Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Srbija

1. Maja 2016.
 

Poezija Slobodana Ž. Obradovića

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

Слободан Ж. Обрадовић

 

 

 

 

 

Томовача

.

Нема рада,
беспарица влада;
риба шепа
од главе до репа….

На ливади
ништа се не ради;
трава расте,
Срби је не пласте…

Нит` оваца,
нити јагањаца;
нит` на трави
ико – децу прави…

Пуста села,
влада куга бела;
расту врбе
за све ређе Србе…

Џаба мода
четничких војвода;
џаба страже
ђенерала Драже…

Види врага,
дошо жив из Хага;
па, гле, Томи
мокри по дипломи…

(Док Србија
ћути и робија,
томовача
браћу Србе јача…)

 

Козје уши Томе Тројана

.

Сваки брица, који шиша Тому,
не споњине Томину диплому;
козје уши – или сличне ствари –
да фризуру Томи не поквари…

Сваки брица, који Тому шиша,
и највећи – мањи је од миша;
осим Шеки, Томин стари брица,
маказама који га оштрица

оног дана кад се нарогуши
и лично га – потеже за уши!…
(Козје уши – које од Тројана
претрајаше до данашњег дана.)

Да је правде – и у Бога даће –
због њих би и Томи спале гаће;
али правде на помолу нема;
јер Србија, припита, још дрема…

П. С.

(Неопрезна, налила се јаке
томоваче, на празне стомаке…)

 

БЕЛЕ ЧИНИ

 

Драгом др Игору Ђуришићу, хирургу; и његовом стручном тиму

 

 

О, зашто сањам тако често

предео неки?…Непознати…

Баш ко да ми је живот престо

и загробни ме снашли сати?…

 

Јесам ли умро? Кад? И како?

И откуд овде након свега?

Где ме, док зебем, плаши јако

звиждање ветра. И мук снега.

 

Куд ли то идем, сам, по тмини?

Што нема сунца да ме згреје?

Ил` опет сањам беле чини –

предео неки; где снег веје?…

 

Предео неки; где снег веје,

је ли то конац мога пута?

Ил` опет сањам? ( Опет све је

тек пуста варка злих минута? )

 

Гле! Просјак чучи поред смета

док пред њим зјапи шака празна…

Је ли то призор живог света;

ил` с оног света – мени казна?

 

Не могу мртвог да припитам,

ко је? И где сам? И све ресто…

Мртво је лице са којег читам;

по којем тражим пут…за место…

 

По којем тражим пут за место

у ком смо некад срећни били…

О ком’, и будан, сањам често –

од када смо га…изгубили…

 

Крај другог смета, празна капа

испред просјака који чучи;

и борећи се да не скапа,

мучећи себе – мене мучи…

 

И други мртвац мртве страже –

док ветар цвили и снег веје –

ни реч о месту да ми каже…

За које нико не зна где је…

 

За које нико не зна где је;

а ја га тражим – за нас троје

док вихор бели бехар сеје

и завејава …сузе моје…

 

Пртине нигде. Просјак трећи

већ – опет проси, недалеко..

Не знаде, мртав, ни он рећи…

Но, у сусрет ми иде неко?

 

Гле, и он пружа шаку? Проси…

Снегом је пуни вејавица..

По лицу иње…И по коси…

Свуд` око мене бледа лица…

 

Свуд око мене бледа лица

и голе крошње иње кити…

Да бар престане вејавица…

Да ми је негде чај попити?…

 

(Да ми се, неким чудом, дадне,

бар бедна крчма за барабе;

па таман црни снег да падне,

пао би на ме, с неба, џабе…)

 

Но – то је давно прошло време…

Сад ноге носе то што носе:

властити терет; ал` и бреме

просјака који, ћутке, просе…

 

Просјака који, ћутке, просе,

свакога трена бива више…

Шаке им празне, ноге босе;

а ветар звижди, звижди. Брише…

 

Да ли ће игде иког срести

ко би им ишта успут дао?

Да, жељни, могу пити, јести?

И ко би – пут ми показао?

 

Гле, жури неко! Маглом краче…

Још не видим му, жељан, лица.

Искрсну маска! – Па промаче…

Ледени ветар… Вејавица!…

 

Ледени ветар… Вејавица…

Ко ли то прође, питај Бога?

Тај носи маску преко лица

и личи баш на – Репатога!…

 

Ево још неког!… Има наде…

Цвркуће снег му испод ђона.

Гле, и он маска! – Куд нестаде?

(Ишчезе некуд, без пардона…)

 

Какви су ово, Боже, људи?

Што срећем само гладне, босе,

по овој магли?… Овој студи?…

И лица која – маске носе?…

 

И лица која маске носе

све чешће сретах; ал` шта вреди?

Не виде маске: гладне, босе…

…оне што живе у злу… беди…

 

Камо ли мене, залуталог

у густој магли, белој тмини…

Без белих крила, с неба палог…

…и завејаног… у нигдини…

 

Те бројне маске све несташе

некуд, крај мене, док снег веје;

а пут за место прећуташе

кад коју питах, зна ли где је?…

 

Кад коју питах, зна ли где је,

једна се грозно закикота;

па рече другој, да је згреје:

„Чу ли ти оног идиота?“

 

Кад прође и та маска глува,

искезивши се на ме само,

чух опет ветар како дува

И церек маски… Ту…И тамо….

 

Узалуд питах маске – молих

неке чак и по више пута –

где је то место које волим

и има л` до њег` игде пута?…

 

И има  л` до њег` игде пута?

Завапих једној: „Реци, где је?“

Маска очима заколута

и поче грозно да се смеје.

 

Зграбих је за врат:“Реци! Кажи!“ –

дрмусати је почех, срдит;

а маска, чујем, кркља лажи…

Па потом поче бучно прдит`.

 

Пустим је, згранут црним смрадом.

Кад престах да је питам, где је,

видим – пришав ми опет крадом –

у лице ми се маска смеје…

 

У лице ми се маска смеје

већ ко зна која? – Зашто, Боже,

све маске у ме – или блеје

ил` ме из тесне гоне коже?

 

„Чуј, ја ћу, ипак, да ти кажем

пре нег` од снега сав побелиш“,

рече ми једна. „Ја не лажем.

Ја ћу ти рећи све што желиш.

 

Ја знам то место, и знам где је

и како наћи до њег` пута…“

Но, видех и њу да се смеје

док њене речи – ветар гута…

 

 

Док њене речи ветар гута,

из безизлаза, схватам, овог

за мене више нема пута,

нити пак има ичег новог;

 

ал` место да се сломим, предам,

одустајући од свог циља,

Одлучим увек – да се не дам

и још се надам. Надам, збиља…

 

И ту је, ето, крај те приче;

а све остало, што не знате,

само се мене лично тиче;

и ви то знати – не морате…

.

Запис о песнику

.

Сад, и довек,
јединствен человек.
Од порода
и од српског рода.

Стиху одан
раб Божји, Слободан.
Тенор лирски;
ал` и мастер мирски.

Конт Парнаса
и мештер од гласа.
Син и папа,
критичар сатрапа.

Наипаче,
ползе ради јаче
кад ко јаше
кога за марјаше…

Кад ко чини
нажао истини;
или сличне
радње недоличне.

(Када дурак
преокрене ћурак;
арамија
хара и убија…)

Казаније.
Житељ. И житије…
Изјатије –
сирак без братије…

Медик души
кад се небо сруши.
Еретикос.
Ответ… Остров Хиос

свему што је
мртво. И без боје…
Кадар рећи,
стићи…И убећи!…

Млад; а матор
ритор… И оратор
чије име
красе чисте риме.

Које спаја
уделком случаја;
како каже –
јер му Бог помаже…


Речник мање познатих речи: Человек, м. – човек; мастер, м. – господин; мирски – светски, световни; конт, м. – кнез, гроф; Парнас, м. – планина у Грчкој, седиште муза; мештер, м. – учитељ, магистар; папа, ж. – отац; сатрап, м. – обласни управитељ у Персији; наипаче – особито, нарочито; полза, ж. – корист; марјаш, м. – новац, у вредности око 35 пара; дурак, м. – будала; арамија, м. – разбојник; казаније, с. – прича; житељ, м. – становник; житије, с. – живот, обично, светих отаца; изјатије, с. – изузетак, изнимка; медик, м. – лекар; еретикос, м. – јеретик; ответ, м. – одговор; остров, м. – острво, оток; ритор, м. – беседник; уделак, м. – милостиња.

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Ministarstvo kulture i medija
 
 

 

Novi broj časopisa Komuna posvećen znamenitim Hrvatima u Crnoj Gori

Iz štampe je izašao 46. broj Komune na povećanom broju stranica sa bogatim programskim sadržajem o znamenitim Hrvatima u Crnoj Gori i onima koji su ostavili traga u Crnoj Gori čije je štampanje pomogao Fond za zaštitu i ...
by Redakcija
0

 
 

NATJEČAJ ZA ZBORNIK PRIČA KNJIŽEVNE FANTASTIKE «IZA UMA» TREĆI BROJ

NATJEČAJ ZA ZBORNIK PRIČA KNJIŽEVNE FANTASTIKE «IZA UMA» TREĆI BROJ   DISKURS – časopis za kulturu, umjetnost i društvene teme raspisuje natječaj za zbornik kratkih priča književne fantastike IZA UMA. Drage na...
by Redakcija
0

 
 

Izložba likovnih radova ”Mladi Crne Gore za održivi razvoj”

27. maja 2023. godine u galeriji ”Hilmija Ćatović” u Centru za kulturu Rožaje otvorena je izložba radova učenica i učenika OŠ ”25. maj” iz Rožaja sa konkursa ”Mladi Crne Gore za održivi ra...
by Redakcija
0

 

 

Izbor poezije iz zbirke ”Otvorena vrata” Ivana Mitrovića

Ivan Mitrović je rođen 2005. godine u Beranama. Osnovnu školu „Džafer Nikočević” završio je u Gusinju. Učenik je trećeg razreda JU SMŠ „Bećo Bašić” u Plavu. Svoj umjetnički talenat reflektuje iskrenim, jas...
by Redakcija
0

 
Konkursi regiona
 

Snežana Marko-Musinov: Lice i naličje vaspitanja

Snežana Marko-Musinov   Lice i naličje vaspitanja   Rado bih svima da dobro bude, ne volim kad se kude, kad se sude, uz rad, i traćenje vremena je za ljude.   Neka se to doba pošteno iskoristi, neka na otavu ...
by Redakcija
0

 




Konkursi regiona
 
Secured By miniOrange