„Има песника којима, кад их једном прочитамо, више се никада не враћамо. Има песника којима признајемо да су песници, али их и не читамо. Има песника који нас непрестано прате, поезијом, животом. И ми се баш њима врааћамо. Објашњавамо тај феномен. Бришемо временске границе. И баш као да живе, не гаси се ватра наших убеђења. Они се мудро претварају у наше савременике“.
Ово су пророчке речи Бранка В. Радичевића изречене 13. априла 1964. године пред спомеником песнику Владиславу Петковићу Дису, на Првом, Дисовом пролећу, на које је имао апсолутно право и које му је завичај подарио за „невесело детињство“ и што је „ у неоргиналну српску поезију унео не само нову ноту, но донео и једно ново схватање, нов свет идеја, осећаја, осећања“. Као наше савременике Бранко је видео Диса, Настасијевића, Лазу Костића…
„Невољни боем, тужни поета, винџија, невесељак, самотар и месечар“, вратио се најпре у завичај у бронзаном обличју академика Сретена Стојановића. У децембру 1958. године застао је поред затворског зида, загледан у нешто, у негде, и ту остао. „Инаџија је Дис. Наоко повучен у себе. Наоко непотребан, сувишан и изгубљен. Одолеваће невеселом животу. Али ће се и наметнути као стил“, казује Бранко В. Радичевић. Има мудрсоти, нечег пророчког, у том бронзаном оку, погледу у овај, и – онај свет. „Био је бојетивитји него што на први поглед изгледа,“ закључује завичајни Бранко о завичајном Дису. Песник није погрешио као критичар Скерлић назвавши Диса боемом и декадентом „који долази из доњих слојева српске књижевности“. Браћа по стиху су се препознала, наслутила.
Песник утопљених душа, „са очима изван сваког зла“ из „невиних даљина“ стиже сваког пролећа.То траје, ево, 53. године. Стиже у своје „Пролеће“ и своју Библиотеку. Тачан је. Прошета улицама града до гимназије и Палилулског сокака, ето га у Заблаћу, у месној цркви, пред очевом механом…
Долази сада са Васком Попом. Срели су се давно и разумели. Доказали су се поезијом и животом. За њих кажемо без оклевања и сумње – песници су. И не помишљамо да их бранимо или кудимо. Песме говоре уместо њих.
Дис и Попа „Далеко у нама!“ Дајемо на знање да се у понедељак, 7. марта 2016. године у 19 часова на средњем холу Дома културе у Чачку подиже завеса са овогодишњих Дисових песничких свечаности!
Пре календарског стигло је 53. „Дисово пролеће“ у Чачак.
