Слободан Ж. Обрадовић
Томовача
.
Нема рада,
беспарица влада;
риба шепа
од главе до репа….
На ливади
ништа се не ради;
трава расте,
Срби је не пласте…
Нит` оваца,
нити јагањаца;
нит` на трави
ико – децу прави…
Пуста села,
влада куга бела;
расту врбе
за све ређе Србе…
Џаба мода
четничких војвода;
џаба страже
ђенерала Драже…
Види врага,
дошо жив из Хага;
па, гле, Томи
мокри по дипломи…
(Док Србија
ћути и робија,
томовача
браћу Србе јача…)
Козје уши Томе Тројана
.
Сваки брица, који шиша Тому,
не споњине Томину диплому;
козје уши – или сличне ствари –
да фризуру Томи не поквари…
Сваки брица, који Тому шиша,
и највећи – мањи је од миша;
осим Шеки, Томин стари брица,
маказама који га оштрица
оног дана кад се нарогуши
и лично га – потеже за уши!…
(Козје уши – које од Тројана
претрајаше до данашњег дана.)
Да је правде – и у Бога даће –
због њих би и Томи спале гаће;
али правде на помолу нема;
јер Србија, припита, још дрема…
П. С.
(Неопрезна, налила се јаке
томоваче, на празне стомаке…)
БЕЛЕ ЧИНИ
Драгом др Игору Ђуришићу, хирургу; и његовом стручном тиму
О, зашто сањам тако често
предео неки?…Непознати…
Баш ко да ми је живот престо
и загробни ме снашли сати?…
Јесам ли умро? Кад? И како?
И откуд овде након свега?
Где ме, док зебем, плаши јако
звиждање ветра. И мук снега.
Куд ли то идем, сам, по тмини?
Што нема сунца да ме згреје?
Ил` опет сањам беле чини –
предео неки; где снег веје?…
Предео неки; где снег веје,
је ли то конац мога пута?
Ил` опет сањам? ( Опет све је
тек пуста варка злих минута? )
Гле! Просјак чучи поред смета
док пред њим зјапи шака празна…
Је ли то призор живог света;
ил` с оног света – мени казна?
Не могу мртвог да припитам,
ко је? И где сам? И све ресто…
Мртво је лице са којег читам;
по којем тражим пут…за место…
По којем тражим пут за место
у ком смо некад срећни били…
О ком’, и будан, сањам често –
од када смо га…изгубили…
Крај другог смета, празна капа
испред просјака који чучи;
и борећи се да не скапа,
мучећи себе – мене мучи…
И други мртвац мртве страже –
док ветар цвили и снег веје –
ни реч о месту да ми каже…
За које нико не зна где је…
За које нико не зна где је;
а ја га тражим – за нас троје
док вихор бели бехар сеје
и завејава …сузе моје…
Пртине нигде. Просјак трећи
већ – опет проси, недалеко..
Не знаде, мртав, ни он рећи…
Но, у сусрет ми иде неко?…
Гле, и он пружа шаку? Проси…
Снегом је пуни вејавица..
По лицу иње…И по коси…
Свуд` око мене бледа лица…
Свуд око мене бледа лица
и голе крошње иње кити…
Да бар престане вејавица…
Да ми је негде чај попити?…
(Да ми се, неким чудом, дадне,
бар бедна крчма за барабе;
па таман црни снег да падне,
пао би на ме, с неба, џабе…)
Но – то је давно прошло време…
Сад ноге носе то што носе:
властити терет; ал` и бреме
просјака који, ћутке, просе…
Просјака који, ћутке, просе,
свакога трена бива више…
Шаке им празне, ноге босе;
а ветар звижди, звижди. Брише…
Да ли ће игде иког срести
ко би им ишта успут дао?
Да, жељни, могу пити, јести?
И ко би – пут ми показао?
Гле, жури неко! Маглом краче…
Још не видим му, жељан, лица.
Искрсну маска! – Па промаче…
Ледени ветар… Вејавица!…
Ледени ветар… Вејавица…
Ко ли то прође, питај Бога?
Тај носи маску преко лица
и личи баш на – Репатога!…
Ево још неког!… Има наде…
Цвркуће снег му испод ђона.
Гле, и он маска! – Куд нестаде?
(Ишчезе некуд, без пардона…)
Какви су ово, Боже, људи?
Што срећем само гладне, босе,
по овој магли?… Овој студи?…
И лица која – маске носе?…
И лица која маске носе
све чешће сретах; ал` шта вреди?
Не виде маске: гладне, босе…
…оне што живе у злу… беди…
Камо ли мене, залуталог
у густој магли, белој тмини…
Без белих крила, с неба палог…
…и завејаног… у нигдини…
Те бројне маске све несташе
некуд, крај мене, док снег веје;
а пут за место прећуташе
кад коју питах, зна ли где је?…
Кад коју питах, зна ли где је,
једна се грозно закикота;
па рече другој, да је згреје:
„Чу ли ти оног идиота?“
Кад прође и та маска глува,
искезивши се на ме само,
чух опет ветар како дува…
И церек маски… Ту…И тамо….
Узалуд питах маске – молих
неке чак и по више пута –
где је то место које волим
и има л` до њег` игде пута?…
И има л` до њег` игде пута?
Завапих једној: „Реци, где је?“
Маска очима заколута
и поче грозно да се смеје.
Зграбих је за врат:“Реци! Кажи!“ –
дрмусати је почех, срдит;
а маска, чујем, кркља лажи…
Па потом поче бучно прдит`.
Пустим је, згранут црним смрадом.
Кад престах да је питам, где је,
видим – пришав ми опет крадом –
у лице ми се маска смеје…
У лице ми се маска смеје
већ ко зна која? – Зашто, Боже,
све маске у ме – или блеје
ил` ме из тесне гоне коже?
„Чуј, ја ћу, ипак, да ти кажем
пре нег` од снега сав побелиш“,
рече ми једна. „Ја не лажем.
Ја ћу ти рећи све што желиш.
Ја знам то место, и знам где је
и како наћи до њег` пута…“
Но, видех и њу да се смеје
док њене речи – ветар гута…
Док њене речи ветар гута,
из безизлаза, схватам, овог
за мене више нема пута,
нити пак има ичег новог;
ал` место да се сломим, предам,
одустајући од свог циља,
Одлучим увек – да се не дам
и још се надам. Надам, збиља…
И ту је, ето, крај те приче;
а све остало, што не знате,
само се мене лично тиче;
и ви то знати – не морате…
.
Запис о песнику
.
Сад, и довек,
јединствен человек.
Од порода
и од српског рода.
Стиху одан
раб Божји, Слободан.
Тенор лирски;
ал` и мастер мирски.
Конт Парнаса
и мештер од гласа.
Син и папа,
критичар сатрапа.
Наипаче,
ползе ради јаче
кад ко јаше
кога за марјаше…
Кад ко чини
нажао истини;
или сличне
радње недоличне.
(Када дурак
преокрене ћурак;
арамија
хара и убија…)
Казаније.
Житељ. И житије…
Изјатије –
сирак без братије…
Медик души
кад се небо сруши.
Еретикос.
Ответ… Остров Хиос
свему што је
мртво. И без боје…
Кадар рећи,
стићи…И убећи!…
Млад; а матор
ритор… И оратор
чије име
красе чисте риме.
Које спаја
уделком случаја;
како каже –
јер му Бог помаже…
Речник мање познатих речи: Человек, м. – човек; мастер, м. – господин; мирски – светски, световни; конт, м. – кнез, гроф; Парнас, м. – планина у Грчкој, седиште муза; мештер, м. – учитељ, магистар; папа, ж. – отац; сатрап, м. – обласни управитељ у Персији; наипаче – особито, нарочито; полза, ж. – корист; марјаш, м. – новац, у вредности око 35 пара; дурак, м. – будала; арамија, м. – разбојник; казаније, с. – прича; житељ, м. – становник; житије, с. – живот, обично, светих отаца; изјатије, с. – изузетак, изнимка; медик, м. – лекар; еретикос, м. – јеретик; ответ, м. – одговор; остров, м. – острво, оток; ритор, м. – беседник; уделак, м. – милостиња.
