Avlija
Portal za kulturu, književnost i društvene teme
Advertisement



Teme

28. Marta 2013.

Amerikanci i palestinsko pitanje – razlozi nerazumijevanja

More articles by »
Written by: Redakcija
Oznake:

Skot Mek Konel

 

AMERIKANCI I PALESTINSKO PITANJE – RAZLOZI NERAZUMEVANJA

Ako bi neki stanovnik Marsa odlučio da siđe na Zemlju kako bi osmotrio nedavni izraelski napad na pojas Gaze, mogao bi da vidi grupu ljudskih bića sateranih u jednu gusto naseljenu oblast, kako uglavnom bespomoćno stoji pod modernim izraelskim vazduhoplovima, koji smišljeno i ciljno uništavaju njihove domove. Mogao bi da sazna i to da je narod Gaze više godina unazad zatvoren u svojevrstan geto, od strane izraelske avijacije onemogućen da lovi ribu iz svog mora, putuje ili trguje sa spoljašnjim svetom, obrađuje svoje oranice, pritom sve vreme nadgledan s neba od svog neprijatelja koji bi u svakom trenutku mogao da učini ono što je, uostalom, često i činio – da likvidira nekog od njegovih vođa.Ovaj Marsovac bi, takođe, mogao saznati da stanovnici Gaze – većina njih, inače, potomci izbeglica koji su otišli ili bili proterani iz Izraela 1948. godine – žive pod izraelskom okupacijom ravno 46 godina od kojih zadnjih šest posebno mučno, što izraelski zvaničnici definišu kao politiku „ekonomskog rata“, a američki diplomati u privatnim razgovorima kao nameru „da se Gaza očuva funkcionalnom na najnižem mogućem nivou, tek tolikom kojim bi se obezbedilo izbegavanje humanitarne katastrofe“. Primetio bi, uz to, da komunalne službe i snabdevanje vodom u Gazi ne funkcionišu, jer Izrael blokira dopremanje materijala koji bi mogao da bude upotrebljen za popravku ili osavremenjavanje infrastrukture koja tome služi. Da deset procenata tamošnje dece pati od neuhranjenosti, te da je stopa kancera i  broj novorođenčadi sa urođenim manama u porastu. Da su ponovo započele borbe, zaustavljene relativno dugotrajnim primirjem narušenim serijom „milo za drago“ incidenata, koji su usledili nakon izraelske likvidacije jednog od lidera Hamasa i tipično hamasovskog odgovora  nepreciznim raketama koje su Izraelu pričinile omanju štetu.

Ali, Marsovac iz naše priče zasigurno nije Amerikanac. Iako empatija sa ugroženima slovi za jednu od glavnih crta američkog karaktera, to ne važi kada su ti ugroženi Palestinci.

Među glavnim „miljokazima“ vašingtonske reakcije na izraelsku vojnu kampanju je bio ovaj: „Predsednik Obama je u Bankoku izjavio da Amerika podržava pravo Izrela ’na samoodbranu’ i da ’nijedna država u svetu ne bi tolerisala kišu projektila koji uporno padaju po njenim građanima’“, dok je jedan od Obaminih pomoćnika, Bendžamin Rouds, dodao da je „razlog konflikta u Gazi raketna paljba koja se nediskriminativno osipa po izraelskim civilima više meseci unazad.“ Kongres je ignorisao partizanska gunđanja o administrativnim preprekama i jednoglasno progurao dve rezolucije – u Senatu i Predstavničkom domu – izražavajući „nepokolebljivu privrženost bezbednosti Izraela“  i podršku „njegovom neotuđivom pravu da zaštititi svoje građane od akata terorizma.“ Dodatne informacije o situaciji „na terenu“, članovi Kongresa su mogli dobiti od izraelskog ambasaora Majkla Orena, jedine osobe pozvane tih dana od strane Komiteta za spoljne poslove Gornjeg doma Kongresa da pred njim svedoči.

Kako se sukob nastavljao, ugledni politikolog Volter Rasel Mid je izražavao nevericu da bi argument pravednog rata sa svojim imperativom upotrebe sile proporcionalne zadatom cilju, mogao zaustaviti izraelske vazdušne napade, koji su do tada već bili ostavili za sobom veliki broj ubijenih ili ranjenih Palestinaca. Jedan takav koncept bi, naslućuju Amerikanci, mogao voditi dugom ratu ograničenog intenziteta, a isti je, smatra Mid, po mišljenju većine njih, mnogo gori od kratkog rata neogranične brutalnosti.[1]

Kada  je republikanski guverner Virdžinije, Bob Mek Donel, do tada ne mnogo poznat po svojim stavovima o spoljnoj politici, izdao saopštenje kojim podržava izraelski odgovor na „neopravdano i mučko nasilje“, nameravao je, čini se, da obelodani svoje predsedničke ambicije. Javnost je, izgledalo je, baš onako kako je i Mid pretpostavljao, delila njegov stav. Broj Amerikanaca koji, prema istraživanjima javnog mnjenja, podržavaju izraelske akcije protiv Palestinaca u pojasu Gaze kretao se u rasponu od 57 do 25 procenata, dok je postotak takvih bio nešto niži među pristalicama demokrata (41 %) i mlađim ispitanicima (45%).

Jedno od objašnjenja ovakvih sentimenata je da većina Amerikanaca sledi signale svojih političkih lidera, a nijedan istaknutiji među njima nije voljan da javno iskaže simpatije ili sažaljenje prema Palestincima na račun Izraelaca. Još od vremena DŽona Kenedija, politički pretendenti su shvatali da bi ih čak i izražavanje neutralnosti spram strana u tom višedecenijskom sporu, moglo koštati karijere. Kakva god da su bila njihova privatna mišljenja, od trenutka postajanja kongresmenima, zakonodavci bi brzo naučili lekciju da je bezrezervna podrška Izraelu „mudar“ politički izbor.

Inače, spektar kongresnih debata na tu temu određuje Američko-izraelski komitet za javne poslove (AIPAC), čiji lideri pomno prate potencijalne kandidate za prekoračenje politički dozvoljenog po tom pitanju, kako bi se omogućila nesmetana promocija pogleda na srednjoistočnu krizu koji oblikuje Komitet, a podržava nacionalna mreža sponzora koju je taj lobi poodavno formirao.

Oni koji na tom putu zalutaju, bivaju surovo kažnjeni. Jedan od poznatijih među njima bio je senator Ilinoje Čarls Persi, umereni republikanac, od mnogih u jednom trenutku viđen na mestu budućeg predsednika. Ali, nakon što je  odbio da potpiše „pismo 76“ senatora koji su se protivili pozivu predsednika Forda da se preispita američka politika prema Srednjem istoku, i okarakterisao Jasera Arafata kao relativno umerenog palestinskog lidera, Persi se suočio sa izdašno sponzorisanim protivnicima na lokalnim i opštim izborima, a jedan od njih, inače potpuni autsajder iz Kalifornije, potrošio je više od milion dolara na snažnu negativnu kampanju protiv njega. Kako je DŽonatan DŽeremi Goldberg, urednik Forward-a,primetio pre desetak godina: „U Kongresu vlada nepisano pravilo da se nipošto ne smete suprotstaviti pomenutim ljudima. U protivnom, bićete uništeni bez milosti.“ Uzimajući u obzir taj frapantan izostanak javno izraženih simpatija prema Palestincima na državnom nivou, pravo je čudo da podrška javnosti izraelskim napadima nije i veća od 57 procenata.

Postoje, naravno jaki razlozi zbog kojih je AIPAC-ova kampanja forsiranja kongresne podrške Izraelu tako štedro finansirana. Veoma važan među njima je hrišćanski cionizam, posebno izražen u Bible Belt-u[2]. Verovatno imajući i to u vidu,  bivši lider repblikanaca u Predstavničkom domu, Dik Ermi je izjavljivao da je njegov „prioritet broj jedan u spoljnoj politici da zaštiti Izrael“, dok je Tom Dilej, njegov naslednik na tom mestu, opisivao sebe kao „Izraelca u srcu“.

I drugi faktori su u igri, takođe. Nakon 1967. godine, Izrael je stekao poštovanje kao saveznik u Hladnom ratu, sa naoružanjem kojim je mogao da dominira nad sovjetskim saveznicima u regionu. Njegov nastanak kao države 1948. godine je široku podržan kao delimična moralna kompenzacija za enorman zočin holokausta – stanovište koje je bilo prihvaćeno od većine Amerikanaca, uključujući i današnje oponente aktualnoj izraelskoj politici u regionu.

Najzad, Palestince je u njihovoj nacionalnoj borbi često predvodilo veoma slabo rukovodstvo. I kada bi uspevalo da pridobije međunarodnu podršku, njegovo posezanje za terorizmom bi je ostatku sveta predstavilo kao problematičnu. Teško bi se moglo utvrditi da je palestinski prvi među nacionalno-oslobodilačkim pokretima koji su posegli za terorom kao jednom o svojih taktika, ali, isto tako, ni cionistički Irgun and Stern Gang, niti alžirski FLNa ni irska IRA, nisu izgledali u tolikoj meri zavisni od terorizma kao načina na koji su skretali pažnju na sebe. Ta činjenica je išla naruku palestinskim neprijateljima da njihov nacionalni pokret definišu kao naprosto „teroristički“ i omogućavala izraelskim saveznicima da povežu svoje protivljenje palestinskim političkim aspiracijama sa američkim „ratom protiv terora“, ma koliko ta dva projekta bila različita.

Slobodno i odgovorno novinarstvo se, ipak, moglo suprotstaviti ovom političkom jednoumlju. No, iako je ovoga puta disonantnih komentara onoga što se dešavalo na Bliskom istoku bilo znatno više nego ikada pre, većina novinskih glasila je dramatično podbacila u pružanju informacija koje bi Amerikancima pomogle da razumeju suštinu sukoba. Tako New York Times od 19. novembra objavljuje sumarno uredničko viđenje rata u Gazi. Njegov ključni pasus opisuje razloge za početak konflikta na sledeći način:

„Hamas, koji je 2007. godine preuzeo kontrolu nad Gazom i zadobio podršku Irana, je u tolikoj meri zadojen mržnjom prema Izraelu da je od tada naovamo više puta posezao za nasiljem, ne obazirući se na cenu koju je za to plaćao sam njegov narod. Militanti iz Gaze su ove godine ispalili između 750 i 800 raketa na Izrael, pre nego što su prošle nedelje Izraelci likvidirali jednog od njihovih dugogodišnjih lidera i otpočeli sa artiljerijskom i vazdušnom kampanjom.“ [3]

Ovaj izvod precizno odražava ono što je najčešće diseminirana mantra izraelske hasbare[4]: „Povukli smo se iz Gaze i oni su otpočeli sa raketnom paljbom.“ Times je, dakle,  u potpunosti ignorisao faktičku okupaciju Gaze koju je Izrael uspostavio nad teritorijom nakon povlačenja sa nje, a potom i intenzivirao posle izborne pobede radikalnog Hamasa, koji je u borbi za kontrolu nad oblašću docnije nadvladao PA.[5] Svoje viđenje situacije ugledni magazin je „uravnotežio“ mlakom i beznačajnom kritikom Izraela zbog „marginalizacije“ PA-a i odustajanja od diplomatskih načina razrešenja spora. No, stanovnici okupirane Gaze smatraju da to važi za celih šest proteklih izgubljenih godina.

Da, istina je da je Hamas neprijateljski nastrojen prema Izraelu i da je njegova povelja antisemitska. Istina je, takođe, da su njegovi lideri izrazili interes za dugo ugovarano primirje -koncesiju koju su mnogi posmatrači videli kao preludijum za prihvatanje uspostave dve države kao načina razrešenja spora. Ali, upornim propuštanjem da potvrdi  izraelsku blokadu Gaze, koja traje više godina, Timesnije omogućavao svojim čitaocima da razumeju zašto, zapravo, narod pod Hamasovom vlašću podržava otpor Izraelu, uključujući i raketne napade na njega, ili zašto ga kao takvog podržavaju milioni ljudi širom arapskog i muslimanskog sveta.

Istog dana u Washington Post-u, Ričard Koen[6] je optužio Hamas za nemar prema ljudskim životima, uključujući i živote stanovnika Gaze. On se, takođe, osvrnuo na antisemitizam u Hamasovoj povelji, a pomenuo je i izraelsko „povlačenje“ iz Gaze 2005. godine. Izgrdio je, istina, Izrael zbog izgradnje svojih naselja u pojasu, ali ipak nije dozvolio sebi da pomene blokadu koju je  ovaj uspostavio nad Gazom.

Nije to, nekoliko dana docnije, uradio ni njegov kolega iz Posta, Dejvid Ignjacius. Poput Koena, i Ignjacius je „centrista“, s vremena na vreme kritičan spram izraelskih akcija. Ali, kada je reč o Gazi, i on se čvrsto držao izraelskih propagandnih direktiva:

„Izraelci su se povukli iz Gaze 2005. godine, a zauzvrat dobili samo vatru iz 12 000 raketa i projektila, koji su pali na jevrejske glave. Izraelske odbrambene snage su 2008. godine upale u pojas (Operacija Liveno olovo) i izdejstvovale prekid vatre. Ali u nekoliko proteklih godina, hamasovci i ostali palestinski militanti su ispalili više od 3 000 raketa i projektila, uprkos povremeno dogovaranim prekidima vatre. Sredinom novembra, Izraelci su ustali i uzvratili likvidacijom Hamasovog vojnog vođe Ahmeda Jabarija.“[7]

Ponovo ni reči o blokadi, o izraelskom zaprečavanju Palestincima pristupa svemu što je od životnog značaja za njih, od ribe u njihovim morima, preko mogućnosti da pohađaju univerzitete koje na Zapadnoj Obali drže njihovi sunarodnici  ili obrađuju svoju plodnu zemlju, do materijala i opreme kojom bi obnovili svoj razoreni sistem za snabdevanje vodom. Palestinski otpor okupaciji u američkim novinama je predstavljen kao jednostavna sklonost kavzi. Nešto manje iznenađujuće je što kolumnista Posta, Čarls Krauthamer, čija stanovišta i inače idu ruku pod ruku sa onima koje zastupa izraelska desničarska vlada, zauzima identičnu liniju: „Izrael se povukao, a zauzvrat dobio rakete po svojim gradovima.“[8]

Ne predstavlja li uporno publikovanje narativa ovog tipa, vrstu novinarske neodgovornosti, izneveravanje prve među dužnostima ove profesije – da informiše? Navoditi na zaključak da Palestinci nemaju razloga za otpor u okolnostima u kojima žive, a na koje ne bi pristao nijedan narod na Zemljinoj kugli, ne znači ništa drugo do presno lagati. Ukoliko to želi, Izrael može u vezi Gaze da laže, kako to države u međusobnim sukobima uglavnom i čine. Ali, da li isto to treba da rade i najuglednija američka glasila na svojim uredničkim i komentatorskim stranama?

Ovakvo novinarsko iskrivljavanje stvarnosti teško može proći bez velike cene koju bi za njega mogao da plati američki narod. Zagledani u jedan veliki region od kritičnog strateškog značaja, američki čitaoci su uskraćeni za informacije esencijalne za razumevanje onoga što se u njemu uistinu dešava. Arapski svet se ubrzano radikalizuje, uglavnom u anti-američkom pravcu, a jedan od izvora iz kojih se hrani je i američka diplomatska i moralna podrška okrutnoj izraelskoj blokadi Gaze.

Sve ovo, razume se, ne znači da medijsko pokrivanje izraelsko-palestinskog spora nije nimalo napredovalo. Danas, možda po prvi put, Palestinci se pojavljuju u televizijskim talk show-ima (recimo, Krisa Hejiza) i emisijama velikih radijskih emitera, kakav je NPR[9]. Tako je, primera radi, veoma značajno što se Jusuf  Munahir u emisiji Ejmi Gudmen  Demokratija danas mogao čuti kako tvrdi da je izjaviti da Izrael nije okupirao Gazu isto što i reći da vaša zlatna ribica nije pod vašom kontrolom ako ne plivate sa njom u istom akvarijumu.

Internet je, takođe, transformisao američki medijski pejzaž, o izraelsko-palestinskom pitanju možda i više nego o bilo kom drugom. Ipak, većina Amerikanaca se u potrazi za vestima ne obraća toj vrsti izvora. U vremenu u kojem američki političari deluju pod svim onim ograničenjima o kojima je bilo reči u ovom tekstu, propuštanje štampanih i elektronskih medija da kritički obaveštavaju o određenim problemima podriva njihovu osnovnu misiju – da informišu i obrazuju.

U sasvim nedavnoj prošlosti, Amerikanci su platili visoku cenu svog ignorantskog stava spram arapskog sveta – mnogi od njihovih lidera su bili navedeni da veruju da će američke okupacione trupe čim stupe na tlo Iraka biti zasute buketima svežeg cveća. Postoji mnogo razloga za strah da su ponovo na sličan način obmanuti.

Skot Mek Konel je osnivač i urednik časopisa The American Conservative

Izvornik teksta:

http://nationalinterest.org/commentary/the-official-line-palestine-7769?page=show

Sa engleskog prevela: Mirjana Radojičić


[2] Rejoni na jugu i srednjem zapadu SAD-a u kojima preovlađuju stroge protestantske sekte (prim. prev.)

[4] Na hebrejskom: “javna diplomatija Izraela“, „pro-izraelska propaganda“, doslovno: „objašnjenje“ (prim.prev.).

[5] Palestinian Authority, zvanično: Palestinian National Authority, upravno telo novonastalih palestinskih oblasti (Zapadna Obala i Gaza), ustanovljeno 1994. godine kao deo mirovnog sporazuma između Izraela i Palestinske oslobodilaćke organizacije (PLO) – prim.prev.

[9] National Public Radio (prim. prev.).

 

Tekst prenosimo uz saglasnos uredništva portala Nova srpska politička misao


About the Author

Redakcija
Redakcija





Konkursi regiona
 
 

 

Anis Bajrektarević: Was history ever on holiday? (Europe of Sarajevo 100 years later – From WWI to www.)

Was history ever on holiday? (Europe of Sarajevo 100 years later – From WWI to www.) Europe of June 1914 and of June 2014. Hundred years in between, two hot and one cold war. The League of Nations, Cristal Night, Eurosong, He...
by Redakcija
 

 
 

Bosna i Hercegovina

Bosna i Hercegovina je država u jugoistočnom dijelu Evrope, na zapadu Balkanskog poluostrva. Granice Bosne i Hercegovine su uglavnom prirodne, koju čine rijeke Drina, Sava, i Una, te planine kao Dinara na jugozapadu zemlje. ...
by Redakcija
 

 
 

Kako je Atatürk napravio Tursku sekularnom

Evolucija Turske u ranih 1900-ih je jedna od najviše zbunjujućih kulturnih i društvenih promjena u islamskoj historiji. U nekoliko kratkih godina, Osmanlijsko carstvo je oboreno iznutra, skinulo svoju islamsku historiju, i p...
by Redakcija
 

 

 

Kako su Britanci podijelili Arapski svijet

Razvoj modernih nacionalnih država širom arapskog svijeta je fascinantan i srceparajući proces. Prije 100 godina, većina Arapa su bili dio Osmanlijskog carstva/halifata, velike multietničke države sa sjedištem u Istanbul...
by Redakcija
 

 
Konkursi regiona
 

Halid Buljina: Vlada hulefai-rašidina

Smrt Muhammedova, a.s., donijela je islamskoj zajednici dva ozbiljna problema: problem vjerskog vođe u funkciji imameta i problem političkog šefa u poslovima državne zajednice. Jedna čisto vjerska zajednica, sticajem okoln...
by Redakcija
 

 




Konkursi regiona

0 Comments


Be the first to comment!


Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *


Konkursi regiona