Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme



Srbija

19. Januara 2017.
 

Predstavljamo: ”FIRENTINSKI ŠAL” Vesne Radović

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake: , ,

У ПРОЦЕПУ СНЕВАНОГ И СТВАРНОГ

(Запис уз роман „Фирентински шал“ Весне Радовић)

 

Мало је књига, посебно романескних, у којима се  осећа мирис једног града, какав је Херцег Нови, у својеврсној евокативној саги Весне Радовић. Заправо, тај мирис није само ароматичан, више се намеће у медитеранском реминисцентном самогласу, у некој врсти душевног разлиставања на страницама својеврсног дневника, у чијем затајном простору назиремо самотну исповедионицу, колико саграђену преслишавањем доминантног лирског субјекта, толико и осталих сапутника и сапатника у часу када се једно време показује у различитим судбинским одређењима. Све те исповести сливене су у заједнички наративни ток, испресецан неком врстом песничких исказа, који појачавају сензибилитет људи аутохтоног поднебља и одређују идентитет поузданог сведока о крају протеклог двадесетог века и почетку новог…

На известан начин, ауторка романа „Фирентински шал“, спаја неспојиво,  стварно и метафизичко на лицима откривеним у интимном огледалу, надасве бококоторском, „у амбијенту светлости, камена и мора, густог зеленила, столетних стабала маслина, макије и јединствене флоре…“ Ту, у том завичајном тајнопису, Весна Радовић нам каже: „за свагда удахнућете столетње мирисе Медитерана“. И онај маштолет, када се дете преображава у одраслу особу суочену са самом собом, са свим животним изазовима, са светом који нема милости за разнежене и романтичне, са сенкама из кошмарних сневања.

Роман „Фирентински шал“ поседује истовремено растреситу структуру, и повремене наративне сажетке, онога што је било и онога наметнутог необјашњивим исходиштем, који произилази из егзистенцијалне тескобе лирског субјекта у свету подређеном контроверзама. Аутобиографизми се растапају у медитативне пасаже и мешавину реалности препознате и разоткривене изван основног наративног тока, у сликама без знаних психолошких, социолошких, философских и осталих метафоричких рамова – једноставно, језик је у непредвидљивим уобличењима, без жанровског ограничења: прича се разграњава у поетске стилизоване исказе, постаје у трену песма у прози, опсервација блиска интимном писму, документарном исечку једног времена и средине у којој се јунакиња тренутно налази. Отуда, животопис залази колико у оно минуло толико и актуелизује своје пречице, судбинске магистрале и затајна балканска уточишта по Босни и Србији. Књига је обележена путоказима до љубави и зазивања хуманијег света од постојећег. Истина, много тога није имало срећна разрешења и неким својим удесним замајцем остављало је видне ожиљке на личностима захваћеним драматичним догађајима недавних националних и верских раскола. Живљење задобија у одређеним ситуацијама значење трагичности: породице су раздвојене, сеобни путеви осенчени неизвесношћу, општа људска комуникација покидана у неразумним датостима. Ту су: Срби, Муслимани, Хрвати, Јевреји и сви они који располућени ненадним растанцима и тражењем мира лековитог у непознатим пределима, одлазе за утехом тешко достижном, у близини главне јунакиње, самосвесне интелектуалке, која у душевној тмини има зажарену сијалицу која опчињава лептире заслепљене ирационалним светлом. Једни сагоревају, други се оплођавају илузијом да шире љубав и увећавају трептаје по мери сненог видела и загледаности носталгичне, тамо где непорецива озареност за тренутак оживљава минуло време у контексту привидне стварности. Мисао обасјава ременисцентне слике и открива значења неповрата затомљена у душевним скривницама. Та мисао, у основи неутешна, условљава спознају: „Када све ставим на тас ваге, мало се зањише улево, мало удесно, помало додам, мало одузмем и рачуница ми изађе на чисто. Нигде ми није било лепше, него тада у Сарајеву“. Каже у преиспитивању свога живота млада апсолвенткиња медицине и констатује да све то сабрано намеће нову запитаност, у којој недоумица могућу тачност испочетка мери: „Да ли због младости или Сарајева?“

Ова романеска прича има неколико делова, привидно засебних и повремено раздвојених у назначавању одређених наративних притока. Такође, том утиску доприноси истицање одређених карактеристика у портретисању ликова јунака, некад приближених судбински, а некад датих на историјској равни погледом искоса, више фрагментарно, у односу на позицију Ленке Јанковић, запитане: „Заправо, ко сам ја?“ и одмах затим препознате у припадници „експерименталне генерације 1962/63. године“, која је одрасла „у време Друге Југославије“ и распада старих идеала под утицајем међунационалних раскола. Један од јунака, (Јаков Барух) у свом писму, говорећи о јеврејском сеобном усуду и вековном страдању, даје слику Сарајево раних деведесетих: „Дани барикада и снајпериста. На улицама свакодневне сцене мржње и смрти. Вријеме зла, распуштених авети, настајања и умирања. Све што је у пријератном периоду било мултиетичко, убрзо је подјељено етичком ћизом. Почео је да цвијета најстарији занат на свијету, ратовање“.

Ту су и слике Београда, ухваћене емотивним оком докторке Ленке Јанковић, која примећује да је надасве, после свега суморног и егзистенцијално недефинисаног, „жељна сна и љубави“. Неминовни су часови преиспитивања догађаја и доживљаја. Садашњост се преплиће са сенкама прошлости. Ту су слике породице, илузорне представе изнад неумољиве стварности: удаја, развод, сапутници свакидашњи и они задржани у романтичном раму. Заправо, причање је условљено продубљеним психолошким исказима и асоцијативним чињеницама, без којих би читалац тешко могао да појми структурална померања у више праваца одједном, трагом мисли скривених и недоречених… Уосталом, почетак романа никада није унапред означен, а још мање припада препознатом крају, посебно када језик крене за речима раније гласно изговореним – углавном молитвеним.

Весна Радовић је, у сваком случају, заслужила нашу читалачку пажњу и поштовање, за труд и настојање да нас својим несумњиво значајним књижевним остварењем дарује. У њеном роману, који захтева аналитичније тумачење, свакако да ћемо пронаћи многа својства времена и остатке трагова за многим нерешивим судбинским загонеткама.

Радомир Андрић

Председник удружења књижевника Србије

kratak siže rukopisa

Glavna junakinja romana doktorka Lenka Janković, rođena u porodici starih bokeljskih kapetama, svojom životnom pričom vodi nas kroz burnu prošlost, zatalasanu vodu i zemlju kojom su Mleci suvereno vladali preko 350 godina.

Na razmeđini često suprostavljenih i sukobljenih svetova, obeleženim osvajanjima, različitim religijama i interesima, smenjuju se junaci romana, oličeni u običnim malim ljudima, njihovim sudbinama i karakterima. Povremeno se čini kao da su ti “slani ljudi” izronili iz samog mora, mirnog lii zahvaćenog nevremenom, svejedno.

Da li posebnost ovih južnih srpskih mornara u celokupnom srpskom nacionalnom korpusu, proizilazi iz činjenice da su u vreme okupacije od strane Mlečana i Austrougara, imali značajne povlastice i privilegije, zapravo jednu vrstu autonomiju? Na jednoj strani svoj identitet, statut, svoje običajno pravo, visoko razvijenu nacionalnu svest, a sve u dosta tolerantnom multietničkom i multikulturalnom okruženju. Na ovim prostorima, u okrilju manastira Gradište u Paštrovićima, nastao je i prvi srpsku bukvar, štampan ćiriličnim pismom u Veneciji, daleke 1597. godine. S toga ne treba da čudi, što su Bokelji dugi niz godina vodili bitku za svoj jezik.

Život ove neobične i svestrane žene u tradicionalno muškom Panteonu, sličan je brodu koga neprestano ljuljaju i zapljuskuju visoki talasi na otvorenom moru.

Ona sama postaje neka vrsta mornara, osuđena na stalne borbe, česte seobe i još neizvesnije udarce sudbine. Ništa je ne zaobilazi, pa ni oružani sukobi u Bosni i Hercegovini ranih devedesetih, raspad zemlje, mnoge ratom prekinute veze, razaranja, zločini i njihovi medijski odjeci.

Posle više od dve ipo decenije, kada je odavno prestala biti devojka, ovoga puta u tišini njenog beogradskog stana, jedan neočekivani e-mail, uzburkat će joj život.

Njena kratka mladalačka ljubav, prekinuta prvim barikadama i granatama u Sarajevu, nesuđeni slikar i ambasador male zemlje u okruženju, njegova ekselencija Jakov Baruh, pronalazi je nakon višegodišnjeg uzaludnog pokušavanja da sazna šta je sa njom.

Naizgled različite, a tako slične sudbine dvoje sredovečnih intelektualaca, pripadnika dva naroda, Srpkinje Lenke Janković i sefardskog Jevrejina Jakova Baruha, oličene u susretu dve srodne duše osuđene na stalne seobe, daljine i gubitke, omeđene često malograđanskim okruženjem i nerazumevanjem, gotovo filmski smenjuju se sa slikama bolne prošlosti, vešto zamaskirane današnjice i neizvesne sutrašnjice, preobučene u skupu odoru neoliberalnog kapitalizma.

 

***

Preda mnom stara čaršija na obali reke Miljacke omeđena Bjelašnicom, Igmanom i Trebevićem, prepuna dućana, prizemnih hanova, bezistana i karavansaraja. I snegom zavejani drvoredi lipa duž Vilsonovog šetališta. Dok se na brdima oko grada disalo punim plućima, u samom centru jedva se kretalo od guste magle, koja se sa dolaskom večeri pretvarala u neizlečivu očnu mrenu.

U Sarajevu sam naučila važnu kulinarsku lekciju: „Burek je mužjak među pitama” i: „Sve su pite pite, samo je burek pitac!” Ovde je važilo zlatno pravilo: „Samo je burek sa mesom, a sve ostalo su pite: sirnica, zeljanica, krompiruša”, što bi se reklo: „Moglo bi se do Bajrama nabrajati.” Ubrzo sam savladala čuveni sarajevski razgovor u prolazu: „Šta ima?” I kurtoazni odgovor: „Evo, bolan, ništa!” Ko će još danas pored svojih da sluša i tuđe muke?

U predvorju hotela Evropa, goste je sačekivala lagana muzika i kitnjasti dekor obojen prošlim vremenima. Kafa se služila u bakarnim i srebrnim džezvama uz šećer, rahat lokum i čašu vode, i ritualno sipala u male šoljice bez ručke, uz povremeno dosipanje.

Zimsku idilu remetio je glas mujezina sa obližnje Gazi Husref – begove džamije i zvuci šargija koji se stapaju sa poznatom sevdalinkom:

“Ah, što ćemo ljubav kriti,

kad ja moram tvoja biti?

Srce više nije moje,

tebi, dragi, pripalo je!…”

Već od ranog jutra, kada prve česme poteku, u Sarajevo su pristizali trgovci, raspremajući pijačne tezge sa robom. Potom bi, onako u grupama posedali na kaldrmu ispred džamije, zajedno

sa jatom veselih i proždrljivih golubova, a poneki od njih bi ponešto i popili. Za vreme učenja ezana prekidali bi svaki razgovor, odlazeći na abdest i u džamiju. Za nas došljake iz drugih republika, nekada zajedničke nam države, na toj istoj kaldrmi polagali su se prvi životni ispiti.

Dolaskom Ramazana, svetog meseca u godini, u vreme akšamskog ezana kada se sa prvim mrakom pale kandilji na minaretima, najavljujući završetak dnevnog posta i početak iftara, iz male pekare na Kovačima, duž cele čaršije širio se omamljujući miris somuna i kifli u obliku polumeseca. Gradom je vladala tajanstvena tišina, koju je povremeno remetilo zveckanje kašika i poneki slučajni prolaznik. A potom, nakon iftara, kada iz kuća masovno izmile ljudi, a mahale i sokaci ponovo ožive, grad je kao nabrekla žila kucavica nastavljao da pulsira duboko u noć.

Kada se setim šta se sve nije slavilo u Sarajevu! Dva Božića, Vaskrs i Uskrs, dva velika mubarek dana, dva Bajrama, ramazanski i kurbanski, jevrejski pesah i pasha.

Slavila se pobeda “Želje” nad “Sarajevom”, srebrna medalja u muškom veleslalomu na XIV zimskim olimpijskim igrama, Međunarodni praznik rada. Slavio se i dolazak proleća, uz obavezan roštilj na ćumur na otvorenom.

Zimi, za vreme ponoćke na trgu ispred sarajevske katedrale, uz kuvano vino i tradicionalne božićne pesme, masovno se dočekivao Božić. I danas se sećam nepoznatog muškarca, koji me pitao: “Odakle si? Da li si katolkinja? Ko je župnik u tvom kraju?”

I mog kratkog odgovora, uz iznuđeni osmeh: “Nisam! Ja sam apsolventkinja medicine.”

Da bih ubrzo potom nestala u pravcu Velikog parka, prošaranog malenim uličicama i vekovima starim nadgrobnim spomenicima, svedocima nekadašnjeg mezarja.

Kada sve stavim na tas vage, malo se zanjiše u levo, malo u desno, pomalo dodam, malo oduzmem i računica mi izađe na čisto. Nigde mi nije bilo lepše, nego tada u Sarajevu.

(…)

Весна Радовић рођена је 31. 12. 1966. године у Херцег Новом.

Фармацеут је, специјалиста фармацеутске медицине, доктор медицинских наука и научни сарадник.

Живи и ради у Београду.

Објавила је збирке поезије: Чувари душе, Гора изнад мора, Несаница, Искласале речи, Име на води, Трагови белог медведа, и избор песама Чувари душе.

У издању ИП “Просвета” а.д. Београд, објавила је роман Фирентински шал, 2016. године.

Добитница је:

  • Mеђународне награде за уметност и културу, Таранто, Италија за 2000. годину
  • Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2007. годину
  • Друге награде на конкурсу за поезију “Вукови ластари”из Лознице за 2016. годину
  • Треће награде на конкурсу за поезију Књижевног клуба “Иво Андрић”из Земуна за 2016. годину
  • Похвале на конкурсу часописа “Авлија” за најбољу кратку причу и пјесму у региону за 2016. годину

Једно време водила је књижевну заједницу у кући Ива Андрића у Херцег Новом.

Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе.

Песме су јој превођене на италијански језик.

Објављује поезију у више часописа.

Заступљена је у домаћим антологијама.

 

 

 

 



About the Author

Redakcija
Redakcija




Konkursi regiona
 
 

 

MEĐUNARODNI HAIKU KONKURS U OKVIRU FESTIVALA „SRPSKO PERO“ IZ JAGODINE

AN INTERNATIONAL HAIKU CONTEST HAS BEEN ANNOUNCED WITHIN THE FESTIVAL ”SRPSKO PERO” FROM JAGODINA   The festival Srpsko pero from Jagodina announces the haiku contest for the best haiku on the international hai...
by Redakcija
 

 
 

Svetlana Radosavljević: Osmeh iz Tutina

Наши стари су били мудри и о свему су бринули, зато смо трајали и одолевали свим недаћама. А ми, какви смо ми? Површни, свакодн...
by Redakcija
 

 
 

Kratak osvrt na magazin Diwan

Piše: Indira Jašarević Čandić Kako nas ratna razaranje i izbjeglištvo, stradanja i smrti mogu inspirisati i iznjedriti najbolje pisane riječi pretočene u knjige poezije, romane, priče, pokazuje novo izdanje Diwana koje...
by Redakcija
 

 

 

Značaj Al-Aqsa džamije za muslimane

U četvrtak uveče, 15. februara 2018. godine u Islamskom kulturnom centru ”Selimija” u Baru reis Islamske zajednice u Crnoj Gori Rifat ef. Fejzić i Nj. E. ambasador Države Palestine u Crnoj Gori Rabii Alhantouli...
by Redakcija
 

 
 

Sanela Adrović: Ramiz Ciriković – pjesnik proljeća

Sanela Adrović . RAMIZ CIRIKOVIĆ – PJESNIK PROLJEĆA . Ramiz Ciriković je rođen 31. 5. 1925. godine u Skiću kod Plava, od oca Arslana i majke Alte, rođene Musić (kćerka Zeća Musića). Prva četiri razreda osnovne...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona