Tihi razgovor Čoveka i Vremena
Izraz, motiv žene u mojim skulpturama nije tako reći ni prisutan. Mada, imam delo u otvorenom javnom prostoru pod nazivom “VELIKI PAR”, koje sabira u sebi “muški i ženski princip”. U stvari, već četiri decenije klešem tu Jednu skulpturu, koja nosi naziv “PRAOBLIK”. To je moje ili naše sećanje na zaborav. Jer, planine nas pamte, a u njihovom središtu ponekad se stvara “duša” kamena – mermer. – kaže poznati vajar Laslo Silađi, vajar i dodaje: – U dodiru sa njim nastaju slike “zaborava”, oblici koji sebe nanovo rađaju pod mojim rukama. Razlozi vajanja i klesanja jesu, dakle prirodni, nisu plod nametnute mašte. Crteže kao podlošku ne koristim. Moje skulpture prvobitno se rađaju u omanjoj količini gline, spontano i veoma retko.
Nastaju u mikrokosmosu za ne?
Da, u međuprostoru su i moja dva dlana. Tako omalene, ostavljam ih da se prosuše. Tada nastaju “otvrdline”. Vremenom, poneku otvrdlinu “prevedem” u mermer. To je njihov prvi preobražaj. Iz gline u mermer. Tu se moje skulpture prvi put i rađaju. Međutim, poneka zavredi da preraste u doveliku, prostornu skulpturu, te ih uveličam i vadim ih iz povećeg mermernog bloka, pa ih postavljam u javnom prostoru, otvorenom ili zatvorenom. To je njihov drugi, ujedno i konačan prebražaj, barem što se mene tiče. Ipak, on nije konačan, jer tada započinje njihov novi život u urbanom okruženju ili u prirodi. Tada kreće reakcija medija, ali i književnika i pesnika. Zapičinje njihov samostalan život, dakeko od mene kao autora. To je ujedno i treći preobražaj, ne znam da li je i konačan.
Vaši uzori?
– Još u studentskim danima pojavila su mi se tri uzora: Mikelanđelo, Brakusi i Henri Mur. Mikekanđelo me “naučio” klesanju putem njegovih “non finito” (nedovršenih) skulptura. Mur i Brankusi su mi skrenuli pažnju na “suvišno” u skulpturi, te mi oblici ne poseduju “mahovinu” na sebi.
Izazov kome ne možete odoleti?
Skulptura, naročito u javnom prostoru, jeste izazov, vid svakodnevne komunikacije publike (prolaznika) i namere umetnika, tj. njegovog dela. Moje radove klešem za javni prostor, a manje sam zagovornik za galerije, muzeje i sl. Smisleno mi je, da se na hiljade ljudi dnevno susretne sa mnom, idejom, materijalom i radom.
Vaš razgovor sa svojim delima?
– Autor ne treba da stoji ili na drugi način objašnjava animizam kristalizivan u njegovim delima. Tihi je to razgovor Čoveka i Vremena. A i traje ceo život, potom kroz smene generacija i potomaka.
Ipak i pored svega do sada urađenog, sebi neprestano zameram nedovoljan rad i zbog toga me stalno prati griža savesti. S druge strane znam, da kada ne radim, tada stvaram možda i najviše. A tu se krije i jedna zamka: znam kada ne treba da radim. Tada “plandujem, hladujem i brojim zvezde”…
Vaša percepcija umetnosti?
– Umetnost za mene, to sam ja sam. Ne postoji opšti izraz, već mnoštvo pojedinačnih. Verujem, da će doći dan, kada će umetnost postati način življenja. Tada umetnici neće više trebati u ovom sadašnjem pojavnom obliku – zaključuje za portal avlija.me Laslo Silađi, vajar.
Laslo Silađi, akademski vajar, pesnik, kompletan umetnik. Rodio se u Subotici, na severu Bačke, 1953. godine. Završio je Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Sklon umetničkom samoizražavanju kroz skulpture.
