Стефан Ђорђевић, студент Филозофског Факултета из Приптине – Косовска Митровица, смер историја -четврта година.
Рођен у Приштини 1991. године. Живим у Крушевцу.
Можда
Можда
Можда се некад појави,
међу молитвама,
можда је дозове моје ћутање.
Кад нада пожути
као јесење лишће,
можда је донесе ветар
право ниоткуд,
предамном се појави,
озари светлошћу
бледо изнемогло лице
и одлети у небеса
претварајићи се
у моју звезду водиљу.
Можда..
Вино
У вину је истина,
после пијанства стид.
Тада је све
некако исравно и смешно,
али није,
та раздраганост
води ка идиотизму
иако те понесе жудња
да као галеб рашириш крила
скупи их на време,
јер сутра онако посран
и скупљених крила,
постајеш слепи миш…
Дом
Наше је,
другима припада више.
Временом схватиш
да мораш да
прихватиш истину,
да у своје родно место
ниси ништа друго
него путник намерник,
а у својој земљи дођош.
Као и сваки занесеник
сањаш и речима
сатканим од сећања
бележиш сваки траг,
отргнут од заборава,
надајући се да
ветрови могу изменити
судбину људи,
изорати њиву мржње
и посадити радост и љубав.
Теби
Киша увек опере прљавштину
коју сам изговарао.
Ветар распрши, све наде,
које тињају под кожом.
Како је лако писати,
кад волиш.
Кад судбина постане живот,
од које се удаљавам,
а потајно желим да се вратим,
као и давно изгубљеном пријатељству,
од којег памтим
мале ствари,
које живот испуњују
срећом.
