Ljiljana Lukić
U NOVEMBRU
.
U novembru su nekad padali snegovi.
Kako smo se radovali tim divnim belim
pahuljama, vrabcima ispod streha,
mrazu što je noću slikao čarobne
zamkove na staklima prozora.
Noći su bile tako nežne, bele, a zvezde,
zvezde su bile pahulje snežne.
Nosili smo vunene rukavice i čarape
ispletene, čizme gumene, te neke
šezdeset i treće…
Radovali smo se šarama koje su čizme
ostavljale za nama, dok smo gazili prve snegove.
Još su svetlele petrolejke lampe, po zidovima su
plesale senke a uspavanke, uspavanke tiho
pucketanje vatre.
sećam se te godine otac nam je rekao da postoji
Deda-Mraz i napravio prve sanke, drvene.
Kako nam je malo trebalo da budemo srećni.
Onda je pred Novu godinu Deda-Mraz stigao i niko ga
nije video, ostavio poklone, prve slatkiše.
Pogasile su se petrolejke, zasvetlele sijalice,
pucketanje vatre se više nije čulo od muzike sa radija,
za sreću nam je svaki dan trebalo sve više i više…
Da li smo sada srećniji?
Ovoga novembra nema snega, ni mraza, ni vrabca ispod streha,
a ja razmišljam, možda bi bilo bolje, možda bi bili srećniji
da Deda-Mraz nije stigao te neke šezdeset i treće, možda…
.
KO
.
Noć crna kao smola, poput okova
prekrila drveće, prekrila polja,
pritisla krovove, ni zvezde da zatrepere,
ni meseca.
Iz te teške smolaste noći, maglovita zora
najavljuje dan, siv, tmuran, oblaci tmasti,
ni vetar da diše, ni sneg da zamiriše.
Misli okovane iz oka ni suza da kane,
samo noć zablista, crna kao smola
kada na nju padne svetlost sa ponekog
osvetljenog prozora.
Prizivam vetrove da oblake otera,prizivam
snegove da smolastu noć pokriju,
da zaledi da razbije…
Mirna kao drvo usnulo, pokretom ruke samo,
srcem tražim put iz tame.
Kao da sam negde između života i smrti,
u zemlji bez snova i pitam se:
Ko nam je sunce ukrao i mesec i zvezde,
pahulje snežne, suzu iz oko? Ko i zbog koga?
.
VRATIĆU SE U SELO
.
Vratiću se u selo, tamo gde po žitima
zrelim još crvena bulka o ljubavi peva.
Vratiću se u selo, tamo me čeka
zemlja ostavljena, jabuka crvena na
lišću što truli, plotovi porušeni,
pašnjaci opusteli…
Vratiću se u selo, tamo me sunce
svakoga jutra na pragu čeka,
a zvezde se se noću igraju sa mnom
na poljima maslačka.
Vratiću se u selo, to mi je želja,
tako mi suze ove, što iz oka kanu.
Vratiću se u selo da naučim ponovo
sa bulkama crvenim da pevam,
da pevam o ljubavi.
