Miloš Ristić
Ovogodišnji književni konkurs na koji je stiglo više od stotinu radova odlikuje sledeća tendencija. Dok su prošle godine priče bile slabije a pesnici bolji, ove godine su pripovetke zasenile, a poezija bila za nivo slabija. Među samim poetskim i proznim radovima velika je šarenolikost, u kvalitetu, kvantitetu, stilu, tematici itd. Naravno, svaku pesmu vredi pročitati ali ne zaslužuje svaka da bude pohvaljena ili označena priznanjem od prva tri mesta. Ipak, među šezdesetak pesama izdvojilo se nekoliko, sa većim ocenama, na skali od jedan do deset, doduše ne većim od sedam. Ostale su bile ne izuzetnog, srednjeg kvaliteta. Primetno je, što je postalo opšte mesto ovdašnjih prostora, u velikoj meri pevanje starinskog tipa, što odlikuje masu pesnika i na drugim konkursima, pa i onim najvećim. Retko ko zaiskri urbanom tematikom i pesmatikom ili modernističkim pevanjem koje je izgleda svoj puni razvoj ostvarilo u XX veku. Sve se više vraća XIX veku i daljoj prošlosti što je neprirodno. Na stranu sve teorije i stilovi, dobra poezija je dobra poezija. Originalnost, nesuvislost, zaokruženost osećaja ili teme, kontinuitet atmosfere i idejna potkovanost je čine. Bilo je i pesama koje ,,pucaju’’ na već isprobano, pa glase kao poznata pesma ex-yu pop grupe Đavoli ili kao Miljkovićeva pesma o broju dvadesetsedam. Bilo je i onih koje ,,igraju’’ na jezičko bogatstvo, dijalekat, nostalgiju, filozofiju ili religijsko. Ili na prošlost ili sadašnjost. One pesme koje su uspele da objedine ova poslednja dva, ili da sažmu više prethodnih jednoznačnih aspekata, samim tim da izbegnu da budu jednoznačne, označene su prvim trima mestima. Kada je u pitanju proza, neki su izgleda mislili da životno, ratno ili jezičko iskustvo predstavlja samo po sebi i vrednost pripovetke, odnosno pripovedne veštine, dok su drugi samo artistički vizuelizovali stvarnost, bez empirije. Na balansu ta dva koloseka, u tački njihovog spajanja, potpomognuto konkretnim proznim iskazom, izdvojilo se nekoliko radova, koji su dobili najviše ocene, i to po dve priče deset, devet i osam. Ispod njih, bilo je puno radova urbane savremene proze koji su, zamalo, možda jednim nedostatkom ili greškom, ostali ispod na ocenama šest. Ta se greška uglavnom sastojala u prebrzoj i nedovoljnoj izgrađenoj realizaciji fabularnog završetka. Uopšteno gledano, mnogo se piše preopširno i delom dosadno, upola nema savremene proze, krake priče, urbanih, ovovremenih detalja – puca se na laki obrt ili na humor u poslednjem pasusu priče. Primećujem da ima mnogo malo dijaloga. Pripovetka nije samo prepričavanje već i pričanje, i ko zna ta dva da uskladi, nijedan da izbaci, taj i uspe da napiše dobru priču. Odličnu urbanu i savremenu prozu, sa izvesnim dozama ironije, humora, pa čak i samoironije, bez lažnog morala i poučavanja, uhvaćenu u realnom ovovremenom trenutku, u ogledalu savremenog malog čoveka iz koga isijava čitav svet, napisala su lica koja stoje iza priča KO MATER LUDU ‘ĆER, odnosno ČIŠĆENJE.
Prof. Miloš Ristić, predsjednik žirija časopisa Avlija za izbor najbolje priče i pjesme u regionu za 2014. godinu
