možeš li mi reći, ako nije tajna, Ko ti kroji ta prelepa krila? Ima li za mene jedna veličina? . Kako si mi gusenice, draga? Odvedi me do tog krojača. Da li ...
by Redakcija
0

 
 

Snežana Radić: Sve nestaje

Snežana Radić   Sve nestaje   Ostala sam sama na peronu sudbine, A tebe nema, nema te. Čekam te. Vozovi prolaze, Dan odmiče, Nova lica smenjuju se, Dolaze, odlaze… A moj voz nikako da vrati se.   Sve nestaj...
by Redakcija
0

 

 

Adnan Sijarić: Pjesma mrtvog čovjeka

Adnan Sijarić     PJESMA MRTVOG ČOVJEKA     I   Ne pitaj ko sam!… Ni sam to za života nisam znao. Imao sam trošnu kuću navrh jednog brda, prostrane njive, i ženu koja me iskreno voljela. Jednoga dan...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Ibrahim Osmanbašić: Valja nove mostove graditi na Balkanu (III mjesto)

Ibrahim Osmanbašić VALJA NOVE MOSTOVE GRADITI NA BALKANU Valja nove mostove graditi na Balkanu uprkos olujnom košmaru što nas vitla i drži u haosu misli i osjećanja ne dajući nam ni trena mira. Bahati likovi nazadnih ide...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona