“Knjiga “Međurečje” je pravi primer “nove osećajnosti” i samim tim intrigantna za čitanje i tumačenje. Pre svega zbog jasnog i nedvosmislenog insistiranja pesnikinjinog na emocijama i ljubavi, koje je savremena književnost potisnula u ravan otuđenja i arhaičnih osećanja s negativnim predznakom i sentimentalističkim kvalifikacijama.
Međurečje nije samo prostor između reka (ili reči) već i simboličko prikazivanje kobi između dva bića koja ne mogu da se sretnu. Ako se izliju iz svojih životnih tokova, onda će uspeti da prevaziđu svoju sudbinsku i životnu datost, ali da li će se to osim u mislima i osećanjima desiti.
Ova poezija je oda seti, ona govori više o (ne)mogućnostima nego o gotovom i razrešenom dešavanju, ona je porinuta u želju, ona je više duh nego što ga poetski govor može naslikati.
“Međurečje” umnogome nadilazi prosek aktuelne srpske poetske produkcije. Anticipirajući najvažnije kote svoje emotivne mape, Marijana Pilipović je anticipirala i sve važne aspekte nove osećajnosti u ključu moderne poezije i večnih pitanja o dobru i zlu, ljubavi i smrti.”
Iz recenzije, Petar V. Arbutina
ZAUVEK U OVOM TRENU
.
Prokišnjavam
Tvoje prazne reči padaju u mene
Reči šarene
Slatke kao šećerna vuna na jeziku
Lekovite
Mirisne kao bosiljak potopljen u osveštanu vodu
Rugaju mi se te reči dugogodišnje izlizane
Ruga mi se tuga koju nazirem preko tvog ramena
Rugaju mi se žene bivše koje znaju
Buduće što i ne slute
A ja te u ovom trenu volim zauvek
Opraštam ti sve stihove
Sva čekanja
Nadanja
Nenapisana pisma
Propuštene pozive
Moskvu
Fotografije na kojima nas nema
Opraštam ti Moravu
Pod Gardošem Dunav što promiče
Opraštam ti boju odlaska kojom oči ti sjaje
Jer
Volim te zauvek u ovom trenu
U kom mi s lica sklanjaš pramen kose
Dok me ljubiš
.
KILIKO KOŠTA DA MI NAPIŠEŠ PESMU
.
Ne češljam kosu
Na usne crveno mažem
Škrgućem zubima dok spavam
Videla sam kako muškarci plaču
Znam kako vole
Kad su umorni od istog tela
U kutiji za nakit neotvoreno pismo čuvam
Od jedne požutele ljubavi bezbroj sećanja pravim
Nerođenoj deci uspavanke pevam
Privremenim životom živim
Ja sam žena koja se uvija pod nenapisanim stihovima
.
OPET JE SVE U REDU
.
Moglo je biti i gore
Mogli smo da se ne sretnemo
U Šumadiji u kojoj se skrivaš od samog sebe
Od mene koju prsti zasvrbe kad me ne čuješ
Niko lepše ne ume da te oživi
Napiše
Ni sahrani
Niko pažljivije nije čitao tvoje velike reči
Niko nemoćniji pred tvojim malim karakterom ne beše
Nepostojeći kumovi svedoče o svemu što je prošlo
Što nije ni bilo
Sem na mojoj trepavici među tvojim prstima
Onog svitanja kad dahom poželesmo različito
Sećanje je stara varalica
Miriše na vanilice i kupinovo vino
Pohvatala sam konce
Ali večeras
Nemir me neki poljuljao
Ne zovi me bivšim imenima
Nisi ti meni bio bilo ko
Ne pitaj
To više nema veze s tobom
Nemam nikoga da me ne voli
Sve je u redu
