Жељко Медић Жац – рођен 1970. у Задру. Објавио четири збирке песама: „Побуна симбола“, „У дане дивних чуда“, „Проналажење белутка“ и „На тихој равни свакодневице“. Члан је Удружења књижевника Србије.
***
У започетој игри откривања
Скинули смо коже
На сунцу да се осуше
И прсте
Умочили у очи
Због мастила којим потписују се душе
Зар не видиш како нас напуштају демони
Када се хлебови преломе
У руци
У снохватици
Срастају нам кости
А у месу голом изливени крвотоци
***
„А коме смо ми свети
На овом месту
Светом“
Под дрветом
Испод којег хлада нема
Сви плодови већ су осемењени грехом
„Телом ћу те“
И ти ћеш мене телом
Вратити у „стања пре знања“
Кад љубав је била
Најсветија сила
И прва
Изван нашег поимања
***
.
Почетак је увек из сна и слутње
Видео сам очи које израњају из воде
И на телу које дрхти
Своје руке
Бриделе су усне које љубе
Има ли друге слободе до оне која нас од нас самих ослобађа
Када престајемо бити једина стварна граница
Између сна и онога што се догађа
Ко дане оживеле у сећању не позна
Пре него се у времену
Изгубе
Тај не зна
Да увек исте траже се душе
***
.
Диши… сада само дубоко диши
Сновима нису потребни
Тумачи
Дах се замехури
И од пробуђеног ватришта
Које нас претвара
У ништа
Отму нас невидљиви дувачи
У апнеји
Умеси хлеб мога меса
И згњечи гроздове у вину моје крви
Ово је несан!
Нараста под прстима твојим
И под стопалима
Ври
Све што био нисам
А јесам
.
***
.
Са ишчупаним бусеном траве
У стиснутој шаци
Лежала си
Као после смрти расле су ми власи
Лежао сам
У сунчевој зраци
На врхунцу заједничке славе
И кад све је стало… протицаху часи
Разбацајмо оглодане кости
Разапнимо изгрижене
Коже
Далеко негде ветар ће нас понети
О Боже!
Зар и нас оживљене
Са кочевима кане пробости
Да више никад не можемо волети
